Deca u Srbiji treba da sačekaju neko povoljnije vreme da se rode

U nedavnom komentaru smo dokazali, služeći se matematikom i statistikom, da će u Srbiji, ako se ništa kardinalno ne promeni, za samo 15 godina svi ljudi u zemlji biti nezaposleni. Ako mislite da je to najgore što se jednoj državi može desiti, onda se varate. Još gore od države sa nezaposlenim stanovništvom je to da stanovništva uopšte i nema. Ni jednog jedinog čoveka u celoj državi. Pa kako bi to moglo da se desi, sigurno se pitate? Desiće se Srbiji, ako se ništa ne preduzme i ako sve ostane kao i do sada. Neumoljiva računica nam govori da će za manje od dva veka nestati i poslednji građanin  zemlje. 

Pođimo redom, i opet ćemo se služiti samo čistom matematikom i statistikom. Naime, situacija je sledeća: prema prvim zvaničnim podacima republičkog zavoda za statistiku sa nedavnog popisa stanovništva, u Srbiji danas živi 7.120.000 ljudi, a na prethodnom popisu iz 2002. godine, bilo je oko 7 i po miliona stanovnika. To znači da za samo 9 godina apsolutni pad broja stanovnika u Srbiji iznosi zapanjujućih 380.000 ljudi. A to opet znači da se stanovništvo Srbije smanjuje za 42.000 ljudi svake godine. Da bismo ilustrovali slušaocima o kakvoj brojci se tu radi, recimo samo da je to gubitak jednog grada veličine Sremske Mitrovice, Jagodine ili Zaječara svake godine. Odnosno, to znači da je Srbija svakog meseca malobrojnija za jedan grad veličine Kosjerića. Ili ako vam je još jednostavnije – to je svakodnevni gubitak 115 ljudi.

Sada treba samo da vidimo koliko je potrebno da prođe godina, pa da tim tempom smanjivanja populacije, od postojećih 7.120.000 stanovnika Srbije, ne ostane više ni jedan jedini. I odmah vidimo da je za to potrebno da prođe samo 170 godina. Drugim rečima, ako broj ljudi u državi nastavi da se smanjuje kao i do sada, a činjenice i statistika govore da hoće, onda će i poslednji stanovnik Srbije izumreti već u sledećem 22. veku, ili tačnije 2182. godine.

Da li vam se to čini nerealno? I da li verujete da će u poslednji čas situacija početi sama od sebe da se menja u pozitivnom pravcu? Nažalost, neće. Dosadašnje iskustvo govori da se natalitet neće povećati bez odlučnih državnih mera. Hajde zato da vidimo kakvo je stanje po tom pitanju ne samo u Srbiji, već i u našem bližem okruženju – u Evropskoj uniji i Rusiji.

U zemljama Evropske unije je briga o materijalnom blagostanju znatno važnija od brige za nacionalni opstanak, i u tom smislu se minimizira institucija porodice u večitoj trci za materijalnim dobrima. Deca se uglavnom posmatraju kao remetilački faktor u borbi za ličnim užicima i što višim životnim standardom. Jednom rečju, u savremenoj zapadnoj kulturi preovladava uverenje da je veća nesreća ako nemate novac, nego ako nemate decu. Zato u proseku svaki bračni par u Evropskoj uniji ima samo po 1,38 dece, što je daleko manje nego što je potrebno za prostu reprodukciju. Što je najgore, to je na samoj granici sigurnog nestanka, zato što nije moguć demografski oporavak jednog naroda ako natalitet padne ispod 1,3 deteta, iz prostog razloga jer ne postoji ekonomski model koji bi tada omogućio preživljavanje nacije u budućnosti. I mada je natalitet u Evropskoj uniji u tako katastrofalnom stanju, države članice ne uspevaju ili možda ne žele, da nešto poprave na tom planu, i da spasu svoje narode od prirodnog nestanka sa lica zemlje. Pa tako zvanična statistika govori da će se stanovništvo, recimo Nemačke, najmnogoljudnije zemlje u Evropskoj uniji, ako ne računamo priliv imigranata, smanjiti do 2060. godine sa sadašnja 82 miliona stanovnika na 65 miliona, a najmanje svaki peti stanovnik Italije je stariji od 65 godina. Iako pojedine od tih zemalja ulažu i znatna sredstva za stimulisanje rađanja, čini se da im to ipak ne pedstavlja prioritetni problem, i stoga je brojnost ovih starih, a bogatih evropskih naroda, sve manja i manja.

S druge strane, u Rusiji, koja je posle raspada Sovjetskog Saveza, takođe imala izuzetno nisku stopu rađanja, došlo je do značajnog povećanja nataliteta, i on nastavlja da raste uzlaznom linijom, pogotovo u poslednjih nekoliko godina. Kako je došlo do toga da se situacija tako uspešno promeni, i to u relativno kratkom roku? Odgovor je u sistemskim državnim merama, koje su dale pozitivne rezultate. Dakle, radi se o sledećem: prilikom rođenja drugog, trećeg ili svakog sledećeg deteta, ruska država poklanja tim porodicama takozvani majčinski kapital u iznosu od 10.000 evra. Taj novac može biti potrošen samo za obrazovanje deteta, za popravljanje životnih uslova ili za kupovinu radnog staža u penzionom fondu, čime se isključuje svaka mogućnost zloupotrebe ovih sredstava. Do sada je majčinski kapital dobilo oko 3,5 miliona ruskih porodica. A pored navedene značajne sume novca, ruske porodice prilikom rođenja trećeg deteta besplatno dobijaju i građevinski plac za izgradnju kuće. I to nije sve. Iz državnog budžeta je samo tokom 2011. godine finansirano preko 10.000 operacija vantelesne oplodnje, a širom Rusije su otvorena 22 perinatalna centra u kojima se novorođenoj deci pruža najsavremenija medecinska pomoć. 

I kakvi su rezultati tog državnog programa za povećanje nataliteta u Rusiji? Od 2007. godine, kada je program počeo da se primenjuje, pa do 2011. godine, prema zvaničnim podacima, stopa rađanja u Rusiji je porasla za više od 21 procenta. Tako se 2011. godine rodilo čak 300.000 dece više nego li 2006. godine. U toj 2006. godini jedna žena u reproduktivnom uzrastu je u proseku rađala svega 1,3 deteta, a već 2011. godine - ohrabrujućih 1,6 dece, sa tendencijom rasta i u sledećim godinama. Po prvi put u novijoj istoriji Rusije stabilizovao se broj stanovnika. Ti podaci nam govore da je zahvaljujući odlučnim državnim merama Rusija danas polako, ali sigurno na putu svog demografskog oporavka. Dakle, pokazali su se opravdanim napori i novac koji su potrošeni na stimulisanje rađanja.

Međutim, razume se da je oporavak moguć samo tamo gde su ljudi svesni težine problema, i gde postoji istinska, a ne samo deklarativna volja da se on i rešava. 

Naposletku, pogledajmo kakva je situacija po tom pitanju u današnjoj Srbiji. Nedavno je čelni čovek u srbskom ministarstvu rada i socijalne politike priznao da je strategija za podsticaj rađanja, koju je to ministarstvo usvojilo na početku svog mandata 2008. godine, ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Pritom je dodao da ni tada nije bilo novca za njenu realizaciju, a pogotovo ne nakon svetske ekonomske krize, te da zato nije moglo da bude primenjeno ništa od onog što je bilo zamišljeno u toj strategiji.

I drugi visoki zvaničnik iz istog srbskog ministarstva je poručio da se za sada u Srbiji jednokratno isplaćuje tek nešto manje od 300 evra, a i to samo za prvo dete, dok za ostale mere podsticaja rađanja nema novca.Takođe je dodao da u ovogodišnjem budžetu nisu predviđena veća izdavanja za ovu namenu.
Prema tome, izgleda da deca u Srbiji treba da sačekaju neko povoljnije vreme da se rode. Onda kada će u budžetu biti predviđena sredstva i za njih, u obimu koji je potreban. A do tada časovnik za stanovnike naše zemlje otkucava. Jer podsetimo, ako nas i dalje bude po 42.000 stanovnika manje svake godine, u Srbiji za 170 godina neće živeti više niko. Osim jedino ptica i pasa lutalica.

Ratko Paič,