Suđenje Karadžiću

Prvi deo procesa, čitanje optužnice, na suđenju bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću je završeno 4.maja. On je trajao dve godine i šest meseci. Pred sudom se pojavilo 190 svedoka koji je trebalo da dokažu 11 tačaka optužnice. Proces je prekinut na pet meseci, a sredinom oktobra će početi deo procesa na kome će se pojaviti svedoci odbrane Radovana Karadžića.

Šta je tužilaštvo ponudilo i da li je stvarno uspelo da dokaže „van razumne sumnje“ (beyond reasonable doubts) da je Karadžić kriv za genocid, ubistva, istrebljenja, deportacije, surovo ponašanje, teror u odnosu na civilno stanovništvo i hvatanje taoca?

Prvo, tačno trećina svedoka je bila tajna. U pedeset šest slučajeva ne samo da nismo videli lica svedoka i da ne znamo njihova imena već ne znamo ni o čemu su oni govorili. Naravno da to nije urađeno slučajno. Uvek postoji mogućnost da se kaže da su Karadžićevu krivicu dokazali upravo ti svedoci.

Što se tiče javnih svedoka koji su se pojavili na Karadžićevom suđenju, njih možemo podeliti na četiri osnovne grupe: žrtve zločina, strani vojni i politički radnici, svedoci-eksperti i svedoci-insajderi (članovi rukovodstva i vojna lica iz armije bosanskih Srba). Prvi su imali zadatak da dokažu da su ovi ili oni zločini stvarno izvršeni; drugi – da su u vršenju tih zločina učestvovali pripadnici armije bosanskih Srba, a treći je trebalo da dokažu da su zločini pojedinačno spadali u opštu politiku rukovodstva Republike Srpske. Međutim, ništa od toga ne dokazuje krivicu baš Radovana Karadžića. Zato je glavna uloga dodeljena četvrtoj grupi, svedocima-insajderima koji je trebalo da dokažu vezu između izvršenih zločina i konkretnog optuženog – trebalo je da se dokaže da je baš R.Karadžić naređivao izvršenje zločina. Međutim, i samo tužilaštvo je povremeno bilo svesno da takve dokaze ono ne može da poseduje, te je u tim slučajevima pozivalo potpuno „leve“ svedoke, naprimer novinare, koji su kao da se zaklinju ponavljali „Karadžić je sve kontrolisao“, „Bez Karadžića nije donošena ni jedna odluka“, „Sve je bilo potčinjeno Karadžiću“, i t.d, i tome sl. Odnosno: cilj tužilaštva je bio da se Karadžić osudi bez obzira da li će ono uspeti da dokaže postojanje njegovih konkretnih naređenja.

Posebnu kategoriju svedoka predstavljaju novinari zapadnih masmedija i saradnici „nevladinih“ organizacija. Njihova svedočenja nemaju nikakvu težinu, ali su neophodna kako bi se formirao i održao lik neprijatelja. Tako je, naprimer, svedok T.Ibrahimefendić svedočila o tome da su žrtve genocida u Srebrenici doživljavale teške psihološke patnje. Pod „žrtvama genocida u Srebrenici“ u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju podrazumevaju isključivo Bošnjake, i ni u kom slučaju ne i Srbe, tako da je svedok govorio samo o patnjama Bošnjaka. Još jedan važan detalj – od dvesta svedoka samo je sedmoro svedočilo prvi put. Svi ostali su bili „profesionalni svedoci“ Haškog tribunala, koji su se pojavljivali u njemu i do 17 puta, na drugim procesima!

Među svedocima – ekspertima treba izdvojiti Evu Tabo, koja je trebalo da dokaže da je u celoj Bosni izvršen genocid. On je to učinila tako što je iskoristila „inovacionu“ metodologiju koja se sastojala u upoređivanju procentnog odnosa stanovnika različitih nacionalnosti u različitim opštinama Bosne do i posle rata. Prema toj metodologiji, ako je u Bratuncu do rata bilo 90% Bošnjaka, a posle rata ih je ostalo 10% - to je za nju bio dokaz da je izvršen genocid. Pri tom se pri unakrsnom ispitivanju utvrdilo da svedok pripada varalicama. Jer ona je među izbeglice ubrojala i radnike u inostranstvu, kojih je u Jugoslaviji bio priličan broj. Šta više – svedok se napravio da ne zna da pojam „pre i posle rata“ podrazumeva i Dejtonske sporazume, kojima je predviđena upravo podela Bosne po nacionalnosti i preseljavanje predstavnika različitih nacionalnosti iz jedne opštine u drugu. A da ne bi padalo u oči da je ona lažni svedok - ona je govorila samo o nekim opštinama. Druge - na primer Grahovo ili Drvar, u kojima je pre rata bilo 99% srbskog stanovništva – ona je iz svoje „analize“ jednostavno isključila.

Najvažniji svedoci su bili, naravno, insajderi, najpre Momir Nikolić (zamenik komandanta za izviđanje u bratunačkoj brigadi Armije Republike Srpske) koji je već osuđen u Tribunalu na 20 godina i kaznu izdržava u Finskoj. Međutim, njegovo svedočenje se odnosi na naređenja drugog optuženika Tribunala – pukovnika L.Beare, a ne na R.Karadžića. Osim toga – istinitost njegovog svedočenja je potpuno dezavuisana time, što je M.Nikolić svojim svedočenjem sebi kupio skidanje optužbe za genocid, ukoliko bi pristao da glasno izjavi da su drugi okrivljeni činili zločin genocida. To se u Haškom tribunalu može, čak se i podstiče. Zato treba obratiti pažnju da se na procesu Karadžiću nisu pojavila dva ključna svedoka-insajdera: jedan od rukovodilaca bosanskih Srba u Bratuncu - Miroslav Deronjić, i bivši predsednik Republike Srpske - Biljana Plavšić. Svedočenje Deronjića predstavlja bazu za izricanje krivice desetinama drugih optuženika. M.Deronjić je tvrdio da je on lično slušao kako je Karadžić naredio da se ubiju zarobljenici u Srebrenici. Međutim – eto malera: on, taj jedini svedok je umro dok je svoju desetogodišnju kaznu izdržavao u švedskom zatvoru. A i krivicu je i priznao da ne bi bio optužen za genocid! Što se tiče Biljane Plavšić – ona je živa i zdrava, iako je odslužila kompletnu kaznu, i opet – kakva podudarnost – svoju je krivicu priznala bez suđenja kako je ne bi optužili za genocid, i kako bi presuda bila blaža.

Najzad, još jedan važan svedok-insajder je Dražen Erdemović. To je jedini svedok MTBJ koji je učestvovao u streljanju oko 1200 zarobljenika, od kojih je on lično ubio oko sto njih i čijim se svedočenjem „dokazuje“ da je naređenje o streljanju zarobljenih Bošnjaka Srebrenice došlo baš od strane rukovodstva bosanskih Srba. Međutim , i Erdemović, koji je svoju krivicu priznao bez suđenja i u zamenu za skidanje optužbe za genocid, pa čak i za … ubistvo(!!!) je osuđen na pet godina zatvora od kojih je realno, odslužio samo tri i po. Sve je postalo jasno kada je ovaj svedok počeo da se pojavljuje na procesima, jednom za drugim, okrivljujući druge za genocid. Tako je on učinio na procesima generalu Krstiću, generalu Perišiću, generalu Tolimiru, pa čak i na procesu Slobodanu Miloševiću. Na procesu R.Karadžiću Erdemović se pojavio dva puta: 1996. i 2012.g. 1996. je baš njegovo svedočenje postalo baza za izdavanje međunarodnih poternica za hapšenje R.Karadžića i R.Mladića. Interesantno je obratiti pažnju da je svoju neverovatno blagu zatvorsku kaznu Erdemović, kao već optužen od strane MTBJ, dobio tek pošto je svedočio protiv Karadžića i Mladića. U to vreme Erdemović je mogao da priča šta god je hteo, jer na klupi za optužene nije bilo ni Karadžića, ni Mladića. Krajem februara 2012. Erdemoviću je postalo mnogo komplikovanije: morao je da izdrži unakrsno ispitivanje Karadžića koji je tačno znao da ovaj laže. Na kraju je istinitost njegovih svedočenja ne samo poljuljana, već je dokazana i njihova laž.

Tako proizilazi da su prvi rezultati koji se mogu izvesti po završetku optužnog dela procesa jadni za tužilaštvo: nisu ponuđeni dokazi za krivicu Radovana Karadžića „izvan svake sumnje“. To ne znači da svedoci nisu svedočili protiv njega. Takvih je svedočenja bilo mnogo. Ali ni jedan svedok nije mogao da prođe čistilište unakrsnog ispitivanja: svaki se sapleo ili na lažima u ekspertizi, ili na protivurečnim tvrdnjama, ili na očiglednim lažima. A najvažnije – u ovom slučaju laž ne predstavlja „sporedni proizvod“, već je ona dobro organizovana od strane samog tužilaštva.

Bez obzira na dvadeset godina masovnih pokušaja da se autoritetom suda „osvetli“ falsifikovanje istorije, Haški tribunal nije uspeo da izvede ni jedan sudski proces u kome bi dokazao krivicu najvišeg političkog i vojnog rukovodstva Srba za vršenje zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.

Aleksandar Mezjajev,