SAD i Norveška žele da uspostave svoja pravila na Arktiku

SAD i Norveška odredile su prestonicu Arktika. Njome je nazvan norveški gradić Tromsjo. Ovih dana u toku posete Skandinaviji državni sekretar SAD Hilari Klinton je razmatrala tamo sa ministrom inostranih poslova Norveške Jonasom Storeom probleme borbe za Arktik i njegove resurse. Na završnoj konferenciji za štampu oni su nabrojali zemlje koje treba da „utvrđuju pravila“ u regionu. To su SAD, Norveška, Švedska i Island.

Zanimljivi izbor. Sa jedne strane, ove države su članice Arktičkog saveta, formiranog 1996. godine. Ipak, osim njih, članovi su Rusija, Kanada, Danska i Finska. Ako se uzmu zemlje koje imaju konkretne arktičke granice, njih je manje – Rusija, SAD, Kanada, Danska, Noveška. Nekakve izjave koje se tiču Arktika moguće je davati samo na osnovu konsenzusa svih polarnih država, podvlači doktor mineralogije Igor Davidensko.

A možda je to taktički korak Zapada u već pokrenutoj borbi za resurse Arktika. I u toj borbi za SAD je mnogo povljnije da podrži interese NATO partnera – Islnada i Norveške, koja je dobila pravo na arhipelag Špicbergen, a to znači i na Arktik, pre manje od jednog veka, nego potvrditi istorijsko prisustvo Rusije i regionu, govori Igor Davidenko.

Mi osvajamo Arktik više vekova. Naši mornari su išli po divljač, ribu i na Špicbergen i na Novu Zemlju. Najduža granica sa Arktikom je ruska. Prva geološka karta dna Severnog Ledenog okeana pripada nama. Prvi put smo napisali i o poreklu Severnog Ledenog okeana.

Jasno je da kada je reč o nafti, gasu, skupocenim metalima i ostalim prirodnim bogatstvima, mnogi žele da zaborave na istorijske realnije i naučne argumente i da „obeleže teritoriju“, oslanjajući se na aktualnu vojnu moć i političke veze. Danas na arktičke resurse pretenduje i Indija, Kina, Južna Koreja, Brazil, Nemačka, Japan i druge zemlje koje se nikako ne mogu nazvati polarnim. One pokušavaju da dobiju pravo na ekspluataciju korisnih sirovina u Arktiku. Šta više, sve češće se pojavljuju izjave da Severni morski put treba da ima status internacionalnog, a ne da se nalazi u nadležnosti Rusije. Ipak ovde su ruska prava zaštićena međunarodnim zakonodavstvom, ističe šef Međunarodnog departmana Naučo-istraživačkog instituta Arktika i Antarktika Sergej Prjanikov.

Severni morski put nalazi se isključivo i potpuno u ekonomskoj zoni i teritorijalnim vodama Rusije. Upravo zato on nikako ne može da postane međunarodni. Druga je stvar što može da postane dostupan međunarodnoj zajednici za prolazak brodova. Ali radi toga postoji međunarodno pravilo korišćenja Severnog morskog puta. Istovremeno Rusija, oslanjajući se na 234. član Konvencije UN o pomorskom pravu za mora pokrivena ledom, može da uvodi svoja ograničenja i specijalno regulisanje.

Takođe je nemoguća i internacionalizacija sirovina Arktika. U skladu sa Konvencijom UN pet država u basenu Severnog ledenog okeana – Rusija, SAD, Kanada, Danska, Norveška, mogu da prošire svoj suverenitet van granica uobičajene pomorske zone od 200 milja ukoliko dokažu da su ovi delovi okeanskog dna nastavak njihovog kontinenta.