Kemal Ataturk je tražio iseljenje kosmetskih Albanaca

Spremajući se za oslobođenje južnih krajeva (Stare Srbije i Makedonije), Srpska kraljevska vlada je svoju politiku prema lokalnom stanovništvu novooslobođenih krajeva, proklamovala i sprovodila tako da je u pravom smislu reči bio primenjen princip “Brat je mio (ma) koje vere bio”. Da to nije bila samo suva parola, govore bezbrojni primeri korektnog ponašanja srpskih trupa u novooslobođenim krajevima. Izričit primer za to je ulazak prestolonaslednika Aleksandra u Skoplje 25. oktobra 1912. godine, u svojstvu komandanta Prve srpske armije. Kad su ga turski predstavnici vlasti pitali koliko im dana dozvoljava da se spakuju i da napuste grad, on im je odgovorio da niko ne mora da napušta grad, da Srbi vode rat za oslobođenje od osmanlijskog feudalnog turskog poretka, koji je činio mnoge zločine, a da se ispravnim građanima, koji nisu činili nikakve zločine i prestupe, neće činiti nikakve smetnje i da mogu nastaviti da mirno žive i rade svoj posao. A ko želi da ide u Tursku, neće mu biti zabranjivano. Isto se desilo i na KOSMET-u prilikom oslobođenja pojedinih mesta, samo je naređeno da se preda oružje, koje su Albanci (koje su onda zvali Arnauti) primili iz turskih vojnih magacina. Ovo je urađeno dosta neorganizovano, jer od 63.000 modernih novih pušaka, nemačke proizvodnje, popularno zvanih “Martinke”, prikupljena je daleko manja količina, uglavnom starijih tipova “ostraguša” i “kremenjača”, dok su Albanci zadržavali nove i moderne puške, što je otkriveno tek prilikom prikupljanja oružja 1956. godine, kada su organi bezbednosti iz zarobljenih spiskova turske vojske saznavali ko je sve primio vojno naoružanje 1912. godine, pa su tako te puške tek tada vraćene, verovatno i zbog toga što su se Albanci za vreme Drugog svetskog rata snabdeli daleko modernijim naoružanjem srpskog, nemačkog i italijanskog porekla.
Podsećanja radi, treba reći da je Prvi balkanski rat završen potpisivanjem mirovnog ugovora u Londonu, maja 1913. godine, kojim se turski sultan Mehmed Rešad odrekao svih teritorija svoga carstva, zapadno od linije Enos-Midija (oko 50 km. zapadno od Carigrada), prepuštajući svoje evropske posede balkanskim koalicionim saveznicima, koji su u ratu učestvovali. Srpska vlada, dosledna svojoj politici, nije proterivala stanovništvo muslimanske veroispovesti (Turke, Albance, Gorance i dr.), a onima, koji su izrazili želju da se presele u Tursku, sva imovina je korektno procenjena i isplaćena, u šta su se uverile i međunarodne misije koje su bile prisutne u novooslobođenim područjima, a što se može konstatovati i danas, jer su na tim teritorijama još uvek prisutni svi pripadnici navedenih naroda i etničkih grupa. Prestolonaslednik Aleksandar je posebno negovao prijateljske odnose sa prvacima turske i albanske zajednice, o čemu postoje brojni verodostojni podaci. Među ovima su bili Isa Boljetinac (Boljetini), vođa kosmetskih Albanaca, Gani beg Pulja iz Đakovice i mnogi drugi.
Tokom Prvog svetskog rata Turska je bila na strani centralnih sila, njena vojska je učestvovala u borbama u Dobrudži, protiv ruskih, rumunskih i srpskih trupa, a na Galipolju protiv Engleskih, koje su ovde strahovito poražene. U ovoj bici učestvovao je i jedan, do tada malo poznat turski oficir Mustafa Kemal-paša, docnije prozvan Ataturk (otac Turske). Po potpisivanju primirja, Tursku su okupirale savezničke snage Francuske, Engleske, Italije i Grčke. Bila je zavedena blokada i Turska nije mogla nabavljati hranu i naoružanje, tako da je stanje bilo više nego očajno, što su iskoristile nacionalne snage, predvođene Kemal-pašom, u cilju proterivanja savezničkih snaga. Englezi i Francuzi nisu želeli da direktno učestvuju u ratnim operacijama, ali su zato dobro naoružali grčku vojsku i gurnuli je u rat protiv Turske. U početku, Grci su imali uspeha, brzo su napredovali i stigli do Sakarije (oko 50 km. od Ankare). Ali, ostavljena bez pomoći saveznika i zamorena dugotrajnim borbama, grčka vojska nije mogla da izdrži ofanzivu koju je predvodio Kemal-paša, tako da su se njegove trupe ubrzo našle na obalama Sredozemnog mora, Galipolju i u grčkoj Trakiji, čime je praktično taj Grčko-turski rat i završen 1922. godine, a Kemal-paša proglašen za nacionalnog heroja i tvorca moderne Turske. U ovom ratu dešavale su se veoma paradoksalne situacije, kao, npr., Englezi su uvek pomagali Turke, bojeći se da Rusi ne zagospodare Bosforom i Dardanelima. Ovoga puta Kemal-paša je dobijao pomoć jedino od Rusa, svojih vekovnih neprijatelja, jer je “drug Lenjin” procenio da Kemal-paša vodi pravedni i oslobodilački rat. Turska republika je proglašena 1923. godine, čime je zauvek ukinuta Otomanska imperija. Za oko 20 miliona Turaka, koliko ih je onda bilo na prostorima današnje Turske, nastupili su teški dani. Prostrane oblasti Anadolije ostale su nenaseljene posle pogroma nad Jermenima, a i rat je učinio svoje, kuga i kolera su nemilosrdno odnosile ljudske živote. Da bi naselio ove oblasti, a i stvorio bolju zaštitu od Kurda, Ataturk je zatražio od kralja Aleksandra da, po starim zakonima Otomanskog kalifata, preseli Albance sa Kosova i iz Metohije u ove oblasti. Ovim činom postigao bi više ciljeva, a jedan od osnovnih je bio da Turska, ustupajući zemlju Albancima u Anadoliji, dođe do novca i popravi svoje teško finansijsko stanje, novcem koji bi Srbija (SHS) isplatila albanskim porodicama koje napuste Kosmet. U tom cilju bio je potpisan i sporazum, koji nije realizovan, zahvaljujući, u prvom redu, Isi Boljetincu, koji je molio kralja Aleksandra da ih ne iseljava, u kom cilju je nekoliko puta dolazio u Beograd i bio primljen kod Kralja, tako da je, već postignuti dogovor o preseljenju Albanaca u Anadoliju, ostao nerealizovan.
I tako. Isa Boljetinac nema danas spomenik na Kosmetu, a ima Skenderbeg, koji i nije bio neki pravi Albanac, bio je srpski despot, pravoslavne vere, a rođeni brat mu je sahranjen u manastiru Hilandar na Svetoj Gori, jer je bio visoki crkveni velikodostojnik.
Ostalo je nejasno i istorijski nedovoljno razjašnjeno odakle to veliko poverenje i prijateljstvo između kralja Aleksandra I Karađorđevića i Mustafe K(Ć)emal paše-Ataturka. Iz raspoložive korespondencije se vidi da ga je Ataturk uvek oslovljavao sa “Dragi brate”, dodajući još niz drugih pozitivnih epiteta čime, inače, obiluju istočnjački dokumenti. Da li je Ataturk bio zahvalan za korektan odnos prema zarobljenim turskim oficirima i vojnicima, ili iz zahvalnosti što se Kraljevina SHS nije umešala u Grčko-Turski rat 1922. godine, iako je bila saveznica Grčke, ostaje na mladim istoričarima da se ovim pozabave.
Za sada se možemo osloniti samo na raspoloživu dokumentaciju, među koju spada i knjiga o Ataturku g-đe čije ime sam, nažalost, zaboravio. Kad je čuo za ubistvo u Marseju 9. oktobra 1934. godine, gospodin Ataturk je proglasio sedmodnevni post, a za sahranu ponudio i jedan mali odred svoje vojske, radi odavanja počasti ubijenom kralju, tada već proglašene Jugoslavije.