Mržnja im je zajednička

Kad otvorim uveče televizor, na mene počnu da sikću i pljuckaju otrov neke zmijolike tete, sve ružnija od ružnije, što bi naš narod rekao: karakondžule, kalašture, profuknjače, džaftare, aspide, da ne nabrajam dalje...One imaju najmanje milion primedbi na narod koji ima nesreću da su u njemu rođene, tačnije pobačene. Svaka od njih ima svoju nevladinu organizaciju koju neko sa strane finansira. No, naivno bi bilo verovati da se one između sebe vole. Zajednička im je samo mržnja prema Srbiji i Srbima, ali svaka drži svaku na oku sumnjajući da ona druga prima više od nje za pljuvanje sopstvenog naroda.
 
No ni zapadnjaci nisu od juče, ako neka od njih javno iznese koliko prima gubi istog časa i pare i posao...
Ukratko, kao što vidim, srpski narod je kriv što se ne trudi da što pre uđe u Evropu, baš kao što loš učenik nikako da položi sve popravne iz kojih je pao.
Ali Srbima nije do Evrope, njima je najveći problem kako da ostanu ovde gde jesu, jer malo pomalo oteraše ih odasvuda. Zbog toga se panično drže da ih ne oduvaju istorijski vetrovi, za svoje plotove, stabla, rodne sume, potoke i krstače pod kojima leže njihovi preci, tačnije hvataju se i za slamku.
 
Što će oni u Evropi, kad je dobro znaju-koliko je samo puta dolazila kod njih. Dolazila posle Turaka, rušila Beograd, vešala seljake po Mačvi i proterala čitav narod preko Albanije, tamo gde cveta limun žut...
Dolazila 1941 i ostala pune četiri godine. Imali smo priliku da se natenane uverimo kakva je Evropa. Držala nas u blokadi godinama, ubijala bebe ne dozvoljavajući da im se prenese kiseonik u inkubatore, gađala devojčicu na noši 1999, porušila mostove i pobila narod po pijacama.
A onda nam je ta Evropa uvela komunističku demokratiju pomoću savezničkih bombardera i ruskih tenkova,1944. i 1945., a one koji su u jednoumlju pokušali da misle svojom glavom poslala u koncentracioni logor na Goli otok...
Ali, ne pominjimo to ! sikću zmijolike karakodžule sa ekrana i mlohavi nevladini činovnici - okrenimo se budućnosti ! Evo, i sam gospodin Solana, koji nam je pobio toliko ljudi i srušio toliko gradova, okrenut je i sam budućnosti pa nam pravi zakone i ustave.
 
A Srbija, ćuti li ćuti...

Poput vepra na karađorđevom barjaku ona uspavana se kezi i ćuti čekajući strpljivo svoj čas kad će se ponovo zavijoriti na voždovim zastavama i tutnjeći u trku kroz zatalasano more trava da probudi usnuli i apatični narod prepušten ravnodušnosti sveta. Dovoljno je samo da u tom dugom snu zatrese oštre čekinje na svom hrbatu, pa da sa njega istog trena popadaju svi zli insekti i smrdljive bube koji joj godinama svojim žaocima i rilcima sišu krv. A tek da ih, kao bičem, dohvati i mlatne svojom snažnom repinom, od njih ne bi ostale ni masne mrlje.
 
I danas, ovi paraziti još uvek žive među oštrim čekinjama voždovog vepra, peckajući ga. On to gotovo da i ne primećuje. Koliko su ga samo puta ubadali ozbiljniji dušmani od ove šačice bubašvaba, koliko se kopalja i halebardi slomilo o njegova rebra, koliko ga je strela gađalo i pogađalo ?
Koliko se samo topovskih đuladi, zrna, kuršuma i metaka sačmarice i snajpera odbijalo od oklopa neprobojne kože! A, koliko je on oštrim kljovama slavnih trbuha rasparao, od sultanske mešine Muratove do finog i gastritičnog stomaka nadvojvode Ferdinanda, da ne spominjemo sve careve, kraljeve i imperije koje je nadživeo taj divlji, neukrotivi i neulovljivi, danas, uspavani vepar. - Nadživeće sigurno i ovo vreme beščašća.
 
Pitajte Linkolna i Čerčila
 
Posle dugotrajnih, mukotrpnih i višegodišnjih pregovora, srpska delegacija predvođena hrabrim i premudrim premijerom Vojislavom Koštunicom konačno je uspela da postigne dogovor sa albanskom stranom. Kosovo je ostalo u Srbiji.
 
Čvrsta i odlučna politika naših pregovarača najpre je odbacila Ahtisarijev podmukli plan, pa je zatim odbacila sve podmetačine pregovaračke „trojke“ (koja je, možda to niste primetili, sama sebe nazivala „trojkom“ iako niko od njih nije govorio srpski, toliko je naša delegacija bila uticajna), potom se srpski glas zaorio i na sednici Saveta bezbednosti UN, zatim je pokazana neverovatna čvrstina prilikom pregovora pod posredstvom pregovaračke „četvorke“, „petorke“, a napokon i „osmorke“ (koje su se, nemoćne pred silom naših argumenata, sve nazivale ovim imenima, iako ni među njima niko nije govorio srpski).
Za sve to vreme, u strahu od gromoglasnog urlika ruskog medveda, kosovski Albanci nisu smeli da proglase jednostranu nezavisnost, da bi se na samom kraju konačno uzeli u pamet i shvatili kako se zove njihova prava i jedina domovina: Srbija. Kosovski Albanci dobili su ono što im je sve vreme velikodušno nuđeno: najširu moguću autonomiju, skupštinu, vladu, predsednika, sudstvo i policiju, jedino što im nismo dali i nikad nećemo jeste – ni tronožac u Ujedinjenim nacijama.
 
A onda je došao i taj divan dan: prvi parlamentarni izbori u Srbiji na kojima su učestvovali i kosovski Albanci. Svi su bili srećni, i četiri miliona kosovskih Albanaca i svih pet kosovskih Srba i pet miliona Srba, koji su dočekali ovaj dan u ostatku Srbije. Izborni dan protekao je mirno i bez većih incidenata. Izlaznost je bila izuzetno visoka, skoro dva miliona kosovskih Albanaca s pravom glasa pojavilo se na biralištima, a ovog puta je i svih pet kosovskih Srba glasalo s osmehom na licu. Jedino je u ostatku Srbije odziv bio nešto niži, tu negde oko tri miliona, pošto je veliki deo domaćih izdajnika, nažalost i dalje vlasnika srpskih ličnih karti, tokom godina mukotrpne diplomatske borbe za Kosovo pobegao iz zemlje.
 
Već u ranim večernjim časovima Koalicija albanskih stranaka održala je konferenciju za novinare na kojoj je objavila pobedu na izborima, a njihov lider Hašim Tači Zmija najavio je kandidaturu za premijera Srbije. Samo pet odsto glasova falilo je da kosovski Albanci samostalno formiraju srpsku vladu, ali gospodin Zmija velikodušno je ponudio koaliciono partnerstvo Srpskoj radikalnoj stranci, za koju je glasalo uobičajenih milion glasača. To je zapravo i jedina srpska stranka koja je ušla u parlament, pošto marginalna koalicija DSS-Nova Srbija, predvođena hrabrim, a sad već i odlazećim premijerom Vojislavom Koštunicom i vlasnikom kanua Velimirom Ilićem, nije uspela da premaši cenzus, zbog velikog odziva kosovskih Albanaca. O trista osamdeset sedam stranaka koje su u međuvremenu nastale iz Demokratske stranke i ostalim kombi-partijama i da ne govorimo.
 
U svom poznatom maniru, radikali su prvi priznali pobedu Koalicije albanskih stranaka na srpskim parlamentarnim izborima, a njihov lider Aleksandar Vučić saopštio je da predstoje teški pregovori o sastavljanju vlade, te da radikali najverovatnije neće učestvovati u njoj, ali će poštovati izbornu volju građana Srbije tako što neće sprečavati sastavljanje manjinske vlade Koalicije albanskih stranaka, uz opasku da će i dalje biti konstruktivna opozicija, uz što manje iznošenja iz skupštinske sale, sve dok se dnevnice isplaćuju na vreme. Istovremeno, održan je sastanak i vodećih srbijanskih privrednika, sa Bedžetom Pecolijem i Miroslavom Miškovićem na čelu, koji su već napravili plan za put Srbije u bolju budućnost, a realno je očekivati da se za mandata nove vlade konačno završi i obilaznica oko Beograda. Živela Srbija.