Vojničko polje Staljingrada

Postoji sledeća tradicija: pred godišnjicu Pobede nad nacizmom ruše se spomenici sovjetskim vojnicima poginulim u ratu protiv Hitlera. Indikativno je što je ona rođena u bivšim republikama SSSR, sada nezavisnim državama, čiji su se stnovnici borili protiv agresora kao građani Sovjetskog Saveza.

19. aprila 2012. godine parlament grada Turka u Zapadnoj Ukrajini rešio je da se ukloni memorijal sovjetskim vojnicima. U februaru 2012. godine u Batumiju u Gruziji bez obzira na mnogobrojne proteste stanovnika grada, demontiran je spomenik sovjetskim vojnicima. 19. decembra 2009. godine u gruzijskom gradu Kutaisi vlasti su minirale Memorijal ratne slave, podignut u znak sećanja na Gruzijce koji su pali u borbi protiv nacista.

Sve vrlo liči na to kako su „demokratski“ raspoloženi libijski teroristi razbijali spomenike na grobovima britanskih vojnika poginulimu Severnoj Africi za vreme Drugog svetskog rata.

U Letoniji i Estoniji, tačnije u državama EU, takođe se ne brinu previše za spomenike sovjetskih vojnika i njihove grobnice, tamo je već odavno postala norma parada veterana Vafen-SS, u kojoj učestvuju i poslanici parlamenata ovih zemalja. O tome koliko je izliveno boje na spomenike sovjetskim vojnicima, koliko je nadgrobnih spomenika oskvrnjeno u republikama bivšeg sovjetskog Baltika, čak nema potpune statistike.

Tu treba skrenuti pažnju na jedan važan detalj koji iz nekog razloga ne primećuju mnogi političari u bivšim sovjetskim republikama: kako bi se borilo protiv komunista za nezavisnost zemlje, nije bilo uopšte potrebno da se položi zakletva vernosti nacistima, ako se, naravno, ne dele ideje i metode Adolfa Hitlera.

Kada su Francusku okupirali fašisti, general carske armije Anton Denikin, jedan od vojskovođa koji su ratovali protiv boljševika za vreme građanskog rata u Rusiji posle revolucije 1917. godine, našao je dovoljno ponosa i lične hrabrosti da odbije predlog nacista za saradnju, mada je imao više nego dovoljno razloga da mrzi komuniste.

Aktualni Nemci moraju da se izvinjavaju za nečovečnost nacističkog režima, koji je izazvao pogibiju miliona ljudi, mada su oni već odrasli u novoj Nemačkoj, u kojoj se bilo koja propaganda ove totalitarne i razorne ideologije kažnjava zakonom.

Na ulicama Berlina jednostavno je nezamisliva parada veterana SS, pa i protiv sovjetskih grobova Nemci ne ratuju, naprotiv, uređuju ih često bolje nego što se to nekada dešava u samoj Rusiji.

Da li u Rusiji postoji mržnja prema Nemcima posle najsurovijeg rata, koji je odneo oko 30 miliona života sovjetskih ljudi?

Na ovo pitanje odgovorili su ruski muzičari još za vreme rata u blokiranom Lenjingradu, kada su u gladnom gradu, u hladnim koncertnim salama izvodili muziku Betovena, kada su čuvali retka izdanja Šilera i Getea, birajući smrzavanje samo da ne bi spalili dela svetske klasike u peći da se bar nekako ugreju u surovoj ruskoj zimi u gradu opkoljenom nacistima.

Jedna stara žena kojoj je čitava porodica poginula pod bombama Luftvafea, govorila je da je još za vreme rata, među ruševinama ruskog grada u kojem je živela kada je bilo teško da nađe jelo i za sebe sami delila hranu sa zarobljenim nemačkim vojnicima.

Zanimljivu priču ispričao je jedan Ukrajinac, koji je još kao dete za vreme rata bio odveden u Nemačku i radio je u podzemnoj fabrici. Nemački vojnici na kulama stražarama su se specijalno okretali i pravili se da ne vide prelazak dece preko bodljikave žice, pružajući im mogućnost da menjaju kod zabrobljenih američkih i britanskih vojnika jabuke iz vrta koji je bio maska za tu istu fabriku za čokoladu i keks.

Stanovnica okupirane Belorusije setila se kako su nemački vojnici tajno donosili lekove njenom teškoobolelom sinu, čime su mu spasli život, ali pri tome njene rođake su ubili kazneni odredi SS.

Rat nije ubio glavno – ljudskost, i dva naroda su imala dovoljno mudrosti da razdvoje pojam nacizam i Nemci, boljševizam i Rusi, što izgleda do dan-danas ne polazi za rukom nekim političarima u državama koje su ranije bile deo SSSR.

Sada ne čudi što je ruski režiser Aleksandar Sokurov za ekranizaciju Geteovog Fausta, pri čemu je na nemačkom festivalu dobio Zlatnog lava.

80-ih i 90-ih godina prošlog veka Nemci Tomas Anders i Diter Bolen postali su popularniji od Lenjina, a nemački muzičari iz Škorpionsa, kao i legendarni Aksept, u Rusiji se primaju kao „svoji“.

U detinjstvu, u Volgogradu, bivšem Staljingradu, na mene je veliki utisak ostavila ne gigantska statua Majke domovine sa mačom u rukama koja se uzdiže iznad Volge, već mali memorijal pri ulasku u grad – Vojničko polje.

Po završetku borbi ljudi su još godinama skupljali sa polja bitke gelere, bombe, rusko i nemačko oružje, a zatim su spojili čitav taj arsenal u skulpturalnu kompoziciju. Tako verovatno izgleda Smrt zaleđena u iskrivljenom metalu, koja nije štedela ni Nemce, ni Ruse u toj bici, odlučujućoj za ishod rata.

Staljingrad je bio pravo čistilište koje je ovaplotilo u koncentrisanoj varijanti sve predstave o ratu. Stanovnici Staljingrada su u zamrznutoj zemlji kopali grobove za nemačke i sovjetske vojnike. Poginuli su sahranjeni jedni pored drugih.

U pesmi nemačke grupe Aksept  koja je izašla nedavno, sledeći su stihovi:

Dva vojnika ginu, gasne svet, tela padaju.

Oni više nisu vojnici, za njih nema više naredbi.

Zajedno sa zajedničkom boli postali su braća po krvi...

Oprostiti ne znači zaboraviti, to znači ne ploditi zlo.

Na svoj Staljingrad pre ili kasnije osuđen je svaki agresor, bez obzira na to kakvim lepim određenjima kamuflira svoje delovanje, čija je suština: rat, krv i razaranje. To ne treba zaboraviti. Danas su pouke Staljingrada i dalje aktuelne.

A ratovati sa mrtvima nije dostojno čoveka, tim pre kada taj rat proglašavaju potomci onih čiju su zemlju od nacista oslobodili poginuli sovjetski vojnici. Oni su takođe hteli da žive, ali im nisu dali.

Vasilij Armidžanov,