Medvedev – najoštrije upozorenje Zapadu do sada

Nakon što su Obama, Sarkozy, Kameron i drugi „saveznici“ konstatovali da pukovnik Gadafi nema nikakvu podršku među narodom i da je „izgubio sav legitimitet“, održan je masovni skup u Tripoliju na kojem su se okupile stotine hiljada Libijaca. Samo taj jedan dokument u potpunosti nam objašnjava zašto je pokrenuta vojna invazija na Libiju – to je bio jedini način za rušenje Gadafijeve vlasti.

Ono što je vredilo za Libiju još je i dodatno naglašeno u slučaju Sirije – milioni stanovnika Sirije, pripadnici svih manjina i religijskih uverenja, organizovali su masovne skupove podrške predsedniku Asadu širom zemlje. Ali, u slučaju Sirije legitimitet je potvrđen i u procesu političkih reformi. Na referendum o usvajanju novog Ustava odazvalo se 57% stanovnika, 89% je glasalo za uvođenje novog Ustava koji je predložio predsednik Asad.

Na parlamentarne izbore takođe se odazvalo preko pola birača – 51.2%. Pro-vladin blok „Nacionalni progresivni front“ osvojio je 73% glasova.

Pojedine marginalne pobunjeničke organizacije kao što je SNC – koji se i ne nalazi u Siriji, već u Turskoj – bojkotovali su izbore, ali taj čin nimalo ne umanjuje činjenicu da su se milioni stanovnika Sirije odazvali izborima i na taj način i politički potvrdili svoju podršku aktuelnim vlastima.

Američki mediji proglasili su oba izbora „nevažećima“ bez ikakvog argumenta, uprkos izveštavanju pojedinih zapadnih medijskih kuća, oba izbora bila su propraćena međunarodnim posmatračima.

Podsetimo, zapadni mediji proglasili su i ruske predsedničke izbore „nedemokratskim“ – u tome je ključnu ulogu odigrao šef međunarodne posmatračke misije, Tonino Picula, koji je izjavio da izbori „nisu bili demokratski zato što Putin ima toliko vođstvo„. Od kada je prednost nad drugim kandidatima nedemokratska?

Zapadni mediji se dive egipatskom skupu na trgu Tahrir, dok skup u Damasku, koji je bio još i veći, potpuno ignorišu. Postavlja se pitanje – da li je glavni partner SAD-a, Hosni Mubarak, mogao da okupi ovoliko ljudi kao svoju podršku? Jedino protiv sebe.

Nečuveno je da o demokratskom pluralizmu najveće kritike dolaze iz SAD-a, zemlje u kojoj je zadnji predsednik van dominacije dve najveće stranke bio Milard Filmor, a to je bilo 1853 godine.

Stanovnici SAD-a preko 150 godina trpe diktat dve političke opcije, demokratske i republikanske – koje su zapravo ista medalja sa dva lica. Da teatar apsurda bude još i veći, glavni saveznici SAD-a na prostoru Bliskog istoka su najnedemokratičnije zemlje u regiji, možda i u svetu – Katar i Saudijska Arabija. U jednoj se na lomači spaljuju veštice u 21. veku, dok je druga apsolutistička monarhija u rukama kraljevske porodice Al Thani koja vlada još od 1825. Nikakvi moderni mediji i aviokompanije ne mogu promeniti tu činjenicu. U Kataru živi 1,5 miliona ljudi, ali samo oko 300.000 su katarske nacionalnosti, sve ostalo je radna snaga. Zašto SAD i organizacije za „ljudska prava“ malo ne preispitaju u kakvim uslovima žive radnici u Kataru i kakva su njihova radnička prava?

Neko je zaista izgubio legitimitet u ovome što se događa poslednjih 10-ak godina, ali to nisu libijski, sirijski, iranski i drugi od Zapada proglašeni „režimi“ – jedini legitimitet koji je u potpunosti izgubljen je onaj SAD-a i njihovih saveznika/satelita.