Sricanje Božjih zapovesti

Test koliko im je pravoslavlje na srcu Srbi će polagati sutra uveče za prepunom trpezom. Mnogi će se u „najluđoj noći” naći pred velikim iskušenjem. Kako odoleti hrskavoj prasetini ili mrsnim sarmicama od kiselog kupusa. Da li da barem na kratko zaborave da je Božićni post i prepuste se grehu črevougađanja. Teško je napraviti praznični štimung uz bareno povrće i sok od paradajza, ali onda može da se postavi i pitanje šta je važnije – vera ili večera. Sudeći po poslednjem popisu stanovništva, reklo bi se da se Bog ponovo visoko kotira u našem narodu. Tako se 95 odsto građana izjasnilo da su vernici, a od toga 85 odsto pravoslavci. Ovako plebiscitarno ispoljavanje konfesionalne pripadnosti zapravo još ne otkriva koliko su građani Srbije stvarno religiozni i u šta zapravo veruju.

Sociolozi ističu da, ako se u Srbiji od početka devedesetih godina prošlog veka išta promenilo, onda je to odnos prema religiji. Možda je decembar na izmaku najbolji primer za to. Proslavu verskih praznika započeli su prvo Jevreji sa Hanukom, praznikom slobode i svetlosti, paljenjem po jedne sveće tokom osam dana. Uz osveštano žito i slavski kolač, polovina pravoslavaca je 19. decembra čestitala onoj drugoj polovini krsno ime Svetog Nikolu. Dan kasnije muslimani, iako podeljeni u dve islamske zajednice, proslavili su najveći muslimanski praznik Kurban-bajram molitvom i simboličnim prinošenjem žrtve (ovna). Katolici i protestanti radovali su se Rođenju Hristovom na misi u crkvama 25. decembra.

Ali, kada se zagrebe ispod ovih prazničnih verskih rituala koje su i televizije počele revnosno da prenose, vidi se da većina građana, barem onih koji tvrde da su pravoslavci, tek sriče deset Božjih zapovesti i da o svojoj veri vrlo malo zna. Kada je jedan tabloid svojevremeno na prepad preslišao poslanike u skupštini koji se deklarišu kao vernici koliko poznaju Bibliju došao je do poraznih zaključaka. Retko ko je mogao da nabroji koliko jevanđelja ima Novi zavet, a neki su tvrdili da je Bog svet stvarao čak osam dana.

Iako su crkve na velike praznike ka Božić i Vaskrs pune, sva istraživanja pokazuju da je broj onih pravih, teološki rečeno, „ucrkovljenih vernika” veoma mali. Prema nekim procenama, onih koji se trude da svoj život usklade onako kako Crkva uči, a to znači da odlaze svake nedelje na Svetu liturgiju, redovno poste i pričešćuju se, obavljaju jutarnje i večernje molitveno pravilo, ima oko sedam odsto. Iz svega se može zaključiti da prosečan Srbin veruje u Boga, ali je necrkven. Crkvu i sveštenika doživljava više kao „servis” koji mu služi da zadovolji određene duhovne potrebe. Ali zbog sveopšte sekularizacije to nije samo naš specifičan slučaj. Njujorški profesor psihologije Pol Vic je proučavajući odnos Amerikanaca prema religiji zaključio da je danas preovladalo „potrošačko hrišćanstvo”. Današnji vernici kupuju od hrišćanstva samo ono što im odgovara, a sveštenik je tu zadovolji potrebe „potrošača”.

Ali, Srbi su otišli i korak dalje tako je u vreme vladavine Slobodana Miloševića zabeleženo da su se neki izjašnjavali čak kao „pravoslavni ateisti”.

Da povratak veri ne ide bez problema i da pojedinci još nisu skloni da poslušaju sveštenike potvrđuje iz svog pastirskog iskustva i sveštenik Vladimir Zamahajev.

„Skoro sam imao razgovor s jednim čovekom koji je hteo da slavi Svetog Alimpija Stolpnika (9. decembar). Objasnim mu šta treba da pripremi i napomenem da slava pada u vreme Božićnog posta i da trpeza treba da bude posna. A on meni, ma kakvi, pa kod mene na selu se nikad nije postilo. Slava je, kolač, žito i sveća, a ostalo je gozba i ja to mogu da spremim kako hoću”, priča otac Vladimir i nastavlja:

„Kažem mu, čoveče, vreme je posta i ručak i večera treba da budu posni. Ali ubeđivanje nije vredelo. Nije me poslušao”.

Sve ovo pokazuje da je od približavanja do povratka pravoslavlju još dug put koji će potrajati decenijama. Zato se pre može reći da je u Srbiji umesto prave duhovne obnove na delu još proces retradicionalizacije društva.

Vera je u svojoj suštini pre svega podvig i način življenja, a to nije uvek lako. „Srpski zlatoust”, sveti vladika Nikolaj je to poodavno lepo zapazio: „ Neko identifikuje narodnost sa verom, od čega pati i narodnost i vera. Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštanje Bogu da uđe”.