Šiptari proklinju američke okupatore na KiM

 Nepunih dvanaest godina od ulaska američkih okupacionih vlasti na Kosovo i Metohiju, slika ove srpske pokrajine izgleda zastrašujuće: više od dve trećine radno sposobnog stanovništva je nezaposleno, smrt je prvi put od kraja Drugog svetskog rata nadjačala život, jer narod masovno umire od nekoliko oblika karcinoma, što je posledica bombardovanja iz 1999. godine. Žrtve su naravno Albanci (jer Srba skoro da i nema), kojima je veliki američki zaštitnik, umesto investicija, zapošljavanja i obećane države, uništio objekte časti (porodicu, tradiciju…), doneo izolaciju, masovne bolesti, narkomaniju, prostituciju i kriminal.

Za samo jednu deceniju kosovski Albanci su izgubili sve što su stekli na jaslama jugoslovenske države, koju su ostrašćeno rušili, slušajući svoje kriminalizovane vođe i njihove strane instruktore. Ali, simptomi njihovog nepoverenja u veštačku državu koja im je „podarena“ sve su vidljiviji. Osim što masovno uzimaju srpske pasoše, Albanci masovno dolaze i na lečenje u bolničke ustanove širom Srbije

Život kosovskih Albanaca pod američkim protektoratom sveo se na preživljavanje. Uz neizvesnu sutrašnjicu, u nečuvenoj izolaciji koja im je predstavljena kao istorijski državni projekat, izloženi su temeljnoj devastaciji provrede, tradicije, kulture, zdravlja, pa konačno i velikih porodica po kojima su bili poznati. Sve ovo govori da nije daleko dan kad će se okrenuti protiv svojih „oslobodilaca“, uprkos tome što su ih pre jedne decenije radosno dočekali mašući američkim zastavama.

Od najpovlašćenije nacije SFRJ do američke okupacije

Ali, ne tako davno, drugom polovinom XX veka, Albanci na KiM postali su najpovlašćenija nacija i „sveta krava“ tadašnje višenacionalne jugoslovenske zajednice. Ta zajednica je podigla KiM iz viševekovne bede i zaostalosti, izgradila je puteve, čitave gradove, bolnice, škole, univerzitete. Ukratko, uzdigla je Albance na nivo funkcionalne zajednice, uprkos teškom nasleđu njihove plemenske prošlosti i visokim zidovima tradicionalnog patrijarhalnog društva. Mada razapeta na dve pokrajine skandaloznim Ustavom iz 1974. godine, Srbija je bila predvodnik uzdizanja kosovskog društva i njegov glavni oslonac u svakom pogledu.

Ali, umesto zahvalnosti za ogromna materijalna sredstva koja su uložena u njihov civilizacijski preporod, albanske političke i akademske vođe pljunule su u tanjir iz koga su do tada jele! Naime, već 1981. godine, masovnom pobunom (od 11. marta do 1. aprila) javno su izrazili dugo godina negovanu ideju o osnivanju Republike Kosovo. Bilo je tih zahteva i ranije (posebno na demonstracijama 1968. godine), ali nikada tako snažno i brutalno kao te 1981. godine, dakle, u zenitu zlatnog doba jugoslovenskog socijalizma. Bio je to težak udarac, zapravo, prvi ekser zakucan u već pripremljeni mrtvački sanduk već umiruće države.

Nepunih dvadeset godina kasnije, u sukobu srbskih vlasti sa frakcijama nekoliko albanskih terorističkih organizacija (od kojih će OVK postati najveća), konačno se ukazala i suština stvari, pojavom američke vojne sile koja će otvoreno stati na stranu albanskih pobunjenika. Mada je Kongres SAD nešto ranije stavio OVK na spisak terorističkih organizacija, ubrzo je taj stav „revidiran“, pa su tako dojučerašnji teroristi postali „revolucionari i oslobodioci“. Takođe, SAD pokazuju svoje imperijalne ambicije, pa već od 1999. godine uspostavljaju vojni protektorat nad Kosovom.

Naivno poverovavši da su ih Amerikanci „oslobodili srbskog jarma“, Albanci na Kosovu euforično slave svoga okupatora, pokazujući do tada nezapamćeno podaništvo. Ali, ubrzo će im veliki imperator ispostaviti račun za učinjenu „ljubav“.

Nema Boga, ali ima droga

Ulaskom američke armije na KiM, Albanci istog trenutka postaju najobičnija potrošna roba ove agresivne imperije. Više od 80 odsto radno sposobnog stanovništva ostaje bez ikakvog posla, a nekadašnje velike fabrike i postrojenja u kojima je radilo na desetine hiljada ljudi, uništeni su u divljačkom bombardovanju NATO alijanse 1999. godine. Ono što nije razoreno sa nebesa, dokusurili su dobro organizovani lokalni kriminalci. Sve što je imalo bilo kakvu vrednost, postalo je njihovo vlasništvo.

U gradove poput Prištine, Prizrena, Đakovice, Peći, Gnjilana, Uroševca i Kosovske Mitrovice, uselila se masa sveta bez posla i bez namere da se vrati na selo. Bili su to, uglavnom, grupe još nerasformirane OVK, koje više nikome nisu bile potrebne, a ponajmanje svojim bivšim komandantima i američkim „oslobodiocima“. Čim se ova očajna masa našla na ulici, mafijaški klanovi su ih „stavili u funkciju“: jedni su počeli da kontrolišu proizvodnju i prodaju droge, drugi šverc oružja i ljudi, a treći prostituciju. Tako je, za samo nekoliko godina, Kosovo postalo evropska Kolumbija, u kojoj zbog kriminalnih obračuna i narkomanije godišnje život izgubi na hiljade ljudi.

Direktor federalne službe Ruske Federacije za kontrolu prodaje droge, ruski general Viktor Petrovič Ivanov, nedavno je izneo računicu koju je njegov tim na terenu ustanovio: kilogram nekog opijata koji u Prištini košta 10.000 evra, u zemljama Evropske unije vredi i do 150.000 evra! A od ukupnog prometa droge u Evropi, 60 odsto stiže sa Kosova!

Naravno, od prodaje te droge žive narko-bosovi i njihovi skriveni zaštitnici u vrhu američkih okupacionih vlasti, ali ne živi narod i ne živi privreda. Naime, KiM je danas zapanjujući konglomerat javnih kuća, benzinskih pumpi, zatrovane hrane, zarobljenih umova i opšteg bezakonja.

Prostitucija – simbol propadanja Albanaca sa KiM

Posledice tragikomičnog albanskog podaništva pred bahatom američkom silom vidljive su na svakom koraku. Možda taj bedni položaj ništa dobro ne simbolizuje kao prostitucija! Jer, više od jedne decenije traje fenomen masovne prodaje žena na KiM. Tom pojavom je bio šokiran i jedan od šefova policije Ujedinjenih nacija u Prizrenu, Pol Flečer, koji je ovaj drevni grad nazvao prestonicom prostitucije!

Njegov pokušaj da ukine javne kuće odmah je propao. Tu, na tom slučaju, službenik UN Flečer shvatio je da jači i veći od njega odlučuju o sudbini KiM. Čim je zinuo da kaže nešto na temu masovnog podvođenja albanskih žena, propaganda američkih okupacionih vlasti izašla je sa „podatkom“ da je preko 90 odsto svih prizrenskih prostitutki došlo iz Moldavije. A, sve zato da istina o užasnom sunovratu Albanki (koje su u ovom „zanatu“ dominantne) ne bi zasmetala takozvanim patrijarhalnim strujama.

Ništa više među Albancima na Kosovu nije ni nalik njihovom pređašnjem moralu i shvatanjima. Američka administracija i njena soldateska devastirali su svaki tradicionalni „objekat časti“, sveli su ih na neartikulisanu masu, privremeno potrebnu radi obavljanja prljavih poslova, u zoni njihovog interesa.

Masovno umiranje od oslobodilačkih bombi

U međuvremenu Albanci umiru kao što nikada u svojoj istoriji nisu! I to od posledica 112 vazdušnih napada tokom agresije NATO 1999. godine. Od tada do danas, smrt od karcinoma izazvanog delovanjem osiromašenog uranijuma (kojim je američka armija punila bojeve glave), povećana je više od dva puta. Smrt kosi najvitalniju albansku populaciju, u dobi između 30 i 40 godina. Obolelih je na hiljade u svim delovima KiM. Bolnice iz kojih su prognani srbski lekari, nemaju ni dovoljno stručan kadar niti dovoljno tehnike na odeljenjima onkologije, kako bi smestili ovu umiruću masu. Na drugoj strani, pacijenti nemaju poverenja u svoje lekare i njihove mogućnosti, pa masovno odlaze u Niš ili Beograd (Klinički centar, VMA…) kako bi se podvrgli zračenju ili hemoterapiji.

Zastrašujuće zvuči podatak da je među albanskom decom uzrasta do 11 godina utvrđena i jedna, vrlo retka vrsta raka kostiju, sa sigurnim smrtnim ishodom! Od posledica radijacije, svaka treća trudna žena na KiM nosi dete sa deformitetom, svaka druga ima spontani pobačaj!

Krajem prošle godine, jedan malo liberalniji novinar iz Prištine usudio se da u lokalnoj televizijskoj emisiji kaže kako je za vreme Jugoslavije na Kosovu i Metohiji na 300.000 stanovnika postojao samo jedan oboleli od raka! Nastala je vrlo neprijatna situacija u studiju. Naime, ova tema je za albanske medije i dalje veliki tabu. Teško im je i neshvatljivo da ih truje i ubija onaj koji im je dao državu (ili ono što oni veruju da je država). Ipak, činjenice su naterale albansku sirotinju da drukčije vidi svoju stvarnost. Nisu to samo masovni zahtevi za izdavanjem srbskih pasoša i masovni odlazak kod srbskih lekara.

Država i ono što su dobili

U pitanju je jedan dublji odnos, koji Albanci nepogrešivo formiraju prema pravom autoritetu. Preciznije, njihovo shvatanje države u suprotnosti je sa onim što su od Amerikanaca dobili!

Dugogodišnje finansiranje albanskih lobista u Kongresu SAD dovelo je do okupacije, a ne „oslobođenja“ Kosova. Novac koji su dobijali pokojni kongresmen Tom Lantoš, te Džozef Diogardi, Robert Bob Dol i drugi ostvario je samo još jedan korak na mapi američkog ekspanzionizma. Ali ne i snove ideologa velike albanske države na Balkanu.

Od trovanja idejom vojnog i političkog manifesta „Prizrenska liga“ (prvu su u XIX veku osnovali sami, drugu im je osnovala Hitlerova obaveštajna služba Abver, a treću emigranti u SAD) pa sve do trovanja osiromašenim uranijumom, najbolja epoha u životu kosovskih Albanaca desila se upravo u vreme jugoslovenske države. Paradoksalno je da su, u takvim okolnostima, oni sami, terorizmom, srušili oblike svoje državnosti. A imali su je, sa statusom pokrajine u Srbiji.

No, umesto toga, dobili su istinski protektorat, jednu međunarodno priznatu izolaciju, zabran koji su sami sebi stvorili, prateći naređenja svojih ekstremista i njihovih podstrekača, pre svega u Americi i Nemačkoj. A iz takvog zabrana ne mogu izaći mirnim putem, čak i kad bi hteli. Okupaciona sila koja ovde postoji radi sebe, a ne radi Srba, Albanaca ili nekog trećeg, ima svoje planove. Ako jednom i bude izgrađen neki auto-put na Kosovu, biće to isključivo zbog njenih interesa…

Šta su Amerikanci Albancima

Među kosovskim Albancima, o bivšim vremenima govori se samo u poverenju. Bolju prošlost pominju samo oni koji je pamte. Nove generacije Albanaca ništa ne znaju o Srbiji. Ono što eventualno znaju, svedeno je na retke vesti koje objavljuju albanski mediji u Prištini, a tiču se konflikata oko takozvanih administrativnih linija na severu Kosova. Ima i retkih pokušaja da se uspostave veze između Srba i Albanaca i svaki od njih je dočekan na obe strane sa odobravanjem.

Tako je nedavno u Beograd, uz pomoć nekoliko ovdašnjih „misionara“, stigla grupa mladih Albanaca iz Prištine, njih dvadesetak polaznika projekta pod imenom „škola mladih lidera“. Kasnije je jedna od učesnica ovog trodnevnog izleta, apsolventkinja Fakulteta političkih nauka u Prištini, Elisa Hodža, pričala sa koliko je radosti i uzbuđenja dočekala taj trenutak. Još nekoliko grupa mladih Albanaca koje su dolazile do Beograda i u njemu provele nekoliko dana, ostale su zbunjene i šokirane činjenicom da propaganda kojoj su izloženi i realan život sa kojim su se suočili, nemaju nikakve veze.

Ali, ako se retki mladi Albanci tek sada usuđuju da pogledaju glavni grad u kome su i njihovi preci živeli, radili i doprinosili zajedničkoj državi, brojni su oni iz starijih generacija koji i te kako dobro znaju kakav je život bio „dok je života bilo“.

Neka nova elita – statisti u tuđem filmu

Nažalost, njih danas uglavnom nema u vrhovima albanske administracije na tzv. Kosovu. Niko od nekada poznatih Albanaca iz sfere politike, privrede ili kulture u nekadašnjoj Jugoslaviji nije ni blizu suštinskoj vlasti na tzv. Kosovu. Retki među njima učestvuju kao nezavisni intelektualci u javnom životu (poput Škeljzena Malićija, Vetona Suroija ili Azema Vlasija, koji je danas advokat), ali albanska omladina danas ništa ne zna o njihovim slavnim vremenima, kad i kako su oni postali poznati i šta ih je proslavilo. Recimo, jedno istraživanje govori kako samo jedan od hiljadu mladih Albanaca na KiM danas zna nešto o Saniji Hiseni, nosiocu Titove štafete.

Na KiM je, tokom poslednjih četvrt veka, sistematski menjan odnos prema zajednici u kojoj je nastalo savremeno albansko društvo. Realnost govori da je svaka nova generacija sve manje učestvovala u tom zajedništvu, a sve više bila kontaminirana separatističkim idejama. Danas kad je taj koncept ostvaren i kad odrastaju novi naraštaji u takozvanoj samostalnosti, najmlađim Albancima je pomoću informacionih tehnologija jasno da se nalaze u jednoj ekonomskoj, kulturnoj, naučnoj, sportskoj i svakoj drugoj vrsti izolacije. I oni gledaju srpske šampione kako pobeđuju na terenima širom sveta, i njima je jasno da to što su dobili nije ni nalik državi, nego da sve više liči na veliki vojni logor.

A američkoj vojsci trebaju samo kurve, kafane i pomalo opijata sa kojima mogu da prežive dugoročni boravak u dalekim i njima nerazumljivim prostorima. I to što im treba, to su i napravili. Albanci su tu samo statisti u tuđem filmu. To je danas jasno svima, čak i Tačijevoj vladi koja je ostala u šoku kad je američki ambasador u Prištini iz džepa izvukao koverat u kome je bilo ime nove predsednice Kosova Atifete Jahjage, za koju niko od njih do tada nije ni čuo.

Takav šamar je nedavno dobio i crnogorski premijer Igor Lukšić, kad mu je stigao zahtev iz Kongresa SAD da prizna albansko naselje Tuzi kod Podgorice kao opštinu. Albanci je nisu tražili, ali jesu Amerikanci. Oni imaju svoj plan upotrebe čitavih naroda i država, plan njihovog usvajanja ili odbacivanja, shodno okolnostima i trenutku koji njima odgovara. Što Albanci na KiM pre shvate suštinu američke okupacije, to bolje po njih, jer im je, u suprotnom, perspektiva više nego mračna.

Crna kontinentalna rupa

Albanaca na Kosovu i Metohiji nema dva miliona kako propaganda tzv. vlade u Prištini hoće da predstavi. Bolesti haraju, svake godine ih je sve manje. Ali da je reč o jednoj crnoj kontinentalnoj rupi, u to nema nikakve sumnje. Drukčije vlasti, jedno otvoreno i demokratsko društvo sigurno bi iskoristilo fantastične prirodne resurse koje ovde postoje.

Mada je zvanična cifra donacija i ulaganja sa Zapada na KiM od 1999. godine prešla pet milijardi dolara, a evroameričke subvencije na budžet iznose dva puta više nego one koje su date Grčkoj (u odnosu na broj stanovnika), taj novac još niko nije video. Ponajmanje običan Albanac, koji gleda kako da preživi dan za danom. A takvih je više od dve trećine.

Prošle godine, povodom godišnjice jednostranog proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova, jedna švedska institucija u saradnji sa medijima objavila je podatak da više od polovine, preciznije tačno 107 država članica Ujedinjenih nacija smatra da je proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Švedski list Ekspresen čak je i citirao izjavu jednog analitičara: „Nekoliko država koje su priznale tu balkansku državu zažalilo je što su to učinile.“

Šta o Albancima misle „oslobodioci“

No, ne treba biti Šveđanin pa znati o čemu se ovde radi. Jer, tzv. Kosovo danas ima bruto nacionalni prihod kao usamljene ostrvske državice u Pacifiku, kao Papua na Novoj Gvineji ili slično tome. Stopa opšteg kriminaliteta, korupcija, bezvlašće, kriminal, šverc oružja, droge i trgovina ljudima, na najvišem su nivou u današnjoj Evropi. Ovo nije uobičajena dijagnoza stanja, nego ključna rečenica u detaljnom izveštaju „Europola“, za potrebe institucija u Briselu.

U međuvremenu je čak i NATO pakt, koji još uvek važi za „spasitelja“ među Albancima na KiM u, sastavio dokument u kome tzv. premijera kosovske vlade Hašima Tačija označava kao nezaobilaznog člana kriminalnog „borda“, zajedno sa njegovim najbližim saradnikom Džavidom Haljitijem, kome je, u istom izveštaju, još dodata i reč „mafija“.

Grupa švedskih istraživača koja se za potrebe nekoliko evropskih institucija bavila savremenim KiM, daje vrlo preciznu sliku stanja: „Na Kosovu niko ne zna šta radi. Nije jasno ko vlada situacijom, Evropska unija, Ujedinjene nacije, kosovska vlada, američka ambasada, mafija, svi zajedno ili svako za sebe. Sve odluke klanovski podeljenog parlamenta ili nefunkcionalne vlade može da obori predstavnik međunarodne zajednice.“

Jasno je da institucije u Briselu već sada traže izlaz iz preuzete odgovornosti za Albance na KiM. Oni, takođe, odlično znaju da su Albanci na KiM živeli i pre njihovih donacija, za vreme jugoslovenske države u kojoj su imali fabrike, radna mesta i plate, svoje kuće, stanove, automobile, svoje škole, svoj jezik, veru i kulturu u koju im niko nije dirao. Znaju i tamo na Zapadu da Albancima nije bilo ništa lošije nego i drugima u zajednici sa Srbijom i nekadašnjom Jugoslavijom, da su bili ravnopravni, slobodni da putuju, rade, školuju se i uopšte da žive kao sav ostali svet. Ali, zašto su se u Briselu, Stokholmu i drugde tek sada trgli iz uloge lažnih filantropa i zaštitnika ljudskih prava? Je li to nekome posle dvadeset godina antisrbskih zavera i finansiranja svakog separatizma u ovoj zemlji možda ponestalo para, strpljenja i razumevanja? Ili samo para?

Život opada, smrt napada

Priština je grad u kome je pre rata živelo više od 200.000 ljudi, i njegova komunalna infrastruktura bila je jedva dovoljna za taj broj stanovnika. Ali, posle bombardovanja 1999. godine, taj broj je sa prigradskim naseljima udvostručen, ako ne i utrostručen. Precizne podatke o tome nemaju čak ni okupacione vlasti na KiM, a popis stanovništva u proleće 2011. godine imao je za posledicu nepotpunu, nejasnu i nesređenu dokumentaciju.

Danas je Priština autonomni konglomerat sastavljen od brojne evroameričke administracije i vojske, prebogate ali provincijalne elite, malog sloja srednje klase i najmasovnije sirotinje na Balkanu u odnosu na broj stanovnika. Narkomanija, prostitucija i bolesti su u stalnom porastu, rađanje i zapošljavanje u stalnom padu.

Do poslednjeg kečeta

Albanci u zapadnoj Makedoniji, na KiM, na severu Grčke i drugde na Balkanu služe određenim centrima moći u američkoj administraciji kao instrument aktuelne destabilizacije Evropske unije. I biće (zlo)upotrebljeni, ako bude zatrebalo, do poslednjeg.

Kad ta njihova uloga bude potrošena, biće munjevitom brzinom pokopane sve velikoalbanske ideje, a njihovi protagonisti surovo kažnjeni kao remetilački faktor. Spoljna politika, i politika interesnih grupa u svim američkim vladama do danas, uvek je do cilja stizala bez mnogo samilosti prema svojim malim i neostvarenim saveznicima.