Hrišćanski savez duša

Rusija je zemlja njenog dalekog pretka, Francuska je prihvatila, Srbija joj je otadžbina. Mila Alečković Nikolić je ugledan naučni radnik, psihologiju je doktorirala na Univerzitetu u Sorboni, profesor je antropološke i kliničke psihologije i filozofije. Dosledan je borac protiv procesa globalizacije i aktivni učesnik i koordinator srpskog rasejanja.
U današnjem geopolitičkom rasporedu snaga, Mila Alečković važi za jednog od uticajnijih srpskih intelektualaca u svetu. Pored toga, ona je pisac i svetski putnik. Bliska je stanovištu da nije bitno gde se čovek rodi, već koji arhetip nosi u sebi.
 
Njen koren jeste beogradski. Tu je njen početak, njena suština, njena istina. Međutim, u svakoj zemlji, bez osvajačkih pretenzija i želje za posedovanjem, ona je uspela da jednu ulicu prepozna kao svoju. U svakom gradu naišla je na parče teritorije gde je osetila „strujanje pozitivnih jona” i čvrsto tlo pod nogama.
U Parizu, to je Ulica San Žak u Latinskom kvartu pored Panteona. Na jugu Francuske, blizu Perpinjana, gde je najlepša arhitektura u Evropi, našla je skver kod železničke stanice koji je Salvador Dali smatrao centrom sveta.
Mala ulica na severu Rusije često joj je, od detinjstva, dolazila u snove. Kasnije je istu tu ulicu pronašla u Sankt Peterburgu. Reč je, zapravo, o fenomenu koji se u psihologiji označava kao „nikad viđeno ili već viđeno”.
 
Traganje za sobičkom
Zato je Mila Alečković gotovo saglasna sa tvrdnjom francuskog filozofa Gastona Bašlara da je smisao celokupnog čovekovog postojanja da pronađe svoj sobičak. „Beogradska soba” Mile Alečković Nikolić nalazi se pored Tašmajdanskog parka. U Ulici kralja Aleksandra.
– Zapravo, čitava dinamika čovekovog odnosa sa svetom jeste granica gde prestaje JA i počinje spoljašnji svet. A, tamo gde je spoljašnje okruženje počinje i opasnost. U psihologiji se smatra da kada se čovek saobrazi sa nekim prostorom onda on postaje njegov. Kao vozač koji kola doživljava kao produžetak svoje noge. Isto je i sa ulicama. Moja prva sećanja Beograda idu u pravcu Bulevara revolucije, odnosno Bulevara kralja Aleksandra Obrenovića. Stan nam je bio u zgradi u kojoj je živeo i Vasko Popa, ubrzo smo se preselili u blizini Markove crkve. Mi Srbi kao i Rusi, zapadni narodi manje, izrazito smo vezani za svoju zemlju, svoj kraj, svoju ulicu. U mom selektivnom pamćenju ostale su slike vezane za Tašmajdanski park. Jer, to je mesto gde smo se igrali, gde smo jedni drugima bacali pesak u oči. Na tom mestu u Beogradu sanjala sam o ostatku sveta. Tašmajdan sam zamišljala kao daleku, sunčanu, egzotičnu džunglu. Na tom mestu, u dečjim igrama, dogovarali smo se kako da promenimo svet. Imali smo nameru da pođemo u ekspediciju u Afriku. Pravili smo plan ko će da bude vođa, kakvo naoružanje ćemo imati. Na tom mestu smo, zapravo, sanjali o svetu i svom mestu i budućoj ulozi u njemu. Posle sam saznala da su za vreme Turaka tu građeni razni tuneli.
 
Ulica kralja Aleksandra, danas, izgubila je od svoje intimnosti. Nažalost, ne doživljavam je više ni kao jedinstvenu estetsku celinu. Ona je moje sećanje. Moja vizija. U Bulevaru je oduvek bio prisutan taj hrišćanski savez duša. Onaj koji se u zajedništvu, bilo da je reč o sreći ili tuzi, još više pojačava. To čoveku mnogo znači. Na Zapadu je malo javnih manifestacija. Tamo jedino štrajkovi zbližavaju ljude. Međutim, psiholozi znaju da čovek u grupi, u paradama, uličnim manifestacijama ima najmanje strahova, fobija, neuroza. Čim nastupi zatišje, vraća se psihopatologija individualnosti, vraćaju se strahovi. Čovek mora da oseti taj kolektiv, a ulica je jedno od bitnih mesta za susrete. Važno obeležje svake ulice jeste i njena arhitektura. Meni Bulevar danas izgleda pomalo tužno. To nije više ulica mog detinjstva. Ali, ta tuga kroz vreme, možda sam to ja sama – kazuje Mila Alečković Nikolić.
 
Krivica i ponos
U sadašnjem obličju, ona Beograd vidi kao sinkretizam, kao spajanje ideja, verovanja, religija različitog porekla.
– Meni to ne smeta. Naprotiv. Srbi su narod agrarnog porekla. Naša aristokratija je zemljana. Ljudi koji dolaze u Beograd ne smeju nikome da budu trn u oku. Veliki gradovi došljake mogu da oplemene. Nije život prijatan kada su ljudi blazirani. Ništa to ne znači. Pariz ima dvadeset kvartova, ali je život familijaran. Ljudi koji dolaze sa strane u velike gradove mogu da unesu taj momenat. Oni su ti koji smanjuju izveštačenost – smatra naša sagovornica.
– Moj muž, Francuz, kaže da Beograd ima vizantijsko-pravoslavno-orijentalnu dušu. Ako tako kaže istoričar iz Zapadne Evrope, to je najbolja slika Beograda. On kao francuski patriota i zaljubljenik srpskog naroda, kao svi istoričari, prolazeći Kalemegdanom, rekao je da je to mesto na kome se najbolje razume šta su učinili zapadni hrišćani. „Mi smo krivi što je pao Konstantinopolj”, njegova je misao. Na tom mestu pomalja se čitava naša tragična istorija pod otomanskim osvajačima. Gazeći tom kaldrmom, nekada sam doživljavala srećne trenutke, a često sam čula jauke srpske raje pod Turcima. Tamo je najdublji deo bića Beograda. To je dokaz našeg ropstva i slobode. Kalemegdan kod drugih izaziva krivicu, kod nas ponos – ističe Mila Alečković.
 
Ona je tvrdi zastupnik ideje da Opera mora da ostane u centru Beograda.
– Ne moram čak detaljno da znam o čemu je reč, po tom pitanju imam jasan stav. Zgrada Opere nikako ne sme da bude izmeštena. Ne sme da ide izvan centra. Vlast nije ništa drugo nego ispostava zahteva građana. Nemaju oni šta da mudruju, neka pitaju one koji su organski vezani za to. Svaka pametna vlast mora da shvati da postoji više tipova vlasti. Kada je u pitanju umetničko delo, vlast su umetnici. Kada je u pitanju nauka, vlast su naučnici. Političari moraju da znaju da su samo transmiteri svoga naroda. To je suština vladanja – zaključuje Mila Alečković Nikolić.