U znak sećanja na druga, vojnog pilota pukovnika Smoljanjinova
Ima ljudi koje ne zadovoljavaju obični životni putevi, čije odvažno i strasno srce stremi novom i neistraženom, što nas pokreće napred. U takav soj ljudi spada i naš drug, kadet-orlovec 60. klase (1909.g.) Miša Smoljanjinov -- ozbiljan, smiren, predusretljiv, uredan i staložen kadet (pitomac srednje vojne škole), prijatnog ljupkog lica. Dok se bučna gomila kadeta bavila svojim uobičajenim beznačajnim stvarima, Mišu Smoljanjinova smo navikli da vidimo kako sedi u klupi zadubljen u složena matematička izračunavanja kojima je težio da potkrepi tehničke izume rođene u njegovom mozgu. Pritom je uvek u stvaralačkim mukama nemilosrdno trljao čelo i prevlačio rukom preko jež-frizure.
Svoje stremljenje ka novom, novim otkrićima i pronalascima, Miša se nadao da će zadovoljiti kao pomorac, ali nije uspeo da se upiše u Pomorski korpus (srednju vojnu školu), pošto su mu na lekarskom pregledu otkriveni znaci daltonizma. Potom se uporno trudio da ga prevaziđe, satima prebirući i slažući raznobojnu vunicu, nadajući se da će naučiti oči na njihove nijanse. Izgubljena morska stihija je međutim pronašla zamenu u drugoj, možda čak i primamljivijoj stihiji, stihiji vazduha. Kad je M.S. Smoljanjinov završio korpus, Rusko vazduhoplovstvo je već stajalo na čvrstom tlu, i on je, kao junker (pitomac vojne akademije) Mihajlovskog učilišta, koristeći to što mu je načelnik vazduhoplovnog odeljenja Gatčinske Vazduhoplovne škole pukovnik Uljanov bio rođak, počeo često da posećuje Gatčinu, žudno se upoznajući s ondašnjim dostignućima vazduhoplovstva.
Posle završenog obaveznog trupnog staža u 13. artiljerijskoj brigadi, upisao se u Vazduhoplovnu školu, gde je tokom jednog školskog leta slomio nogu i otad uvek išao sa štapom. Počeo je rat, i M.S. Smoljanjinov je izbio u prve redove sjajnih Ruskih letača, učestvujući u mnogim vazdušnim bitkama i izvršavajući odgovorne borbene zadatke za koje je dobio mnoga odlikovanja, uključujući i Georgijevsko Oružje.
Revolucija je prekinula normalan i slavan put odvažnog Ruskog oficira. Smoljanjinov se nije mogao pomiriti s neslavnim mirovanjem na koje ga je raspad Ruske armije osudio. Želeći da nastavi borbu, doneo je smelu odluku -- da preleti na najbliži saveznički front, a to je bio Solunski. Na svom nemačkom trofejnom «Albatrosu» je bez sletanja preleteo neprijateljsku teritoriju i front, podvrgavajući se paljbi (bio je lakše ranjen), i stigavši na cilj, stavio se na raspolaganje komandantu Posebnog Ruskog Ekspedicionog Korpusa u Makedoniji generalu Diterihsu.
Ako se setimo koliko su nesavršene bile ondašnje letilice i koliko je neobičan daleki let bez sletanja preko neprijateljske teriorije, bolje ćemo shvatiti izuzetnost podviga neustrašivog pilota, podviga koji i dan-danas pamte ratni drugovi M.S. Smoljanjinova.
Na Makedonskom frontu, u vazduhoplovnim jedinicama savezničkih vojski, aktivno je učestvovao u vazdušnim operacijama, ponovo se pokazavši kao spretan i neustrašiv pilot. Za borbene podvige je dobio i niz inostranih ordena. Međutim, nemirno srce orlovskog kadeta zvalo ga je u Otadžbinu, i kada mu se pod utiskom od kornilovskog istupa učinilo da se Ruska armija preporodila, tražio je dozvolu da se vrati u Rusiju i, dobivši je, na isti neobičan način, svojim avionom se vratio kući.
Slom svake nade u vaspostavljanje Ruskih vojnih snaga primorava Smoljanjinova da traži nove puteve za nastavak služenja Rusiji. Zajedno sa srpskim jedinicama (dobrovoljcima među zarobljenicima) on se prebacuje u Sibir, zatim u Peking, gde uzaludno obija pragove raznih savezničkih misija, pokušavajući da dobije odobrenje za upućivanje na zapadni saveznički front. Ne uspevši da dobije takvo odobrenje i bacivši u lice savezničkim vojnim birokratama svoje inostrano ordenje, uključuje se u belu borbu u Sibiru, komandujući vazduhoplovnim odredom u armiji generala Pepeljajeva. Vrlo nesavršeni aparat na kome je Smoljanjinov leteo se tokom jednog borbenog leta iz nepoznatog razloga zapalio i odvažni oficir je tragično poginuo kao gordi orao, oprljivši svoja moćna krila. To se desilo avgusta 1919. godine u rejonu između Perma i Glazova, kod stanice Vereščagino. Sahranjen je kraj iste te stanice, i u kovčeg mu je položen njegov verni štap. Pogrebu je prisustvovao njegov brat od tetke, natporučnik Golovin.
Miša Smoljanjinov je junački poginuo u 29. godini života. Život mu je bio kratak ali pun slavnih i izuzetnih dela, prožet snažnim duhom koji je odlikovao stare Ruske kadete. U slavnom sazvežđu kadetskih života položenih na oltar Otadžbine, kratak život Miše Smoljanjinova će, za mnoge nevidljivo, blistati kao čista i neugasiva zvezda. Nek je večna slava i hvala njemu i svim vernim Rusima slične sudbine.
S ljubavlju i ponosom mi, njegovi vršnjaci i drugovi iz nezaboravnih kadetskih dana, na tridesetpetogodišnjicu njegove slavne smrti saginjemo svoje sede glave nad njegovim dalekim, izgubljenim i napuštenim, ali nezaboravljenim grobom.
- Izvor
- Srpska RU
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.