Bojim se da će Francuska stići do samoubistva

Konstantin Meljnik, 84-godišnja legenda međunarodne i francuske obaveštajne službe, koordinator obaveštajnih službi Francuske za u vreme de Gola, koji je odigrao ključnu ulogu u okončanju alžirskoj rata u intervjuu Aleksandru Artamonovu i Mihailu Kurakinu govori o tome da mu je u karijeri veoma smetao ruski mentalitet, da komunizam nije ideologija koja liči na nacizam, već prava pravcata religija, da je KGB najbolja obaveštajna služba sveta, i to zašto Rusija ne treba da se ugleda na Zapad...

Deo prvi

Rusiju na Zapadu mrze, ne shvataju i ne žele da shvate! Kada čitaš francuske listove i časopise, oni uvek kritikuju Rusiju, kritikuju sistem... Ovde je poslednji broj vrlo poznatog lista Politik Internasional, gde je čitav članak o Putinu.

U Francuskoj i na Zapadu ljudi zaboravljaju da je Rusija veoma stradala, da je ipak bila revolucija, građanski rat, mnogo ubijenih, emigracija, žrtve represije za vreme Lenjina, za vreme Staljina – 25 miliona, Drugi svetski rat. I kada je propao komunizam niko Rusiji nije pomogao i ne pomaže. Sve je zaboravljno u Francuskoj. Oni nastavljaju da gledaju na Rusiju kao u vreme hladnog rata. To je potpuna glupost!

Francuska mrzi Rusiju, ali to je jasno zato što je Rusija razbila njihovog voljenog Napoleona. Pri tome Hruščov nije hteo da da novac koje su francuske banke dobile na sudu još od carskog režima (Primedba: reč je o državnom zajmu za izgradnju železničke pruge, koje su uglavnom izgrađene od sredstava francuskog stanovništva. Lnjeinova vlada nije priznala dug, što je i dovelo do velike netrpeljivosti prema komunističkoj vlasti od strane francuskog stanovništva koje su u suštini pokrali. Jeljcinova Rusija je dug delimično priznala i vodila pregovore o optlati makar nominala). A zatim je ispalo tako da su se francuski intelektualci ispostavili uglavnom bivšim komunistima i maoistima. Oni imapk imaju utisak da je Rusija opoganila njihove komunističke ideale. Sitauciju je teško prelomiti u Rusku korist u Francuskoj. Da ne govorim o Americi koja takođe mrzi Rusiju. Jedina zemlja koja se ponaša pristojno je ipak Nemačka. A drugi...

Sasvim tačno. I Putin ima svoje veze sa Nemačkom, vrlo jasne i sada postoji pokušaj da se grade odnosi sa Francuskom. Ali to je vrlo teško, zato što Fransoa Oland nema nikakvu politiku u pogledu rusije. Sarkozi je bio proamerički predsednik.

Glas Rusije: Sa naše strane postoje pokušaji da se povežemo sa parlamentarcima iz Nacionalnog Sabora Francuske. Razgovarali smo sa Ivanom Bluom, prilično poznatim političarem. On se zalaže za suverenu Francusku i zajedno da grupomo poslanika sam traži kontakte sa Rusijom. I nama se čini da je to ispravno. Misli ovih ljudi su u sazvučju sa vašom knjigom, pri tome Ivan Blu i drugi poslanici stalno govore o de Golu. Jer Francuska iz epohe generala de Gola bila je velika, a zatim je počela da se povlači. Miteran je već zalazak.

Meljnik: On je pogubio Francusku i bojim se da je Oland još gori. Osim Nemačke, čitav Zapad je krahirao. Veoma pesimistično gledam na budućnost Evrope. Ali oni sebe vole i uvereni su da su u pravu i da je sve odlično. Tim pre što je uvek i za sve kriva Rusija.

Glas Rusije: Pisali ste o islamu i o tome da su Francuzi svojevremeno pokušali da izađu na kraj sa muslimanima i opasnošću koja potiče od njih u epohi Alžirskog rata. Vi ste upravo onaj čovek koji je pomogao Francuskoj da izađe iz alžirskog konflikta... Kako vam je pošlo za rukom da dostignete takve visine u karijeri?

Meljnik: Tako je ispalo zato što sam Rus. Imao sam odličnu karijeru, radio sam kao savetodavac analitičar. Poznavao sam i jezuitski orden Vatikana, koi je formirao organizaciju Rusikum, ona je proučavala komunizam (Primedba: Rusikum je osnovni obaveštajni centar Vatikana koji tako uspešno sakuplja podatke, da, po određenim izvorima, informacije od njega kupuje čak CIA).

Ja sam jedini čovek na Zapadu koji je u tako mladim godinama dostigao takve visine u oblasti obaveštavanja i analitike. Tako, na primer, analizirajući sovjetske otvorene izvore, između ostalog list Pravdu, formirao sam prognozu da će Hruščov naslediti Staljina: radi se o tome što mu je u novinskim članicma poklanjano mnogo više pažnje nego Malenkovu ili Beriji.

Moja sledeća dužnost bilo je mesto predstavnika najveće američke organizacije Rend korporejšn (Primedba: mnogobrojni analitičari smatraju Rend korp. delom poluzvanične analitičke strukture CIA u Evropi, koja vrši sakupljanje podataka za jačanje američkog prisustva na evropskom prostoru. Sm. K. Meljnik, Savremena obaveštajna služba i špijunaža u sećanjima čoveka-legende specijalnih službi, Ripol Klasik, 2009). Bio sam spreman da odem u Ameriku. Ali imao sam i političku karijeru u istoj toj Franuskoj, zato kada je de Gol došao na vlast i njegov premijer Mišel Debre sa kojim sam se družio, zamilio me je za profilnu pomoć i ja sam reagovao kao glup ruski čovek. Vaspitan sam bio „za cara, za Otadžbinu, za veru“. Rešio sam da preuzmem ovlašćenja kako bih završio taj užasni Alžirski rat i vratio Francuskoj njenu slavu po recpetu Generala. Istovremeno, nisam se ubrajao u pristalice de Gola, ostao sam za njih tuđ. Zato čim se rat završio oni su pogledali na mene kao na Rusa, recimo, kao na člana Legije stranaca: u tom smislu da ako je rat završen, on više nikome nije potreban.

I tako u to vreme moja zvanična karijera se približila kraju, i trebalo je započeti novi život pisca i izdavača. Ipak, nastavio sam da se zanimam za obaveštajnu službu, kao uostalom i za Rusiju.

1972. godine kada je Brežnjev počeo pregovore sa Zapadom o pitanju razgraničenja sfera, predlog Leonida Iljiča je naišao na opštu negativnu reakciju. Zajedno sa advokatom Vatikana naprotiv objasnio sam da je jedina mogućnost da se rasturi komunističko uređenje ta da se formuliše treći prilog uz osnovni paket koji je predao Brežnjev.

U svojim memoarima Gorbačov piše da je to bio početak kraha komunističkog sistema: Rusija nije mogla da pristane na uvođnje pojma „ljudska prava“ u međunarodnu praksu, tim pre uz formiranje režima slobodnog kretanja ljudi i duhovnih vrednosti. Videla se apsolutna protivrečnost sa lokalnom pravnom normom. Za bih naišao na razumevanje političara, morao sam da se za to borim. Bile su mi potrebne tri godine da Zapad shvati da se jedina mogućnost izgradnje nove Rusije sastoji u potpisivanju takozvane „treće helsinške korpe“.

Drugim rečima, opet sam se ponašao kao tipični nekoristoljubivi Rus: jer nikakvu korist iz tog posla za sebe lični nisam izvukao ni u Francuskoj, ni u Americi. Naprotiv, gledali su me kao levog čoveka, tačnije čoveka koji ima simpatije za komunizam.

Iz toga slede dva-tri programska zaključka kojih sam se pridržavao. Prvo: predideo sam da će Hruščov biti naslednik Staljina. Drugo: pomogao de Golu ne samo da izađe iz Alžirskog rata, već i da izbegne građanski rat u Francuskoj, što se takođe nalazilo u mojoj zoni odgovornosti. Da istaknem da je situacija u zemlji bila užasna. U to vreme pod mojom kompetencijom nalazile su se sve policijske snage zemlje, ili kako ih vi nazivate, bezbednosni resori.

Kao što znate, operacija je ovenčana uspehom: građanski rat nije započeo. U osnovi mojih pobuda ležala je ruska linija: imao sam u vidu užase 17. godine, ubistvo mog dede doktora Jevgenija Sergejeviča Botkina (Primedba: J.S. Botkin je bio streljan sa članovima carske porodice u Ipatjevskom domu). Mrzim anarhiju i revoluciju.