Šta da su Rusi i Kinezi bombardovali Španiju

Upitan da komentariše da „rezolucija SB UN 1244 govori o potrebi zaštite teritorijalne celovitosti Srbije, dok za Kosovo pominje samo ′široku autonomiju′, a uprkos tome se članice EU spremaju da priznaju Kosovo kao novu državu, u čemu Rusija vidi kršenje međunarodnog prava i upozorava da će takva odluka izazvati mnoge druge konflikte po svetu”, Solana odgovara da „EU radi na tome da svoj mandat počne na temelju rezolucije 1244”.

U čemu je onda razlika, recimo, između Kosova i Nagorno-Karabaha, pita list, a Solana uzvraća da novinar sigurno „zna šta se u prošlosti dešavalo na Kosovu”, pa „ako između tog i drugih sličnih primera u svetu nađete nekakvu vezu, onda je vaše viđenje tih problema prilično ograničeno; mi (EU) pokušavamo da nađemo konačno rešenje za status Kosova”.

Na pitanje da je EU u slučaju Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Crne Gore, zastupala princip nepromenljivosti granica, dok samo u primeru Srbije dozvoljava jednostranu promenu međe, Solana tvrdi da je „EU u slučaju SFRJ prihvatila promene granica kada se ta država raspala”; Solana, što se tiče pitanja o državnim granicama koje su odlukom Badinterove komisije to postale iz republičkih (SFRJ) pa stoga ni granicu Srbije i prema Helsinškom aktu nije moguće jednostrano menjati, tu izražava neslaganje i ne smatra da bi došlo do povrede međunarodnog prava „ukoliko Kosovo jednostrano proglasi otcepljenje, jer je potrebno pogledati kako bi to bilo urađeno”. Tvrdi da je moguće rešenje koje bi „podržala solidna većina međunarodne zajednice”, uveren da će „na kraju dana EU biti jedinstvena i da će (po pitanju Kosova) delovati jedinstveno”, bez obzira na aktuelna neslaganja Rumunije, Slovačke, Kipra, sa jednostranim priznanjem Kosova. „Možete li da zamislite…”, počinje novinar sledeće pitanje a Solana prekida, samouvereno: „Ja mogu sve da zamislim”, na šta sledi nastavak pitanja, „možete li, dakle, da zamislite da Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS, čine je Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan) bombarduje Španiju čime omogući da Baskija postane nezavisna država? Da li biste i u tom slučaju kazali da se tu ne radi o kršenju međunarodnog prava?” „Ne mogu to da zamislim, niti je ŠOS vojna organizacija”, kaže Solana, i prekida sledeće pitanje u kome novinar u uvodu konstatuje da je Solana 1999. bio generalni sekretar Nato-a. Ne, kaže Solana, i naglašava da je bio šef Nato-a od 1995. do 1998. (Dakle pre bombardovanja Jugoslavije, uprkos činjenici da svi anali dokazuju da je bio na čelu Nato-a sve do oktobra 1999, kada ulogu preuzima Džordž Robertson.)

Solana izbegava direktan odgovor na pitanje „da li je proglašenje državnosti za Kosovo kažnjavanje Srbije za zločine koje su počinile srpske snage od Bosne do Kosova?”, rečenicom da je „Srbija velika zemlja, veoma važna država za nas (EU), koju u budućnosti svakako vidimo u okviru članstva EU”.

Solana ne veruje ni da su neke albanske grupe na Kosovu pretile (a među njima i albanski zvaničnici sa Kosova prilikom posete Ljubljani) da će upotrebiti sva sredstva, i silu ako treba, da dosegnu nezavisnost. Solana daje negativan odgovor na pitanje da li EU hrli ka nezavisnosti Kosova zato što strahuje od nasilja koje bi moglo biti usmereno i prema međunarodnim trupama na Kosovu u slučaju da Brisel ne potvrdi nezavisnost, ali potvrđuje da se za nezavisnost Kosova odlučio zato što je to pravo rešenje, i jer „međunarodna zajednica to mora da učini”.

Upitan ponovo zašto je Kosovo drugačiji primer od svih ostalih sličnih slučajeva u svetu, Solana jednostavno kaže: „Drugačiji je zato, što je drugačiji!” Onda pominje Hrvatsku, Bosnu, Sloveniju, koje su se sve „otcepile (od SFRJ) na svoj način”.

Na pitanje zašto brojne manjine po svetu koje takođe žele da se otcepe od država u kojima su - to ne smeju da učine, za razliku od Kosova kojemu to dopušta, Solana uzvraća pitanjem. „Da li su ti narodi uoči nezavisnosti prvo očistili sve druge narode?” „To je dakle razlika - srpsko etničko čišćenje je dakle razlog za vašu odluku o Kosovu?”, glasi pitanje urednika međunarodne politike „Dnevnika”, na koje Solana izbegava odgovor rečima: „Hvala vam za razgovor”, i odlazi.