„Ustav“ Srbskog lekarskog društva i savremeni srbski jezik u medicini

Prof. dr Brana Dimitrijević: „Ustav“ Srbskog lekarskog društva i savremeni srbski jezik u medicini četvrtak, 3. maj 2012 22:55

 
 
Brana Dimitrijević: „Ustav“ Srbskog lekarskog društva i savremeni srbski jezik u medicini
(Prikaz knjige Sofije Mićić: „Studije o jeziku medicine u engleskom i srbskom“, Beogradska knjiga, 2009.)

Neki će, možda, reći da se ova knjiga mirnog upozorenja Sofije Mićić, pojavljuje u minut do dvanaest, neki, opet, „da je i ta stvar već propala...“ 
Podsetićemo, ipak, na četvrti član nekadašnjeg „ustava“ Srbskog lekarskog društva, iz vremena kada je ono osnovano, koji govori o očuvanju srbskog jezika. Doneli su ga, kako primećuje autorka, lekari obrazovani na stranim univerzitetima, jer tada (1872) Medicinski fakultet u Srbiji još nije postojao. Bilo je to doba velikog preobražaja, naglog bujanja celokupne medicine, posle pobede Pasterove nauke (1870), pa se u tom trenu, u svim evropskim jezicima, postavilo jedno te isto pitanje, može li dotični jezik to da prati? U ovom slučaju srbski, do juče „govedarski“, kako dokazivahu Vukovi protivnici.
Zaoštreno sve do pitanja: ili – ili! Jer, ako može, onda i jeste jezik, ako ne može, onda to (više) nije. Setimo se da je dr Zigmund Frojd dobio nagradu Geteovog instituta za unapređenje nemačkog jezika; i da su jezik i misao, baš kao što to ističe u svojoj knjizi i Sofija Mićić, tesno povezani.
Dr Milan Jovanović – Batut u svom časopisu „Zdravlje“ (1878 –1882) – koji je izlazio prvo u Somboru, potom na Cetinju – podsticao je čitaoce da mu pišu o nazivima ove ili one bolesti, kako se ona zove u njihovom kraju, što će, naposletku dovesti i do njegovog (medicinskog) rečnika, nažalost neobjavljenog. Manje vidljiv, ali ni u kom slučaju ne manje značajan, je i rad tadašnjih urednika Srbskog Arhiva za celokupno lekarstvo, koji su u svakom na štampanje podnetom radu, pomno ocenjivali (i ispravljali) obe strane, i stručnu i jezičku. Ovo naročito važi za dugogodišnjeg urednika, prvog srbskog neuropsihijatra, dr Jovana Danića. Rezultati se mogu proveriti i dan danji, ako se uporede sa te jezičke strane ondašnji i današnji članci iz pomenutog časopisa.
I u novinskim oglasima i na sačuvanim tablama s naslovima ordinacija iz tog doba, na prelomu vekova, koristio se samo i samo srbski jezik: porodiljstvo, ženske bolesti, unutrašnje bolesti, bolesti uva, grla i nosa, a ne: akušerstvo, ginekologija, interna medicina, otorinolaringologija... I treba s ponosom reći da je taj „udar nauke“ tadašnji srbski jezik izdržao bez teškoća.
U toj brizi, u proučavanju i posrbljavanju medicinske terminologije stižemo već polovinom prošloga veka do prof. dr Aleksandra Kostića, kome i autorka odaje najviše priznanje za zasluge na tom polju. Ali, on je i „poslednji Mohikanac“. Lekarâ koji bi se danas bavili i tim poslom više nema. Jedno, što je kvarenje srbskog jezika uzelo maha, drugo, što baš ta vrsta posla danas zahteva dobro poznavanje i lingvistike (pa i psiholingvistike) i celokupne medicine, što iziskuje timski rad. Da je tako, dokaz su stranice i stranice knjige Sofije Mićić, kojima autorka pokušava da objasni sadašnje stanje u lingvistici, da nas ukratko upozna s njenim razvojem, mnogobrojnim njenim pojmovima, stavovima i teorijskim postavkama.
Danas, ističe autorka, sve kao da proističe iz engleskog jezika. Engleski jezik je već više od pola veka međunarodni jezik medicine. Stoga „kvarenja“ počinju već odatle, iako su još uvek nezaobilazne osnove celokupne medicinske terminologije staro grčki i latinski jezik.
Ali, kamo lepe sreće da opasnosti po srbski jezik samo odatle prete. Najveća opasnost srbskom jeziku i u medicini preti od toga što sam srbski jezik nije (još!?!), ističe autorka, standardizovan. Govorimo li, primera radi, srbskim ili srbskohrvatskim jezikom? Tome treba dodati pokondirenost većine naših lekara koji sebe smatraju učenijim ako se u svakoj prilici posluže nečim što je strano, dodaje ona. Makar i da je pogrešno prevedeno ili shvaćeno! Nisu u pitanju samo stručne knjige i članci, reč je i o svakodnevnom pisanju istorijâ bolesti, o predavanjima, seminarskim, magistarskim, doktorskim radovima, najzad i o svakodnevnom govoru. Ovome treba dodati i „narodno prosvećivanje“ po našim novinama i časopisima, koje vrvi od uskostručnih, pokondirenih, izraza, koji čitaocu malo koriste ali ga vode, po davno izrečenom zapažanju dr Vladana Đorđevića (1872), nadrtom znanju..   
I umesto da brane i čuvaju srbski jezik, na šta bi istina po starom „ustavu“ Srbskog lekarskog društva obavezni bili, da uživaju u nepresušnom bogatstvu srbskog jezika, koja doprinosi jasnosti misli, lekarski stalež se danas svrstava u njegove najupornije rušitelje.
Svojevremeno je pisac ovih redova sa studentima pete (završne) godine Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu izveo ovakav ogled: Usmeno je na vežbama od studenata zatražio da mu prevedu reč periodoncijum. Ostavljajući im sedam dana, do narednih vežbi, da nađu odgovor na to pitanje. Preporučivši im da se o tome raspitaju kod svojih nastavnika sa drugih predmeta, uključujući i one s klinike koja se posebno bavi bolestima potpornog zubnog aparata. Blizu 90% studenata smatralo je ovo pitanje nevažnim, pa se dalje nisu ni raspitivali, a oni koji jesu nisu potom ni od koga mogli dobiti odgovor. Naposletku je jedan rekao periodoncijom = ozubica. A na pitanje pisca ovih redova gde je to našao, odgovorio je u tom i tom hrvatskom leksikonu. U srbskom jeziku, međutim, periodoncijum je – pozubnica. (Atanasije Puljo: Nega zuba, 1923.) Ali, ovu potonju reč niko više ne koristi i ne poznaje.
U doba pisanja „ustava“ Srbskog lekarskog društva, u Srbiji se pisalo samo ćirilicom. Ne samo u Srbiji već i na celokupnom srbskom kulturnom prostoru. Znalo se, u austrougarskoj carevini, da svaki časopis, svaka novina, svaka knjiga štampana ćirilicom pripada srbskom jeziku.
Autorka, istina samo ovlaš dotiče i to pitanje, pitanje takozvane „ravnopravnosti oba pisama“, jedno, što lično smatra da je reč o aksiomu (srbski jezik = ćirilica), a drugo, što bi rasprava o ovom veštačkom i nametnutim pitanju učinila knjigu znatno debljom. No, sva je prilika da rasrbljivanje srbskog jezika potiče baš odatle. Jer se, već decenijama, na prste mogu izbrojati stručni medicinski časopisi koji se u Srbiji ne štampaju – hrvatskom latinicom, to jest, gajevicom. A to bi bilo flagrantno kršenje „ustava“ Srbskog lekarskog društva, koji, međutim, više nije na snazi.
Ima li izlaza? Autorka ga vidi u hitnom timskom radu lingvista i lekara, u uvođenju posebnog predmeta o srbskom jeziku u medicini na svim medicinskim fakultetima, čemu bi još trebalo pridodati i poziv urednicima medicinskih časopisa da posebnu pažnju obrate i na jezik. Ali, avaj! Danas urednici tu svoju dužnost po pravilu prepuštaju lektorima, čak se „hvaleći“ rečima  „to je lektorovo“!?
Neko će, možda, primetiti da sve to ne može biti ipak dovoljno za skori preobražaj, upirući prstom na činjenicu da se srbski jezik (jer nije standardizovan) kvari već u osnovnim i srednjim školama, ukazujući i na nedovoljno jasan jezik koji se izodavna koristi i u medijima, Potom, na uticaj „Interneta“, tačnije engleskog jezika, koji se uglavljuje i tim putem. (Termini; surfovanje, ulogovati se, kuler i itd.)
Kako god bilo, ovu izvrsnu, smirenu, mada veoma provokativnu knjigu, čije najjače delove prostor ne dopušta da budu citirani u celini, trebalo bi da ima svaki lekar. Ne samo da je čita, već i da po njoj postupa, ako može.   
Napomena: Poslato čim je knjiga izišla Srbskom Arhivu, časopisu sa celokupno lekarstvo, osnovanom 1874. godine. Do danas ovaj prikaz nije objavljen.
Niti će biti.
 
Prof. dr Brana Dimitrijević