Kako odabrati fakultet i zašto ne

 

Svake godine srednje škole (a naročito gimnazije) univerzitetima isporučuju nove ture socijalnih slučajeva sa novčanikom na roditeljskoj infuziji. Malograđansko gađenje nad zanatima, potreba za samopouzdanjem i argumentom za podjebavanje u komšijsko-rodbinskim odnosima kao i neprihvatanje činjenice da su izrodili autentičnog debila što jede nektarine sa majonezom su ključni uzroci zbog kojih roditelji šalju svoje mezimce ka velikim gradovima na škole, a sve pod parolom znanje je moć. Ova parola je fala Bogu sasvim pogrešno i iskrivljeno shvaćena. Znanje koje je stvarna moć mora da bude pouzdana i upotrebljiva činjenica: informacija da će skok evra da pojede dinarski kredit podignut u svrhu kupovine uložaka za cipele protiv šuljeva od memorijske pene, ili da je avionu sa petog sprata muž masna šoferčina sa erektilnom disfunkcijom koja trenutno tera makarone za Teheran, ili kvalitetna dojava od trećeg golmana Grenobla. Univerziteti su popustili pred navalom tupadžija i pustili da ih nosi struja, kriterijumi su spušteni ispod mere, a ispiti mogu i da se kupe preko portirsko-tetkične mafije, praktično znanje (ono koje je moć) te u potpunosti istisnula teorija, profesori grade autoritet na kvotama za polaganje po ispitnom roku, na jednog dobrog studenta (pravog, ne talentovanog profesorskog deteta) dolazi 500 priučenih i nesposobnih, rektori i dekani se bune što u svetu ne priznaju njihove univerzitete koji školuju buduće taksiste, noćne čuvare, promoterke i radnice kod Kineza. Za one sa posebnim potrebama izmišljeni su menadžmenti u slaganju majica i dizajn eks, en i pit-bul terijera, a sve zato što nije fensi biti dobar automehaničar ili čak vodoinstalater, pa se čovek jedva otima iskušenju da se priseti Pola Pota koji je sve to isprebij’o i posl’o na njivu da kopaju, pička li im materina nji’ova, jebali ih Bitlesi i Đorđe Marjanović. Svako ‘oće da bude neki kurac, a niko ne uviđa da nema većeg i kulturnijeg gospodina od her Žike Pavlovića!

 

Misliš za sebe da si jako pametan? Nisi jedini, svi to misle, fora je u tome da nešto i postigneš, onda se to računa. Ako si već rešio da priuštiš sebi najmanje četiri godine studentske bede i mazohizma proporcionalno kompenzovane relativnom samostalnošću i shodno tome većom mogućnošću za opijanje i jebanje da bi nešto NAUČIO i naučeno maksimalno ISKORISTIO, Tarzanija će te pomaziti roditeljskom rukom i sjetovati umesnom rečju kojim putem da ideš kako ne bi došao u iskušenje da posle toga izvršiš samoubistvo razočaran u život. A ako si to isto rešio samo da bi se osamostalio, onda batali, diplomu iz srednje u ruke i počni da radiš; ako si završio gimnaziju, ko te jebe, što si je upisivao.

Davao ili uzimao, tu su pare kako god okreneš. Prvo za upis, onda za materijale, pa za razne sitne troškove, a ako ne dokažeš otadžbini da treba da finansira tvoju školu, pripremi 240000 dinara, nećeš spavati mnogo, učićeš kao konj (kao i na svim tehničkim fakultetima, učenje je kao babin obrok – često i obilno), crtaćeš više od objedinjene desetogodišnje proizvodnje crtaća u Japanu, ali nakon toga i poslednje rate keš-kredita za koji je ugovor sitnim slovima pisao sam đavo, počinje tvoje vreme. Ulaganje u nekretnine ovde je posao jednak po sigurnosti sa pogrebnom opremom, pa će pre ili kasnije na vrata da ti zakuca vlasnik malog i srednjeg preduzeća da mu isprojektuješ zgradu, a ako se dobro pokažeš i njegov topli porodični dom od simboličnih hiljadu i po kvadrata u hromu, fasadnim pločicama i korintskim stubovima sa gigantskim natpisom Ćiketovi dvori na kalkanu. Cirkulacija stvarnog novca kod nas je jednaka cirkulaciji krvi kod Ivice Dačića – jednu blokira dug, drugu holesterol, ali ti si obezbeđen jer umesto para dobijaš stan ili lokal u tvojoj zgradi i tako ostvaruješ san većine Srba: živiš od kirije, blejiš po baštama i drkaš kurac.

 

Moguće da si mjetalac. Moguće i da znaš sa kompjuterima, otvarao nalog na fejsu tihoj patnji sa nadom u jebanje i bolje sutra. Ali ovde nećeš jebati. Imaćeš prilike, nije da nećeš, ali nećeš hteti. Ovde ćeš da učiš. I da učiš. ETF je poprilično ime kod nas, zapisi duhovitih vragolana po njegovim VC-ima kažu da znači Ekstremno Težak Fakultet ili E Treb’o sam FON. Mi o tome ne znamo mnogo i ne znamo je li nam žao zbog toga, ali znamo da je najgore što može da ti se desi posle njega da se zaposliš. Kako je tehnika jedan od ključnih delova ljudskog života i razvija se tako da uskoro možemo očekivati da Skajnet postane svestan sebe, ljudi svake godine svojevoljno žrtvuju između 5 i 20 godina života u nadi da će jednom primati debelu platu u Silicijumskoj dolini, voziti crvenog ševija do kuće i svakodnevno naplaćivati sisatoj Tifani sve one godine nejebanja i suzdržavanja životnih sokova u kojima će tad plivati formirane mrtve žabe. U prilog tome govori i činjenica da niko nije čuo da se neko sa našim fakultetom zaposlio negde spolja, a da nije šofer, građevinski radnik ili prostitutka-transvestit impozantnog kapaciteta ždrela.

 

Još su naši stari znali da u ona vremena čeljad oko ognjišta sjetuju čestom izjavom: „Ko orati ne umije i ženit se ne htije, taj upiše pravo ili ekonomiju, oj dodo, oj dodole.“ Ova dva fakulteta spajamo jer ne postoji dovoljno opravdan razlog da ih razdvojimo: svi koji ih upisuju ne znaju šta to zapravo hoće od života, ali znaju da to treba da podrazumeva odelo, kancelariju i čir na želucu. Ako ne znaš šta bi, upiši jedno od ta dva, uostalom nemoguće je da stotine hiljada uspešnih Nikšićana, Pljevljaka i Bjelopoljaca greše! I tu stižemo do ključa: ako nemaš tatu načelnika okruga, mamu pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i kulture, strica domara u sudu ili ako sam nisi mlada nada opštinskog odbora neke stranke džabe si upisivao i pridružićeš se veselom društvancetu sa zavoda kojem koordinatori gledaju da razbiju sujetu i rasture ga po buticima i trafikama. Dakle, ne slušaj roditeljske mudrosti o prednostima državne službe ako ti mesto u njoj nije rezervisano, a ako jeste ostvario si drugi veliki san većine Srba: primaš platu, blejiš po baštama i drkaš kurac.

 

Posle smrti, bolest je najsigurniji posao i medicinsko-farmaceutski lobi to dobro zna, pa u saradnji sa iluminatima, masonima, Vatikanom, Rotšildima i Henrijem Kisindžerom svake godine izmišlja nove viruse, te tako porazboljevaše ovaj narod koji nema leba da jede. Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se! Biti doktor znači nasledno plemstvo, jer se podrazumeva da će ti deca biti lekari, a i njihova deca i tako do belih pčela. Obuzdaš gađenje, gutaš pegle na vežbama po mrtvačnici, posle nekog vremena lepo razvijeni čirevi počnu da te privlače i uviđaš njihovu lepotu kada pacijent pošalje hirurgu dvesta evra i viski. Beli mantil, klompe, prezir prema plebsu što gmiže u tvoju ordinaciju i rutinsko prepisivanje antibiotika, cegeri sa kajmakom i sirom, flaše pića i koverte, a da ne pominjemo specijalizaciju i paralelnu privatnu praksu! Za one koji ne žele mnogo kontakata sa ljudima, a vole pare jednako ili više osnovana je farmacija gde iz kriptografije naučiš dešifrovanje svih vrsta rukopisa i klinastih pisama, što te osposobljava da otvoriš privatnu apoteku, uletiš u dogovor sa lekarom i zaposliš propupele farmaceutske tehničarke koje taslačiš na paketima brufena. Tako ostvaruješ treći veliki san većine Srba: držiš apoteku, blejiš po baštama i drkaš kurac.

 

Ako stvarno razmišljaš da upišeš neku umetnost, to znači da živiš u saloncu na Dorćolu ili Vračaru, tako da te boli kurac, i bez toga ćeš pre ili kasnije da praviš izložbe fotografija na teret gradskog budžeta.

 

Ako si muškarac, postoji opravdana sumnja da imaš neslućene talente da upariš karirano i prugasto, te da voliš duge šetnje pored reke, plačeš uz Tajči i gledaš „Titanik“ sa drugaricama, u kom slučaju ne znamo kako si zalutao ovde. Ako si riba, to je savršen paravan pred roditeljima da se odvojiš od njih, jebeš kao štuka a da to ne zna cela Ćuprija i zakeviš i da se konačno udaš u Beograd.

 

Ovi fakulteti donose pare koje su nikakve, ali zato sigurne, spokoj rano ozbiljnoj i sazreloj omladini koja počinje da se brine za zdravstveno, doprinose, staž i penziju u trećoj godini života, kao i izuzetnu priliku za lečenje kompleksa sadizmom sa one strane klupe. To znači da ćeš uvek biti samo prosvetni radnik,  ništa bolje i ništa gore, sa tikovima u tridesetoj, pritiskom u četrdesetoj, aritmijom u pedesetoj i totalnom demencijom u šezdesetoj, sa klincima na drugoj strani učionice koje savršeno zabole kurac za kosinuse i privredu jugoistočne Azije, sa pretnjama batinanjem na mrtvo od strane nervoznih roditelja, mizernom kintom od privatnih časova i prokletstvom da te nikad niko ne doživi kao ozbiljnog čoveka, čak ni u starosti jer ćeš i tad ostati samo profesor. Ko ti je kriv kad se baviš glupostima koje nikad nikom neće trebati u životu.

 

Ti si Crnogorac ili Bosanac i boli te kurac. Mi vas volimo i dajemo vam pare i posao.

Klanjamo ti se, ti znaš šta hoćeš. Pet minuta predavanja, dva sata demonstriranja na čelu sa profesorima, uglavljivanje na pet poslova u Mitrovici, Zvečanu ili Zubinom Potoku sa državnim dotiranim platama od 150%, odlazak na posao jednom mesečno da bi sve te plate pokupio i uzgredno švercovanje robe iz južnog dela u Srbiju. Svaka ti čast!