Iako će vreme tek pokazati da li je političko srastanje Tadićevih “demokrata” i Miloševićevih socijalista ujedno označilo i povratak izbornih tehnika koje je bivši diktator koristio, nema sumnje da bi ovakve stvari u Miloševićevo vreme bile dovoljan razlog da se izbori proglase neregularnim i pokradenim.
Danas, međutim, u eri vladavine Demokratske stranke koja se od vladavine Slobodana Miloševića razlikuje jedino po tome što nije u stanju da haos koji proizvodi unutar srbijanskog društva izvozi u okolne zemlje, veliki broj onih koji su se devedesetih srčano borili protiv izbornih krađa više u tome ne vidi gotovo nikakav problem.
Našavši se na Tadićevim finansijskim jaslama, interesno zaslepljeni glasnogovornici te kvazidemokratske Srbije, u snimcima koji su preplavili društvene mreže, a koji neoborivo dokazuju da je izborne krađe ipak bilo, ne vide ništa više od “prava onog koji gubi da se ljuti”.
I dok je iz razumljivih razloga bilo za očekivati da lažni magistar Boris Tadić i njegovi stranački vojnici negiraju svaku pomisao da bi oni, kao poštenjačine tadićevskog kova, mogli nešto da ukradu, potpuno je s druge strane zdravog razuma to što neki, navodno nezavisni, analitičari i poslenici javne reči nastoje pukim negiranjem, bez ikakvih argumenata, da ospore nešto što je materijalno dokazano.
Da je izborne krađe bilo dileme svakako nema, pitanje je samo u kojem obimu i kojim mehanizmima je ona izvedena.
Najzanimljivije u celoj priči o izbornim neregularnostima bilo je to to što su kao ključni dokaz da su izbori protekli u demokratskoj atmosferi i u skladu sa evropskim standardima, režimski mediji navodili izveštaje posmatrača OEBS koji su sa osmatračkih mesta iz egzotičnih srbskih kafana i restorana ustanovili da je sve bilo regularno.
Ćevapi su bili u skladu sa opšteprihvaćenim standardima, izbor alkoholnih pića je bio potpuno transparentan, procedura angažovanja dodatnih sadržaja u vidu muzike i poslovne izborne pratnje bila je potpuno regularna i u skladu sa opšteprihvaćenim običajima u toj oblasti.
No, oni kojima sećanje dopire malo dalje od vremena kada su bivši magistar Tadić i kompanija zagospodarili ovim prostorima, ne mogu da se ne sete da je čak i 1996. godine prvobitni izveštaj posmatrača OEBS glasio da na izborima nije bilo većih nepravilnosti.
Tek nakon početka velikih protesta na ulicama srbskih gradova, centrala OEBS je odbacila izveštaje svojih posmatrča kao nepouzdane, nakon čega je usledilo slanje misije Felipe Gonzalesa u Beograd, koja je, gle čuda, uprkos, ustanovila ono što je ranije bilo “promaklo” posmatračima.
Da li su i ovoga puta neke izborne detalje prevideli tek će se videti, ali je opštepoznata činjenica da posmatračke misije OEBS više služe kao dekor čija je funkcija pribavljanje unutrašnje i međunarodne legitimnosti izbornom procesu, nego što zaista imaju uvid u izborne postupke u svim fazama procesa.
“CESID”
“Uhvaćen u krađi, režim je u pomoć pozvao i svoje stare znance sa referendumsko-ustavne krađe 2006. godine, koji ni do današnjeg dana nisu objasnili kako je u poslednja dva sata dvodnevnog referenduma izašao nezabeleženi broj građana”.
Za razliku od 2006. kada Cesid nije imao nikakvo suvislo objašnjenje, sada su smehotresni likovi iz te DS organizacije izašli sa teorijom da je krađa velikih razmera sistemski nemoguća, da je manjih nepravilnosti verovatno bilo, ali da je to posledica grešaka, neiskustva i slabe obučenosti učesnika u izbornom procesu.
Cesid je odmah ponudio “jedino logično rešenje” kojim bi se ispravili izborni nedostaci – uvođenje stalne izborne administracije, što bi praktično značilo da Cesid postane državni organ koji bi, finansiran sredstvima iz državnog budžeta, Demokratskoj stranci obezbedio višedecenijsku “demokratsku” vladavinu.
Pored izveštaja OEBS i očekivanih Cesidovih pokušaja negiranja postojanja bilo kakvih izbornih nepravilnosti, posebno iritantani su bili licemerni nastupi nekih “nezavisnih” analitičara i kolumnista koji u su u potuno identičnoj situaciji onima sa kojima smo se redovno suočavali devedesetih godina, zauzeli dijametralno suprotne pozicije.
U procesu njihove obrnute evolucije došli su do tačke na kojoj su se sada našli na istoj poziciji sa Šešeljevim radikalima, koji su se, poput Cesida, iz petnih žila potrudili ne bi li za račun DS dokazali da krađe na izborima nije bilo.
Umesto da svojoj poziciji daju bar privid objektivnosti i, što bi najnormalnije bilo, zatraže da se pritužbe bar ispitaju od strane nezavisnih istražnih organa u kojima bi učestvovali i predstavnici opozicije, “nekadašnji borci za demokratsku Srbiju naprasno su se rastali sa svojim moralnim načelima i shvatili da je, zarad cilja koji se njima čini opravdanim, dozvoljneo koristiti sva sredstva”.
Kao da demokratija nije nešto čiji bi principi i standardi trebalo da nadilaze sve učesnike u izbornim utakmicama, pa čak i “Demokratsku stranku čija vladavina klizi u neku vrstu poluotvorene diktature sa sve manje prikrivenim pokušajima uspostavljanja totalitarne kontrole nad svim tokovima društvenog života”.