Bebe direktori

Oni su bukvalno pioniri srpske ekonomije. Mnogima od zaposlenih mogli bi da budu deca i na rukovodećim pozicijama našli su se još u dvadesetim. Za razliku od vršnjaka koji u ranim tridesetim tek traže uhlebljenje, žive kod roditelja i spavaju do podne, oni neumorno grabe ka vrhu srpskog biznisa. Dok kolege pedesetogodišnjaci smatraju da se na menadžerskom frontu sprovodi diktatura mladosti, mnogo iskusniji i stariji poslovni partneri na sastancima, posle prvobitne začuđenosti i želje da im poklone čokolino, najčešće priznaju da u njihova još detinjasta lica gledaju s poštovanjem. Bojan Krišto, direktor Aerodroma „Nikola Tesla”, u šali kaže da je u posao ušao još sa četiri godine. Njegov otac, privatni preduzetnik, posle rođenja blizanaca, Bojanovih sestre i brata, smatrao je da će supruzi najbolje pomoći u odgajanju dece ako starijeg sina povede sa sobom da se igra na gradilištu. Ozbiljniji poslovni angažmani u porodičnoj firmi Bojanu su povereni čim je krenuo u školu, za vreme školskih raspusta. Iako danas ima samo 31 godinu, za razliku od dobrog dela vršnjaka koji u tim godinama u Srbiji obilaze biroe za zapošljavanje, Bojan u svoju poslovnu biografiju može da upiše da se nalazio na čelu „Državne lutrije Srbije”, da je bio savetnik generalnog direktora „Dunav osiguranja” i konsultant Svetske banke. Kao mladi kadar G 17 plus radno iskustvo sticao je u trgovini i bankama, fakultet je završio sa 22 godine, a karijeru počeo u porodičnoj firmi kao menadžer i komercijalista.

– Moj moto je da nikad ne bih radio nešto za novac što ne bih radio i besplatno. Morate da verujete u ono čime se bavite. Uz malo upornosti i sreće možete sve da postignete – kaže ovaj mladi biznismen koga su na poslovnim sastancima, u početku, zbog njegove mladosti, shvatali neozbiljno.

Iako priznaje da su ga zbog godina neki čak potcenjivali, Bojan kaže da je mnogo bolje kada suprotna strana u početku sumnja u vaše sposobnosti.

– Sposobnost i znanje važniji su od ličnog doživljaja nečijih godina. Iskustvo jeste bitno, ali je važna i spremnost da se suočite s problemima i da ih rešavate – ističe Krišto.

Sličan problem na početku karijere imala je Nataša Marjanović (29), direktor dobrovoljnog penzijskog fonda „Delta Đenerali”. Sa 22 godine i diplomom Ekonomskog fakulteta ostala je da radi kao asistent na predmetu Teorija cena. Samo nekoliko meseci kasnije zaposlila se u Narodnoj banci Srbije, u Odeljenju za upravljanje deviznim rezervama. Istovremeno radeći i na fakultetu i u centralnoj banci, Nataša je uporedo s tim polagala sva tri nivoa najpoznatijeg i po rigoroznosti čuvenog u svetu američkog ispita iz oblasti investicionog odlučivanja. Danas se, zahvaljujući tome, bavi poslom koji se teško može prevesti na srpski. Po zanimanju je portfolio menadžer, čiji je zadatak da pronađe najbolji način da se sredstva prikupljena u investicioni ili dobrovoljni penzijski fond ulože u profitabilne hartije od vrednosti.

– Verovatno je teško prihvatiti činjenicu da vam šef ili rukovodilac bude neko ko ima godina kao vaše dete... Bitna je efikasnost, a ne godine. Mislim da su godine „na prvu loptu” važne, jer je kod nas još neuobičajeno i suprotno tradiciji da se mladi ljudi nalaze na visokim pozicijama. Sigurna sam da će to s vremenom postajati normalno. Na poslovnim sastancima se trudim da budem što je moguće konkretnija, a trudim se da sprečim svako odvraćanje s teme razgovora – kaže Nataša i dodaje kako mnogi često misle da je još mlađa nego što jeste, kao i da joj je ponekad interesantno da posmatra ponašanje starijih biznismena koji za poslovnog partnera imaju dvadesetdevetogodišnjakinju.

Bojan Radun (29) verovatno je jedan od najmlađih izvršnih direktora u zemlji. Karijeru je počeo još u studentskim danima, kada se, 1999. godine, pridružio porodičnom biznisu. Samo godinu dana ranije osnovan je „Nektar”, koji je danas lider u proizvodnji sokova.

Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu 2001. godine, pa je u firmi unapređen na poziciju marketing menadžera.

– Kako je rasla kompanija, tako su rasla i moja zaduženja. Od ove godine član sam Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Pozitivno se gledalo na to da sam sa 23 ili 24 godine već obavljao veoma odgovorne poslove. Sada me vrlo retko pitaju za godine jer se dugo krećem u poslovnim krugovima tako da to i nije nepoznanica. Desi se i danas da se iznenade kada im kažem da još nemam 30 godina – kaže Radun i ističe da je kompanijski slogan „nije svejedno” s godinama postao i njegov recept za uspeh.

Šta god radili u životu, smatra on, ako date najviše od sebe – retko će se desiti da rezultat izostane.

Aleksandra Jovića (33), direktora Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, mnogi prepoznaju po njegovom učestvovanju u tome da se rata za stambeni kredit gotovo izjednači sa podstanarskom kirijom. Iako je njegov radni staž dug devet godina, više od šest godina Aleksandar se nalazi na rukovodećim mestima.

– Radio sam u Beobanci, Rajfajzen banci i Hipo Alpe Adrija banci. U početku je mnogim poslovnim partnerima bilo čudno da naspram sebe imaju relativno mladog čoveka, ali sam, s vremenom, i ja učio kako da se postavim prema drugoj strani. Kako vreme prolazi, sve je više mladih ljudi na rukovodećim položajima, tako da je i iznenađenje sve manje. A i ja postajem stariji – zaključuje Jović.

Dosadni za tabloide

Naši sagovornici izgleda da su vrlo dosadni domaćim tabloidima. Njihovim privatnim životom žuta štampa se gotovo uopšte ne bavi, a paparaci ih ne prepoznaju. O tome šta rade kad napuste kancelariju, zna se vrlo malo.

Ipak, Natašu Marjanović, direktora dobrovoljnog penzijskog fonda ,„Delta Đenerali”, moguće je sresti kako vozi rolere na Adi, ili kako u prvim redovima prestoničkih pozorišta pomno prati predstave. Bioskop baš i ne voli, jer brzo zaspi. Zimi vrlo često odlazi na skijanje, a voli i jahanje.

Njen kolega Bojan Radun, iz „Nektara”, prema pisanju novinara, svaki vikend tokom zimske sezone provede na Kopaoniku. Najomiljeniji mu je Gvozdac, jedna od najstrmijih staza. Jednom godišnje ode na skijanje u inostranstvo. Dogodi se da se i ne spusti skijama niz svetske staze, pre svega zbog različitih želja i mogućnosti svojih prijatelja. Zato mu je, kaže, lepše da skija na Jahorini ili Kopaoniku nego da putuje sam u inostranstvo.

Bojan Krišto, direktor Aerodroma „Nikola Tesla”, odavno je priznao ovdašnjim novinarima kako rado odlazi na takozvana fensi mesta. Voli pozorište i koncerte, ali i burek „s nogu” i dimljeni losos. Aleksandar Jović, direktor Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, na košarku odlazi tri puta nedeljno. I igra po nekoliko sati. Te navike iz detinjstva, priznaje, nikada se ne bi odrekao.