SIPRI: smanjuju se nuklearni arsenali, ali ne prihodi

Svoj godišnji referat za 2010. godinu predstavio je u ponedeljak Stokholmski institut za istraživanja problema mira, skraćeno SIPRI. Svežijim podacima njegovi eksperti ne raspolažu. Između ostalog, ništa radikalno novo se u svetu ne događa. Planeta se i dalje naoružava. SIPRI, istina, konstatuje izvesno kvantitativno smanjenje nuklearnih bojevih rezervi. Ali ne treba se radovati tim povodom. Sa dežurstva se skidaju zastareli obrasci, a novi se usavršavaju. Trude se da ih prave što manjim, uz očuvanje razorne moći. Ista tendencija je u sferi naoružanja koje se naziva konvencionalnim. Temu nastavlja komentator Sergej Guk.

Preko dve hiljade jedinica nuklearnih bombi i bojevih glava nalazi se danas u stanju „povećanje operativne gotovosti“. Ako bi sve one odjednom napustile startne poligone i krenule ka ciljevima to bi bio kraj zemaljske civilizacije. Pronalazak nuklearnog naoružanja, kako se jasno izrazila Margaret Tačer, ne može se vratiti unazad. Ali ipak trebalo bi smanjiti opasnost od kolektivnog samoubistva. Ali niko od onih koji poseduju oružje za masovno iništenje i njegove nosače ne želi ni da čuje za to, osim Rusije i SAD, koje su poslednjih decenija pomalo umanjile svoje arsenale.

I što još više uznemiruje: nuklearno naoružanje postaje sve dostupnije državama koje ne čine takozvani nuklearni klub. Uz takvu tendenciju sve verbalne zakletve političara o tome da je neophodno težiti ka nenuklearnoj eri deluju ako ne licemernim, onda tačno utopijskim. Dato mišljenje deli i ekspert Glasa Rusije, potpredsednik Akademije geopolitičkih problema Vladimir Anohin.

Svet može da se urazumi tek onda kada proba ovaj otrov. To je kao sa hemijskim napadima u prvom svetskom ratu. Kada je šteta postala neprihvatljiva, prekinuta je primena oružja. Sada se vodi takozvani svetski građanski rat. Kada transnacionalne korporacije i međudržavna udruženja počinju da slabe okvire nacionalnih granica. Jedini faktor odvraćanja je težnja malih država da dobiju oružje koje bi moglo da sačuva njihovu državnu, socijalnu, duhovnu nezavisnost. Čak putem samouništavanja. Oružje se neće vratiti nazad u arsenale. Mogu da se dešavaju kolebanja između kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja.

Teško je zamisliti da Severna Koreja ili Indija, Izrael, JAR ili Pakistan dobrovoljno odustanu od nuklearnog naoružanja. A Francuska, Velika Britanija i Kina bi sele za pregovarački sto o smanjenju zajedno sa Rusijom i SAD. Oni koji jednom dobiju nuklearno naoružanje ne žure da ga smanjuju.

SIPRI je izračunao: u poslednjoj deceniji na zemlji se desilo preko 400 ratova – velikih i ne baš. Najviše napasti trpi stanovništvo Roga Afrike. Svake godine od 20 do 40 hiljada ubijenih. Oružje masovnog uništenja za sada se ne primenjuje. Što se tiče konvencionalnih vidova, očigledno nikada neće biti nedostatka. Dugoročni dogovori o isporukama oruđa rata, koji se zaključuju sa proizvođačima, o tome će se pobrinuti. Profit vojnih koncerna, bez obzira na izvesno smanjenje državnih narudžbina, stalno se uvećava.