Generali: Ratko Mladić (2)

Dolaskom pukovnika Ratka Mladića u Kninski korpus na položaj načelnika operativno-nastavnog organa u Komandi korpusa nastupa period njegovog zasluženog brzog napredovanja u službi.

...To je vreme kada je u Hrvatskoj već bilo oružanih sukoba( Plitvice, Boro selo itd.). SR Hrvatska je u prethodnoj godini (25.juna 1990.) protivustavno donela amandmane na Ustav Republike Hrvatske kojim je srbski narod u Hrvatskoj postao nacionalna manjina izgubivši status konstitutivnog naroda, a 22. decembra 1990. Sabor je doneo secesionistički Ustav Republike Hrvatske kojim je Hrvatska proglašena suverenom i nezavisnom državom. U maju mesecu 1991. godine, nakon održanog referenduma, Sabor Hrvatske je doneo deklaraciju o suverenitetu i samostalnosti Republike Hrvatske. Već su bile formirane paravojne hrvatske jedinice (ZNG), oživljavana je ustaška simbolika, počeli su sa blokadama kasarni JNA, postavljanje barikada... Srbi u Hrvatskoj su na ove procese odgovorili proglašavanjem Srbskih autonomnih oblasti.

Komandant kninskog korpusa je bio general-major Boris Trajčevski – Makedonac, a načelnik štaba general-major Janez Rebolj – Slovenac. Dragomir Pećanac „Pećko“ (tada kapetan, bezbednjak u korpusu) o dolasku Ratka Mladića u Knin svedoči Ljiljani Bulatović za knjigu „Raport komandantu“: „Bilo je to 29.juna 1991. godine, oko 16,30 časova u Kninu... Sletio čovjek helikopterom. Nama je prije toga nekoliko dana došla dojava da će da nam dođe neki pukovnik Mladić... Njega smo sačekali Desimir Mioljković, stariji vodnik, personalac u Komandi Korpusa, i ja ispred helikoptera kod Južne kasarne. Izlazi čovjek iz male Gazele i fascinira nas svojim nastupom, svojom pojavom- izlazi nasmejan! Obraća nam se „Gdje ste šefovi! Šta ima novo?“ Stvarno je u startu zračio svojom pokretačkom energijom! Od te kasarne do Komande korpusa trebalo nam je pet minuta vožnjom autom. Toliko je njemu trebalo da nas dvojicu izrešeta pitanjima o frontu! Njega je samo front interesovao. Pita gdje se puca, gdje se ko nalazi. Bio je zadovoljan mojim odgovorima.

Kad smo došli u Komandu korpusa, otišao je da se javi generalu Trajčevskom, a ja da podnesem izveštaj svome šefu potpukovniku Tolimiru, koga smo zvali Toša. Kažem mu kako je došao neki čudan, nasmijan, energičan čovjek. Toša kaže-je li moguće! Jeste, velim, vjerovali ili ne. Neki čudan lik. Ili je „skrenuo“, pa ne zna gdje je došao ili je- takav.“ Ceo jul i avgust mesec 1991.godine Ratko je obilazio sa svojim saborcima zonu odgovornosti kninskog korpusa. Uloga JNA je tada bila da bude tampon zona između zaraćenih strana. Međutim, dolazilo je do oružanih sukoba između hrvatskih paravojnih jedinica i JNA. Ubrzo dolazi do kadrovskih promena u korpusu, komandant korpusa postaje general Špiro Niković a načelnik štaba pukovnik Ratko Mladić. General Niković ostaje komandant korpusa kratko vreme do 3.septembra 1991. kada na njegovo mesto dolazi general Vladimir Vuković.

O tom periodu službovanja Mladića u Kninu svedoči i tada potpukovnik a kasnije pukovnik i general Slavko Lisica u svojoj knjizi „Komandant po potrebi“ : „Krenuli smo prema Vrlici, a pukovnik Mladić i ustaški pregovarač Vukas idu ispred kolone. Kad smo stigli do mosta na rijeci Cetini, most je bio zapriječen balvanima. Na uklanjanju tih balvana angažovao se Mladić, a tjerao je i ustaškog zapovjednika, pregovarača Vukasa i njegovu pratnju: „Daj, pomozi da sklonimo ove balvane“, obraća se Mladić Vukasu, a ovaj se smeška. „Nemoj da se smješkaš, nego potegni, ti si ih postavio, a ne ja. I, šta će ti balvani na mostu, zapovjedniče?“(Mladić)– „Ma nisam ih ja stavio. Mora da su to uradili ovi lokalni Hrvati- ekstremisti“(Vukas). –Da, da, a trubite svijetu o nekakvoj srbskoj „balvan revoluciji“. Kako vas nije sramota. E, neće vam pomoći ni Genšer, ni Kol, ni Mikelis, ni Mok, a Boga mi ni Vatikan“- nastavlja Mladić. “Kritikujete Srbe, je li, zapovjedniče, a kakvi ste vi? Izdadoste sopstvenu zemlju. Hajde, more, guraj ove balvane da mogu da prođem“.

Boga mi, zapovjednik i njegova pratnja morali su dobro da „povuku“ oko raščišćavanja balvana. Nakon tih peripetija oko raščišćavanja mosta, izbili smo u selo Koljane, a zatim u Laktac. Ono malo naroda okupi se oko nas. Prilazi nam jedna baka i pita: „Ko je od vas Mladić?“ – „Ja sam Mladić, majko“-javi se on. Baka mu prilazi bojažljivo, pozdravlja se sa njim i poljubi ga u ruku. –Nemoj tako, majko, kaže joj Mladić,zbunjen i uzbuđen- pa ja treba Vama da poljubim ruku. –Neka, sinko, ne znate Vi kako smo i koliko propatili za ovo vrijeme. Stalno bježimo rode u onaj kamenjar, od ovih prokletih ustaša.

Mladić se okrete prema Vukasu i kaže baki: „Evo Vam, majko, ovdje glavnog ustaše“ i pokaza rukom na njega. Zapovjednik Jerko Vukas sav pocrveni, počinje da se prenemaže – te sredićemo to, to su samo neki ekstremisti... Mladić ga oštro pogleda i onako više ko za sebe kaže: - E neće biti ubijanja i mučenja srbskog naroda, ja vam to garantujem, gotovo prosikta i nešto opsova.“

Hrvatska propaganda je u to vreme bila nemilosrdna, Ratko je davajući jedan kratak intervju rekao: „Slobodna Dalmacija objavila je vest da sam ja ranjen, a sutradan je objavila vest da vidam rane, da se nalazim na Vojnomedicinskoj akademiji- dok su oni to objavljivljali ja sam se kupao u moru ispred njihovih položaja. A ovde ovo što vidite to je ručni raketni bacač kojim su branili barikade ispred Vrlike koje sam ja sa mojim borcima razminirao.“

Na pitanje novinara NIN-a Jovana Janjića janura/februara 1994. – Šta vam je bilo najteže dok ste bili u Kninu? Mladić je odgovorio: „Ništa nije bilo lako, ni u Kninu, ni u bivšoj BiH. Ovo mi je treća ratna godina koju dočekujem u rovu sa narodom i sa vojskom. Bilo je teško shvatiti tu objektivnu situaciju koja je zadesila zemlju i njenu vojsku. Teško je bilo promeniti shvatanja ljudi. Jer nije bilo ni jasne koncepcije ni političkog stava, platforme, niti pozicija na koje se treba osloniti i sa kojih treba dejstvovati. Vrlo teško je, recimo, bilo osloniti se na ono što je stizalo sa najvišeg državnog i vojnog vrha, jer je to uglavnom tapkalo za događajima. Sve te mere bile su nedovoljne da bi se brod usmerio u drugom pravcu. A najteže su mi padala stradanja ljudi, kolega u blokiranim garnizonima. Najteže me je pogodila situacija kada sam saznao za brutalan obračun hrvatskih vlasti sa pripadnicima Vojno-pomorske oblasti na komandnom mestu u Žrnovnici kod Splita, gde su u podzemnom objektu bila 164 oficira i vojnika. Njima su, umesto ljudske, slali pseću hranu...“

Krajem 1991.godine Ratko Mladić biva vanredno unapređen u čin general-majora i već 31. decembra te godine postavljen je za komandanta kninskog korpusa (9.korpus JNA) a za njegovog zamenika je postavljen njegov klasić pukovnik, kasnije general, Savo Kovačević.

Događaji su se redali jedan za drugim, Kijevo, Škabrnja, Sinj, Šibenik, Zadar... Tad je Ratko i medijski postao prepoznatljiv. Za ratni put Ratka u kninskom korpusu svedoče mnogi njegovi saborci a meni ostaje da ovaj tekst o njegovom službovanju u kninskom korpusu privedem kraju.

Nikola Savić,

Prethodni tekst možete pogledati ovde.