Veizović: Hoćemo li se posle ovih izbora nečemu naučiti?

Iako su pojedini analitičari, naročito sa „Vidovdana“, mesecima pre početka izborne kampanje zagovarali ujedinjenje opozicije, ova na tom polju gotovo ništa uradila (izuzimajući korektne odnose u kampanji SNS-a i DSS-a i podršku u drugom krugu predsedničkih izbora Koštunice Nikoliću). Odnos gotovo neprijateljski se zadržao do samog kraja kampanje, a kada je moglo da dođe do kordinisane delatnosti između dva kruga šansa je opet, usled drugačijeg strategijskog viđenja situacije, propuštena. Negativna kampanja uz često iznošenje čak i optužujućih kvalifikacija među opozicionim liderima davala je veliki prostor SPS-u da vodi navodno čistu, nacionalno obojenu i proaktivnu kampanju, koja ih je promovisala kao „odgovorne“ političare, te su se u javnosti njihove ideje percepirala kao gotovo domaćinske i državotvorne.

Generalno nikada do sada nije vođena prljavija predizborna kampanja. Naravno generator takve kampanje je DS-ovski establišment (baš usled preterivanja sa blaćenjem prvenstveno Nikolića su i izgubili predsedničke izbore), no velika krivica je i na pojedinim liderima opozicionih stranaka. Oni su, gledajući samo sopstvene interese, često prihvatali ulogu koju im je u svojoj generalnoj strategiji dodeljivao DS, da li su oni svesni toga ili ne i nije najbitnije. Ali to je Srbija, ili kako bi rekli srbska posla. Ko god radi u Srbiji na jedinstvu čini se kao da radi uzaludan posao. Višedecenijska, pa i viševekovna srbska razjedinjenost, ili makar sklonost ka tome, su i sada došli do izražaja. Jer da je opozicija izašla jedinstveno osvojila bi, po sadašnjim rezultatima preko 40 posto glasova, ne računajući sinergijski efekat koji bi taj rezultat svakako poboljšao. Uz pobedu na predsednčkim izborima, koji su se juče desili, opozicija bi raščistila potpuno sa ovom režimom.
Ipak kao što rekoh svojevrstan mentalitet, koji se provlači kroz naš narod već decenijama, i gde svako sebe smatra najpodobnijim i najboljim od svih, je sve prisutniji. Ne samo kada su u pitanju partije, već i pokreti. Čak bih rekla posebno oni nacionalno orijentisani, koji se često koriste od strane globalnih centara moći i domaćih instaliranih prozapadnih elita upravo da obesmisle ono što propovedaju. Dobrim delom zahvaljujući tim patriotskim pokretima, čije vođe nemaju ni energije niti ideje kako mlade da usmere na pravi put patriotizama, se i dešava svojevrsno lutanje mladih i njihova dezorijentisanost. I među njima je osnovni nedostatak, ili boljka, to što svi pokušavaju da izigravaju, i da budu, lideri neshvatajući snagu kolektiva, ili, da se izrazimo starom srbskom terminoilogijom, sabornosti.
Osećaj timskog duha je bio tokom poslednjih godina svojstveniji strankama na vlasti, na žalost. Rukovodeći se prvenstveno pragmatičnim motivima žuti i SPS su formirali pre četiri godine koaliciju. U tom trenutku njihova jedina ideologija je bila potpuno identična, braći po džepu nije bilo teško da nađu zajednički jezik. I sada će to pokušati, no posle ove pobede Nikolića ipak se otvaraju i druge mogućnosti. Opozicija je imala priliku i mogla je da deluje koordinisano, da se ujedini i zajedno izađe na ove izbore. Time bi bila u mnogo boljoj mogućnosti da spreči nejverovatniju krađu koja se desila na parlameentarnim izborima čime bi, kao što sam već naglasila, već sada potpuno raščistila sa još uvek aktuelnim komunističko-žutim režimom.
Mi smo sada dobili novog predsednika, i sade se mnoge, naizgled rešene dileme, ponovo otvaraju. Tomislav Nikolić je mogao u povoljnijim uslovima da postane predsednik. Opozicione partije su, kao što rekoh, molge da formiraju neku novu vladu, možda ne sasvim nacionalno orejentisanu ali na dobrom putu da to postane. No, ko zna, sve je moguće posle ovog preokreta koji se desio na predsedničkim izborima. U narednim danima će mnoge stvari biti jasnije.

Ipak ostaje gorak ukus koji izaziva saznanje da je moglo da dođe do završnog udaraca koji je trebala da dobije aktuelna vlast. Cela opozicija, koja nije želela da žrtvuje, neko manje neko više, malo svoje programe i svoje ideje a više svoje sujete u skladu sa već prepoznatljivim preduvanim srbskim egom, je odgovorna za mogućnost nastavka vladavine žuto-crvenog tornada, koji će, ako ostane kojim slučajem na vlasti, nastaviti u svom poznatom stilu da cepa i ruši našu državu.

Ipak pukotina u režimu se pojavila. Iz svega ovoga bi trebali nešto i da naučimo, prvenstveno dosadašnje opozicione stranke, te da ta pukotina postane polazna osnova za demontiranje ovog nenarodnog režima. Treba da shvatimo, generalno kao narod, a ovi izbori su dobar pokazatelj, da ukoliko ne možemo da postignemo konsenzus po najbitnijim pitanjima, da ukoliko ne ne možemo da žrtvujemo svoj ego i bar ponekad shvatimo da nismo mi samo u pravu, da ukoliko ne možemo da stavimo nacionalni i sveopšti interes ispred ličnog, državu nismo ni zaslužili. Razjedinjeni smo idealni za generisanje sukoba posle kojih svi, nama neprijateljski faktori, mogu da ostvare svoj interes dok je naš uvek ugrožen. I to je možda najbitnija lekcija ovih izbora, pošto je kraj njihov (predsednički izbori) pokazao da nije sve izgubljeno. Još uvek mnogo toga zavisi od nas i od toga kako ćemo se ponašati u budućnosti.
 
Autor: Vesna Veizović
Izvor: Vidovdan