Barikade brane Srbiju

Uoči srbskih izbora dopisnici Glasa Rusije boravili su u severnim opštinama Kosova i Metohije, pokrajine koja bezobzira na komplimente SAD i EU, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti, nastavlja da boravi u eksplozivnom stanju.

Barikade na severu Kosova pojavile su se na leto 2011. godine, pošto su prištinske vlasti pokušale da preuzmu kontrolu nad tim delom pokrajine, a međunarodne misije, mada se o tome, razume se, nigde nije direktno govorilo, počele su da im u tome pomažu. Srbi su odgovorili masovnim protestnim akcijama i barikadama, koje su po mišljenju dela međunarodne zajednice ometale slobodu kretanja, a u stvari su ometale realizaciju scenarija primene sile.

Tada su mediji rado raportovali o ranjenim vojnicima KFOR-a, ali su zaboravljali na primernu ouržja protiv civila. Ili na slučajeve kada je nemački kontigent misije NATO-a otovreno lagao, uveravajući da na prelazima nema prištinskih carinika. Ili na antihumanitarne postupke kada NATO nije pustio hitnu pomoć koja je vozila Srbina u jednu od bolnica u centralnom delu pokrajine. Posle mnogobrojnih incidenata na severu Kosova prvi zamenik predsednika Saveta fedracije Aleksandar Toršin istakao je da se KFOR ponaša kao dželat.

Jedan vrlo ugledan ruski diplomata u neformalnoj atmosferi jednom je rekao da je Zapad računao da su sve te barikade neozbiljne i da će vremenom entuzijazam Srba utihnuti, a ako ne, onda će ih zima ohladiti. U praksi je sve ispalo drugačije, i sada, posle 9 meseci protesta, može se reći da su strane postigle krhki, ali ipak kompromis. Barikade su negde ostale, negde više liče na improvizovane kontrolne punktove: ljudi dežuraju po smenama, spremni su da daju signal ostalima u slučaju da se ponovo pojave prištinski specijalci i prate automobile Euleksa, koji se sada kreću po severnom Kosovu u ograničenom broju.

Najveća barikada koju su videli izveštači Glasa Rusije nalazi se u Kosovskoj Mitrovici, ona je potpuno pregradila most koji spaja dva dela grada, i kojim ipak prelaze ljudi: Albanci iz južne Mitrovice koji žive u mešovitim kvartalima u severnoj. Na jednoj od ograda su grafiti – Barikade brane Srbiju.

U međuvremenu izveštači idu u još jednu sprsku opštinu Zubin Potok. Moraju da prave zaobilaznicu planinskim putem. Postoji kraći put, ali on vodi preko teritorija naseljenih Albancima, što znači da je za srbski kombi prolaz tu zabranjen.

U najnapetijim trenucima sukoba predsednik opštine Zubin Potok Slaviša Ristić, kao i drugi lideri opština, bio je na barikadama zajedno sa lokalnim stanovnicima. Mnogima je ostalo u sećanju kako je u jednom vrlo napetom trenutku, posle kraćeg obraćanja okupljenima, Slaviša Ristić rekao – a sada neka ponovo svira muzika – i pustili su srpske pesme. Ali sada je predsednik opštine neobično ozbiljan.

Sever Kosova se optužuje od strane međunarodne zajednice, od strane Prištine. Navodno na severu Kosova ne postoji sloboda kretanja, što prosto po meni nije istina. Ja mislim da mnogo više slobode kretanja ima na severu Kosova nego što je ima u onim delovima Kosova, gde žive isključivo Albanci. To pokazuju i događaji poslednjih mesec dana, gde imamo niz primera da su Srbi napadnuti. Neki od njih, nažalost, i ubijani. Verovatno oni koje tvrde da ne postoji sloboda kretanja na severu Kosova, misle na taj spor, koji srbsko stanovništvo ima sa misijom EULEKS. Ovde se ne radi o tome da su Srbi sa severa protiv prava EULEKSa, odnosno njihovih službenika da se slobodno kreću putevima na sever Kosova. Dovoljno je bilo da EULEKS da samo praktično jednu izjavu da će ostati statusno neutralan, da neće prevoziti i da neće asistirati i pomagati takozvanim kosovskim institucijama na prelazima 1 i 31. To bi  bilo dovoljno da im lokalno stanovništvo, koje nema poverenja, jednostavno omogući da oni mogu da se kreću. Međutim, evo prošlo je devet meseci od tih problema iz jula prošle godine. A od EULEKSa nemamo niti pokušaja da oni zauzmu nekakav  neutralan stav prema ovom pitanju. Oni jednostavno smatraju da je njihov mandat da pomognu Prištini da napravi svoje granice na Jarinju i Brnjaku. 

Lideri severnih opština stalo se nalaze u dijalogu i sa rukovodstvom KFOR-a, mada kako priznaje Slaviša Ristić, razgovor ide teško:

Poslednje vreme, naročito od jula meseca prošle godine, vojnicima KFORa stiče se utisak da više ne upravlja čak i NATO, već vlade pojedinih zemalja. Dakle, ako su u pitanju američki vojnici, američka vlada direktno izdaje komandu, ako su u pitanju  nemački vojnici, Bundestag daje komandu. U zavisnosti od interesa tih pojedinih zemalja, takve su odluke, takvo je i ponašanje KFOR-a, što je, zaista, nedopustivo. Ne možemo govoriti o nikakvoj mirovnoj misiji UN, kada govorimo o KFOR-u.  Pre svega, doživljavamo te vojnike kao okupacionu silu. Mi stalno ističemo tu obavezu KFOR-a da su oni jedina zvanična legalna vojna sila na Kosovu, koja je zadužena za bezbednost. Međutim, na terenu mi imamo potpuno drugačiju situaciju, gde oni pokušavaju da tu svoju nadležnost prebace na Prištinu. Verovatno, oni razmišljaju   u budućnosti da prebace i na njihovu takozvanu vojsku. Imamo, recimo, situaciju, gde nam KFOR kaže da ukoliko Prištinska policija, specijalna jedinica ROSU, krene na sever,  mi nemamo mandat da ih u tome sprečimo.  Kako možemo govoriti o KFORu kao  misiji, koja je tu zadužena za bezbednost. Imamo situaciju koja se dešavala poslednjih nekoliko dana, kada su naoružani albanski civili u opštini Leposavić dolazili tamo  i uklanjali kao neke barikade, i to u prisustvu vojnika KFORa, u prisustvu poljskih vojnika. I jedni pored drugih su stajali poljski vojnici i naoružani albanski civili, bivši teroristi, bivši pripadnici OVK. 

Barikada u selu Zupče na teritoriji opštine Zubin Potok poznata je makar po otme što jednom ovdašnji Srbi nisu pustili komandanta KFOR-a Drevsa i zameniak šefa EUleksa Sparksa pošto poslednji nije mogao da da garancije da njegovi potčinjeni neće pružati logističku podršku prištinskim carinicima i graničarima.

Sada je ovde više ili manje mirno. Grupa Srba sedi ispod nastrešnice pored puta. Našu priču da smo novinari iz Rusije prihvataju oprezno. Znaš, ovde su razni slučajevi bili i kako se sve nisu predstavljali. Kad smo im pokazali novinarsku legitimaciju Glasa Rusije dežurni su odmah popustili, pristali da govore, ali mole da se ne snima, zato što su ljude na barikadama svojevremeno dovoljno nasnimali prestavnici KFOR-a – zašto, ne zna se, ali očigledno ne za porodične albume.

Kako govori Srđan Vučinić, Mi smo ovde radi očuvanja suvereniteta Srbije na ovoj teritoriji. Mnogi provode na dežurstvu veći deo slobodnog vremena.

Da nije vaspitana kao što jeste moja porodica bi se, verovatno, odrekla od mene zbog stalnog odsustva. Kažem, ako radim na poslu oko osam sati, pa onda dođem još osam,  deset, ponekad dvanaest, a ponekad i 24 časa provedem ovde, verovatno bi se porodica logično odrekla od mene, jer ne uspevam da odradim ni najosnovnije porodične obaveze. Međutim, svesni su situacije, u kojoj se nalazimo, i ne samo me podržavaju, nego su izuzetno srećni i ponosni, što mogu da na bilo koji način da pruže podršku našim stalnim naporima da opstanemo na ovim prostorima, jer je moja porodica svesna da nema ni drugu kuću, ni drugu državu, nego onu koju imaju ovde, na severu Kosova. 

Na pitanje koliko još nameravaju da ostanu ovde, sledi vrlo određen odgovor.

Dokle god to bude potrebno. Mi smo svesni situacije, u kojoj se nalazimo. Ove godine smo hteli da slavimo 100 godina slobode od Osmanlijskog ropstva. Nažalost, kroz tih sto godina smo još par puta bili porobljavani. Onda su se desile najnovije okupacije 1999. godine. Tako da mi nismo uspeli da sastavimo u kontinuitetu nikad više od dvadesetak godina mirnog i stabilnog života.  I zbog toga Vam kažem  ako smo već kroz vekove uspeli da opstanemo tamo gde jesmo,  sigurno da ćemo i vekovima uspeti da održimo svoj kontinuitet pre svega bitisanja na ovim prostorima. A kako će već da se živi, koliko će da nam bude teško, to nas više ne opterećuje. Mi imamo sveti cilj, koji je vezan za duh srpstva i pravoslavlja. 

Probajte da osetite kakav je ovde vazduh, govori vozač Petko dok se vozimo pored mešovitih kvartova u severnom delu Kosovske Mitrovice. Sam je on posle 1999. godine bio primoran da ode sa Kosova, zatim se vratio, živi u centralnom delu pokrajine, u dobrim je odnosima sa susedima Albancima, i pored svega ostalog bavi se poljoprivredom. Ali kad govori o vazduhu uopšte nema u vidu svežinu prelepe kosovske prirode.

Prema nekim informacijama, već od juna od Srba koji prolaze kroz severne prelaze počeće da traže dokumenta „republike Kosovo“. Mnogi sa Kosova govore da Priština neće napustiti pokušaje da preuzme pod kontrolu sever pokrajine, između ostalog ni silom. Kako govori jedan odvašnji stanovnik, Želimo da živimo u miru, ali ako se naše porodice nađu u opasnosti... Mi smo živa bića, zato ćemo morati da se branimo.