Štrbac: U magli svetskih promena

Uprkos unutrašnjim razlikama između bivših komunista, monarhista, republikanaca, salonskih nacionalista, amerofila, germanofila, Demokratska stranka je dolaskom na vlast izgradila prepoznatljiv profil oko kojeg je okupila sve ove ideološki suprotstavljene frakcije. Blagonaklon odnos prema desuverenizaciji (bilo zbog objektivno uslovljene nemogućnosti da se odupre ovom procesu bilo zbog toga što su ideolozi stranke smatrali da je desuverenizacija objektivan i nužan proces inherentan savremenom društvu opšte), insistiranje na potpunoj transformaciji svojinskih odnosa (potpunoj privatizaciji bivše državne svojine),  deindustrijalizaciji, politici relativizacije identiteta (insitiranje na teorijskom pristupu konstruktivizma, konceptu fragmentvanog, heterogenog, relativnog kolektivnog identiteta), indiferentan odnos prema tranzicionim ''gubitnicima'' (arogantan odnos prema ljudima koji su usled privatizacije ostali bez posla, nezainteresovanost za problem nezaposlenosti, orijentacija ka interesu krupnog kapitala, prebacivanje odgovornosti za socijalni status na inividuu), sve to je definisalo profil Demokratske stranke kao stranke neoliberalne orijentacije. Usvajanje neoliberalne orijentacije i oblikovanje identiteta Demokratske stranke u skladu s ključnim pojmovima ove paradigme posledica je intelektualne i finansijske povezanosti opozicije u Srbiji tokom 90–tih godina sa intelektualnim krugovima zapadne Evrope, institucionalne dominacije neoliberalne paradigme na Zapadu i njene tadašnje pomodnosti, ali i činjenice da je ova paradigma svim bivšim socijalističkim državama nametnuta kao aparat koju legitimiše i idejno, odnosno, subjektivno podupire procese koji su nazvani zbirnim imenom tranzicija.

Davno pre nego što je prihvaćen u Srbiji kao dominantan model upravljanja društvom, neoliberalizam je decenijama bio popularan u Evropi i SAD. Po rečima Mišel Fukoa, mogu se razaznati dve varijante neoliberalizma; američka i nemačka. Nemačka varijanta neoliberalizma ili takozvani ordoliberalizam nastao je u krugu nemačkih intelektualaca. Valter Ojken, Aleksandar Rustov, Fridrih fon Hajek, Franc Bem, Vilhelm Rupke, Hans Grosman, itd 1939. godine, za vreme Vajmarske republike osnovali su tzv. Frajburšku školu (Valter Ojken, učenik Alfreda Webera je 1939. godine osnovao reviju Ordo u kojoj su svoje radove objavljivali antikejnzijanski orijentisani intelektualci uglavnom nemačkog i austrijskog porekla). Osnovni zadatak koji su osnivači Frajburške škole sebi postavili bio je pronalazak mehanizma legitimacije Nemačke kao države nakon drugog svetskog rata, koja, podeljena sa jedne strane, i okupirana s druge strane, nije ni postojala kao država. Odgovor na kompleksno pitanje legitimiteta nemačke posleratne državnosti, predstavnici Frajburške škole su našli u sferi ekonomije i ekonomskog rasta.

Apsolutizacija ekonomskih kategorija (ekonomskih sloboda, prava, svojine, korisnosti, efikasnosti) uslovljena tadašnjom nemogućnošću da se legitimitet Nemačke kao države ukoreni u istorijskim pravima, dovela je do toga da savremena, odnosno, posleratna Nemačka, postane radikalno ekonomska država u kojoj je neprekidni ekonomski rast supstituisao propalu istoriju. Da bi ordoliberali uspeli u svom projektu legitimacije države u ekonomiji, bilo je potrebno da prethodno suspenduju posleratnu kejnzijansku ekonomsku politiku koja je u Evropi 1948. proizašla iz potrebe za rekonstrukcijom, to jest preobražajem ratne ekonomije u mirnodopsku ekonomiju, zatim potrebe za obnavljanjem ekonomskog potencijala, uvođenja novih tehnologija, potrebe za saniranjem socijalnih katastrofa nastalih tokom rata. Ovi zahtevi za rekonstrukcijom, socijalizacijom i planiranjem podrazumevali su politiku državne intervencije na alokaciju resursa, ravnotežu cena, nivo štednje, odlučivanje o investicijama itd.

Nakon odbacivanja kejnzijanske politike, neoliberalna načela postala su inherentna nemačkim političkim strankama uključujući i socijaldemokratsku stranku, koja se godinama pre dolaska Vilija Branta na vlast približila neoliberalnim tezama. Svoju kulminaciju ova politika doživljava nakon pada Berlinskog zida. Američki neoliberalizam se pojavio u sličnom kontekstu posleratne državne intervencionističke ekonomske politike čiji su ključni elementi bili: postojanje Nju Dila, i kritika Nju Dila, plan Baveridž i svi njegovi projekti socijalnog i ekonomskog intervencionizma koji su razrađeni tokom rata, i na kraju programi o siromaštvu, obrazovanju, diskriminaciji koji su nastali u vreme Trumanove pa sve do Džonsonove administracije, programi kroz koje se razvio državni intervencionizam i rast federalne administracije. Zajednički neprijatelj američkog i nemačkog neoliberalizma bio je Džon Mejnard Kejnz i kejnzijanska posleratna ekonomska politika.

Fridrih fon Hajekovo učenje je osnova neoliberalne ekonomske poltike. U kratkim crtama suština njegove ekonomske teorije svodi se na tezu da slobodno tržište i sopstveni interes pojedinaca prepuštenih samima sebi stvara spontani red u privredi. Vera da tržište stvara spontani red vladala je u tri ranija perioda: period fiziokrata, period od 1840 do 1847. i period nakon pada Berlinskog zida. U sva tri slučaja dominacija ultraliberalne ekonomije, završila se s revolucijama, potresima, ratovima. Erik Rejnart, norveški ekonomista poznat svetskoj stručnoj javnosti po knjizi: Globalna ekonomija u kojoj je kritikovao preovladavajući model ekonomske globalizacije, i odbacio  tezu nobelovca Pola Semuelsona o globalizaciji kao procesu koji dugoročno vodi ka ublažavanju razlika između bogatih i siromašnih zemalja, izjednačavanja cena faktora proizvodnje, odnosno cena rada i kapitala na globalnom nivou, u najnovijoj knjizi: Spontani haos, ponovo analizira neoliberalnu ekonomske politike, njen ekstremizam, fatalnosti posledica njene implementacije u stvarnosti, epohalnost njenog sloma. Na pitanje kako je moguće da niko od svetski renomiranih ekonomista nije predvideo svetsku finansijsku krizu koja je izbila 2008. godine, Erik Rejnart smatra da se odgovor nalazi u činjenici da je ekonomija od kraja 70-tih godina sve manje bila nauka a sve više ideologija. Po mišljenju ovog norveškog ekonomiste, ekonomija je postala utopijska, neoliberalna, pseudonaučna, ideološka disciplina teorijskih modela zasnovanih ma metaforama preuzetim iz fizike (metafora nevidljive ruke), negaciji stvarnosti, i ignorisanju činjenica. U analizama Erika Rejnarta oseća se doza ogorčenosti zbog skoro totalitarnog crte neoliberalnih ekonomista koji su proganjali postkejnizajence iz naučnih instituta i univerziteta kao i opravdanog podsmeha njihovom epohalnom promašaju u predikcijama ekonomske budućnosti sveta.. Upravo tim progonjenima i izopštenima- postkejnzijancima pripada zasluga anticipacije izbijanja svetske finansijske krize.             

Od pada Berlinskog zida do 2008. godine, ovaj totalitarni karakter manifestovan u proganjanju neistomišljenika i insistiranju na monolitnom pristupu karakteriše skoro celokupnu teorijsku misao, ne samo ekonomsku, nego i sociološku i filozofsku. Imali smo ili proizvodnju slika stvarnosti koje su u sukobu s činjenicama to jest s realnošću, ili s druge strane, lažnu kritiku. Naučne zajednice, opijene osećanjem trijumfa nakon raspada SSSR i socijalizma, uživljene u slike destrukcije ''zlih država'' i ''zlih diktatora odmetnutih država'', ignorisale su stvarnost multiplikovanih indikatora socijalne, ekonomske i političke krize. Već početkom 21. veka, svi pokazatelji duboke krize, ekonomske i političke, bili su prisutni u istočnoj i zapadnoj Evropi; nepoverenje u institucije, rast stope nezaposlenosti, pad standarda života, socijalno raslojavanje, slabljenje srednje klase, međuetničke tenzije, kulturna regresija, porast broja nepismenih itd.

Jedna od metoda koja je korišćena u svim kriznim društvima 2008. godine, od Grčke preko Španije do SAD, bila je retoričko distanciranje od paradigme koja je, sada već jasno, uslovila svetsku finansijsku krizu ali i jednu dublju i možda još ozbiljniju političku krizu (unutar EU i SAD) koja se nalazi u pozadini finansijske krize i koja još uvek nije u fokusu pažnje. Dobar aspekt retoričke transformacije sastoji se u činjenici da je sama ta transformacija predstavljala konačno priznanje realnosti, to jest suočavanje s činjenicom da je sadašnjost daleko od one budućnosti koja je nekada, godinama i decenijama unazad, obećavana.Loš aspekt je taj što je ona poslužila kao sredstvo da se sakrije, ili neposobnost za rešavanje ekonomske i političke krize, ili želja za prolongiranjem opstanka državnih oligarhija uspostavljenih tokom poslednjih decenija.

U kontekstu kojeg je karakterisali: slom Hajekove ekonomske teorije i političke filozofije, izbijanje svetske ekonomske krize, pojava masovnih nasilnih protesta u  prestonicama od Atine preko Rima, Berlina, Pariza, Madrida do Londona, Vašingtona, Toronta, u Srbiji su 2008. godine održani predsednički i parlamentarni izbori. U Demokratskoj stranci su, shvativši konačno šta se dešava u Evropskoj Uniji, SAD; zatim šta se dešava s globalnom ekonomijom, pokušali da, svesni skoro stoprocentne krize identiteta i sopstvene paradigme, redefinišu profil stranke i prilagode je trenutnim unutrašnjim društvenim procesima kao i svetskim promenama. Od svog nastanka, Demokratska stranka je kroz najveću unutrašnju krizu, posle krize nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, prošla 2008. godine. Kriza njenog identiteta suštinski je uvukla ovu stranku u vrtloge krize legitimiteta globalne pseudoelite.

Dodatna okolnost koja je uticala na težinu i kompleksnost izbora 2008. godine, bila je proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije. Zakazivanje mitinga nakon (a ne kako je trebalo pre tog čina), proglašenja nezavisnosti od strane Kosova i Metohije i prisustvo nekoliko stotina hiljada ljudi koji si došli da iskažu svoje nezadovoljstvo zbog ovog čina, bio je još jedan znak da građanstvo Srbije ne prihvata još jedan aspekt politike Demokratske stranke koji joj je do tada bio svojstven možda ne u potpunosti ali svakako njenim radikalnijim frakcijama, a to je stav da Srbija treba da prihvati ovu nezavisnost, i da se dobrovoljno odrekne sopstvenog dela teritorije i time ukine rezoluciju 1244.

Uprkos skoro sopsvenom slomu, enormnoj krizi legitimiteta neoliberalne paradigme koja je bila ključni deo njenog profila, ova stranka pomoću raznih mehanizama ostaje nakon 2008.godine na vlasti (kontrola medija, sankcionisanje stvarnih neistomišljenika, korumpiranje itd), ona konstituiše vlast sa SPS, strankom koja je i sama prošla kroz promenu profila-odbacivanje anti-evropskog i usvajanje proevropskog spoljnopolitičkog opredeljenja. Nakon 2008. godine na vlasti u Republici Srbiji imali smo dve političke stranke koje su najodgovornije za sve ono što smo kao narod i kao građani ove zemlje prošli. Nakon konstituisanja ove koalicije, političku vlast u Srbiji od 2008 do 2012. godine konstantno karakteriše legitimacijski deficit i stalni pokušaji da se ovaj deficit otkloni simuliranim patriotizmom i simuliranom socijalnom brigom, simuliranim evropejstvom. Želja da se predstavi kao državnička, patriotska (retorika identiteta kao odraz namere da se uveri građanstvo da je stranka istinski odustala od stare paradigme o identitetu i da se približi onom delu građanstva koje nacionalnom identitetu pridaje veći značaj nego štu su to klasični birači ds), vizionarska, leva pa i liberalna stranka, došla je u poptuno jasan sukob s stvarnošću koja je postajala tegobnija.

Od 2008. godine do 2012. godine, svi indikatori su ukazivali na to da ne samo što se društvo nalazi u stanju krize, nego je ono krenulo k ambisu. Umesto 200.000 novih radnih mesta obećanih u vreme izborne kampanje 2008. godine, socijalne stabilnosti i napretka, dobili smo drastično povećanu stopu nezaposlenosti, inflaciju, propadanje malih i srednjih preduzeća, politički haos, pseudoparlament, porast broja ubistava koja zapanjuju svojom morbidnošću, porast broja samoubistava, porast broja nepismenih, dezintegracione, planski proizvedene, procese (Vojvodina-centralna Srbija, četnička-partizanska Srbija, itd). Politika potpune (često pljačkaške) privatizacije, oslanjanja samo na investicije kao izvor ''potencijalnog'' ekonomskog razvoja, loše regulisana ekonomska politika u odnosu na mala i srednja preduzeća, monopoli na tržištu, deindustrijalizacija, doveli su zemlju na ivicu gladi. Svakako da unutrašnjoj ekonomskoj i političkoj krizi doprinosi i svetska ekonomska kriza, kao i regionalni, globalni kontekst kojeg trenutno karakteriše turbulentnost, no u mnogo čemu ona je rezultat pre svega unutrašnje politike.                                        

Rezultati izbora 2012. godine logičan su ishod katastrofalno vođene politike na svim poljima, a poraz Demokratske stranke verovatno je veći nego što na to ukazuju zvanične brojke. Bez obzira od kojih stranaka će biti konstituisana koalicija, ukoliko se bude ponavljalo s starim greškama, obrascima i šiframa u oblasti državne politike, šanse za stabilizaciju i razvoj Srbije će i dalje biti male. Za početak, potrebno je shvatiti da ovo nije 1989. godina ili 1999. godina, ili 2001. Ovo je 2012. godina, mnogo toga  se u svetu ozbiljno promenilo. Bilo bi dobro, ako bi naši univerziteti, naučni instituti, mediji, to konačno shvatili i to veoma ozbiljno.
Danas, nakon svog ovog nihilističkog višedecenijskog cirkusa, najvažnije, ili jedno od najvažnijih pitanja savremenog društva opšte, ne samo našeg, jeste pitanje da li postoje autentični politički subjekti koji su u stanju da artikulišu nezadovoljstvo koje preovladava među nižim slojevima? Da li postoje politički subjekti, zatim intelektualci koji su u stanju da teorijski artikulišu ovu krizu na način koji nije autoritarno-totalitaran ili manipulantski naspram socijalno nezadovoljnih, koji se ne kreće u granicama prepoznatljivih i istorijom pregaženih ideološki klišea? Da li postoje politički subjekti koji su u stanju da pronađu adekvatne mehanizme koji vode rešavanju ekonomske krize u kojoj se većina evropskih država danas nalazi?

Literatura:
1.   Vidojević, Zoran (2005); Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd.
2.   Vidojević, Zoran (2010); Demokratija na zalasku, Službeni glasnik, Beograd.
3.   Lakićević D., Stojanović B. Vujačić I.(2007), Teoretičari liberalizma, Službeni glasnik, Beograd.
4.   Rejnart, Erik (2006); Globalna ekonomija, Čigoja štampa, Beograd.
5.   Rejnart, Erik (2010); Spontani haos, Čigoja štampa, Beograd.
6.   Fuko, Mišel(2005); Rađanje biopolitike, Svetovi, Novi Sad.


Autor: Lorna Štrbac
Izvor: Vidovdan