Dečja ciest: problemi demonizacije

U poslednje vreme je u mnogim moskovskim školama postalo moderno proslavljanje takozvanog Helovina ili sličnih maskarada gde glavni učesnici dešavanja postaju svakojake nečiste napasti -- vampiri, veštice, vešci, vukodlaci itd. Svakom je pedagogu poznat veliki vaspitni značaj praznika uopšte i školskih praznika pogotovo. Oni doprinose jedinstvu školske zajednice dece i odraslih, ispoljavanju radosnih osećanja i spoznaja. Na žalost, pokazalo se da su danas izgubljene tradicije organizacije i održavanja takvih priredbi. Oskudnost pedagoške uobrazilje, kao i odsustvo želje da se uloži iole stvaralačkog napora postalo je zakonomerni uzrok pojave novotarija iz stranih kultura, nalik na Helovin, koje nemaju ničeg zajedničkog ni s moralnošću Hrišćanstva, ni s moralnim predstavama i tradicijama naroda Rusije.

Po mišljenju naučnika, praznik Helovin, potekao iz neznabožačkih obreda prinošenja žrtava zlim dusima, postepeno su preuzele u svoj arsenal mračnjačke sekte. On sadrži moćne psihološke, psihosomatske i moralno-duhovne negativne uticaje posredstvom okultne simvolike i rituala. Učitelji i deca pišu scenarije i smišljaju duhovite naprave za sadističke trikove i užasavajuće kostime. Na primer, u školi broj 1280 se kupuju klinovi za zakucavanje prstiju (!) nemarnim đacima i igle za zašivanje usta onima što brbljaju na časovima. Uz odobrenje školske uprave, tog dana časove po pravilu prekidaju razuzdane grupe dece utrčavajući u razrede u kostimima monstruma, veštica i ostalih nečistih napasti. Prošle godine je u školi broj 1266 u fiskulturnoj sali u prisustvu svih učenika, pedagoga i roditelja imitirano... pogubljenje vešanjem jednog “dvojkaša”. Deca su se radovala nasilju, smrti, patnjama, pa makar to bilo u okviru igre, u uslovima deklarisane humanizacije obrazovanja.

Međutim, igrajući se demonskog doživljavanja sveta, kao i u svakoj igri, dete na sebi isprobava lik junaka. Deca kopiraju prinošenje ljudskih žrtava satanista, sprdaju se s ljudskim patnjama i smrću -- to će neminovno ostaviti trag kako u njihovom psihičkom stanju, tako i u razvoju ličnosti. Na Zapadu se zna za stotine dece -- žrtava te čudovišne razularenosti: otrovane, ubijene, obešene, izgorele tog dana. Ukidanje ljudskoj i pogotovo ranjivoj dečjoj psihi prirodnih tabua i unutrašnje cenzure zarad sprdanja sa smrću i ljudskim patnjama, korišćenja čovekovih izlučevina i krvi žrtava kao poslastice, makar to bilo u vidu igre, vandalskih ispada i dr. dovodi do ozbiljnih poremećaja psihe i ličnosti deteta.

Učešće učitelja i školske uprave u tim mahnitanjima ukida stotinama godina vaspitavan učtiv odnos mlađih prema starijima, učenika prema učiteljima, doprinosi ispoljavanju najnižih nagona i potreba za razaranjem, agresijom, razvratom, uzdiže odigravanu predstavu u normu. Po logici deteta, prisustvo odraslih priredbu čini “zakonitom”, legitimnom, normalnom. Nije slučajno što posle takvog praznika mnogi učitelji zapažaju da dolazi do znatnih poteškoća u odvijanju obrazovno-vaspitnog procesa, i tek im nedeljama kasnije uz veliki napor uspeva da decu vrate u normalan kolosek opštenja i sadejstva na časovima.

Treba istaći da se demonizacija dečje svesti odvija ne samo zvaničnim -- školskim -- kanalima, nego i neformalnim putevima, između ostalog kroz dečju potkulturu. Dečja potkultura je onaj smisaoni prostor u kome se vrši oblikovanje ličnosti deteta u “horizontalnoj ravni”, na ravnoj nozi. Dečja potkultura, osim funkcije socijalizacije, obavlja i svojevrsnu psihoterapeutsku funkciju, štiteći dete od negativnih i katkad za njega pogubnih uticaja kulture odraslih. Sadržaj dečje potkulture čine igre, dečji folklor, dečje stvaralaštvo, dečji crteži...

Dečji folklor je skup usmenih tekstova koji se prenose iz pokolenja u pokolenje, od starije dece mlađoj, ne samo desetinama, već stotinama i čak hiljadama godina! Dete kroz folklor dolazi u dodir s životvornim slojevima narodne kulture. To su razne igrarije, brojalice, pesmice s ulogama, pitalice, začikavanja i dr. Svaki od tih malih oblika obavljao je svoju funkciju u samoregulaciji dečjeg života, vaspitnu, komunikativnu ili zabavnu.

Na primer, žanr dečjeg folklora kao što je začikavanje ima ulogu regulisanja detetovog ponašanja u skladu s moralnim normama, razvoja staloženosti, strpljenja, snalažljivosti. Za tradicionalnu dečju kulturu su karakteristične i takozvane “strašilice”. To su male priče iz života koje deca, našavši se zajedno u bolnici, letnjem logoru, odmaralištu i dr. obično pričaju kasno uveče u mraku.

Suština strašilice je u kolektivnom doživljavanju strašnoga, nalik na grčko tragično pozorište -- oslobođenje i očišćenje kroz katarzu, a takođe u razvijanju načina samoregulacije i normi ponašanja, u razumevanju večnih istina života i smrti, u težnji da se zajedno savlada strah.
      Prve strašilice su “otkrivene” i zabeležene sredinom 60-ih godina našeg stoleća i verovatno predstavljaju novi savremeni žanr, premda se otkriva njihova veza s poznatim oblicima igrarija-“babaroga” tipa “Ide koza rogata...”. Krajem 70-ih godina se pojavio najmlađi žanr dečjeg folklora -- “sadistički stihčić”. Premda postoji mišljenje da su sadističke stihčiće isprva smišljali odrasli i svesno ubacivali u dečju sredinu zarad dehumanizacije dečje svesti.

Dok “babaroge” koje na kraju krajeva izazivaju smeh, poseduju produktivan stvaralački potencijal, navodeći decu da se smeju sopstvenim strahovima, pojava sadističkih stihčića se povezuje s poetizacijom surovosti, to je takmičenje u svetogrdnoj duhovitosti kada se ismevaju sve vrednosti -- porodične, prijateljske i dr. Tu smeh nije dobrodušan već agresivan. I u tim stihčićima vidimo i razaranje unutrašnjeg sklopa porodice, i opoziciju dece i odraslih, i razaranje društvenih tabua:
    
      Baka je unuku iz škole čekala
      Kalijum-cijanid u avanu tucala,
      Deka je baku pretekao
      Unuku za tarabu prikucao.
    
      Devojčica Sveta je pištolj našla.
      Nema više roditelje Sveta naša.
    
      Deca se u podrumu igrala gestapoa.
      Zverski usmrtila majstora Potapova.
    
      Mali je dečko mitraljez pronašo.
      Nema više živih u selu našem.
    
      I tako dalje. Ima stihova s društveno-političkim sadržajem:
    
      Koleno uz koleno, zvezdice u redu.
      Tramvaj je pregazio pionira odred.
    
      Tiho je napolju, čisto u stanu,
      Reaktoru broj tri recite hvalu.
    
      Na polju je neutronska bomba ležala,
      Devojčica je tiho dugme stisnula.
      Nema ko da devojčicu prekori:
      Večnim snom spava svet vasceli.
    
Gotovo. Krug se završio. Žanr savremenog dečjeg folklora gradi takvu koncepciju razvoja čovečanstva u kojoj je sličan kraj neminovan. Takav “crni humor” s elementima ironije i duhovitosti postavljenim iznad zahteva savesti i odgovornosti ima svoje uzroke na socijalnom i psihološkom planu, između ostalog u uticaju SJI, ali je jedno jasno: deca uzrasta 9-12 godina osećaju potrebu za sličnim kolektivnim takmičenjem i verbalizacijom užasnog. Dodajmo tome da su u modi atributi i odeća s prikazama smrti, razaranja, disharmonije (lobanje, monstrumi, crne majice, igračke-čudovišta i dr.).

S čim je ta potreba u vezi? Kakvi to faktori na nju utiču -- genetski, psihološki, socijalni? Prvo ćemo istaći rezultate dehumanizacije dečje svesti koja se u društvu odigrava: to je i poznati porast zločina koje vrše sve mlađi maloletnici, pa i maloletnice, to su i strašna zlodela izvršena s naročitom surovošću i istančanošću. Deca iz takozvanih dobrostojećih porodica sve češće postaju maloletni zločinci. Kako piše američki psiholog Ejčhorn, “neurotično dete u dobroj porodici, obuzdavajući svoje nagone, u sukobu je sa samim sobom, dok je prestupnik čije nagone porodica ne obuzdava -- u sukobu s okolinom”.

Uporedo s akumulisanjem unutrašnje surovosti u samom dečjem društvu, odvija se satanizacija duha naše dece “odozgo”, od strane odraslih, namerno izopačivanje dečje prirode. Pored poznatog hrama Sv. Nikole u Klenicima starinari su izložili na zemlji knjige. Na najistaknutijem mestu su velike živopisne knjige, slične sve donedavno najomiljenijim izdanjima: “Ruske narodne bajke” ili ”Crvenkapa” ili ”Muha-Cokotuha” i dr.

Izdavač “Tera” je objavio seriju knjiga (10-12 komada) za decu: “Legenda o užasima”, “Vešci i veštice”, ”Utvare”, ”Čini i uroci”, ”Tajne veštine” i dr. po za tako gizdava izdanja smešnoj ceni -- 50 rubalja. Po rečima prodavačice, promukle od pića i duvana, ta roba ima najbolju prođu, pogotovo kod mladih mama i dece mlađeg školskog uzrasta, kao i maloletnika. U knjižicama nisu bezazlene dečje “babaroge” tipa “Ide koza rogata...”. U njima su tekstovi i sličice koji izazivaju strahove, neuroze, psihičke poremećaje, nemotivisanu agresiju, odakle proističu dečja samoubistva. Danas su opsednutost, noćni košmari, “glasovi”, na žalost, ono s čime se suočavaju sveštenici na ispovesti i dečji lekari.

Drugi primer. Repinski parkić (Močvarni trg). Sunce sija, dečje igralište s ljuljaškama. Sleva -- zlatne kupole Kremlja, zdesna -- kupole crkava s Ordinke i Pjatnicke, hram Hrista Spasitelja. Tu je i novi objekat otvoren 1. septembra: spomenik deci -- žrtvama ljudskih poroka: narkomanije, prostitucije, alkoholizma, sadizma, siromaštva (zar je siromaštvo porok?) i dr. U sredini je alegorična figura ravnodušnosti. Sve to na postolju. Ispod svake je natpis na ruskom i engleskom (!?) jeziku. Deca -- dečko i devojčica s loptom i knjižicama Puškinovih bajki -- malecki i bespomoćno prekrasni, stoje niže od “poroka” i -- ko zna zašto -- vezanih očiju, kao pred pogubljenje, kao da su namenjena žrtvovanju.

Poroci su, kao što i priliči, odvratni: odurne njuške, figure s rogovima, kljovama, demonskim krilima. Oko čitave kompozicije je previsoka metalna ograda. Otvaranju spomenika prisustvuje autor -- vajar Šemjakin -- mračna figura sva u crnom: crna košulja, jahaće pantalone, visoke crne čizme i kačket, metalni krst umesto kravate. U maestrovoj sviti: ruski nerast, obešene donje usne, belosvetskog inostranog izgleda i omatorela dama.

Na pitanje “može li se demonstrirati pobedničko zlo” skulptor dovitljivo odgovara: “Prebacuju mi glupost i neukost i upućuju me na ikone na kojima su prikazani zli dusi iz Strašnog suda, a takođe na bajke braće Grim. Na ikoni Strašnog suda postoji alternativa paklu -- raj i Hristos Spasitelj”. Ali, u bajkama dobro pobeđuje zlo! I Hristos je pobedio smrt!

A dama -- strankinja -- smesta priča o monahinji anglikanske crkve koja uspešno vaspitava i leči decu, maloletne prestupnike, na negativnim primerima -- fotografijama monstruma. Je li to moguće? Ta zlo rađa samo zlo. Prljavštinom se ne može oprati prljavština.

Maestro na pitanje koristi li deci da vide takve prikaze odgovara da mu je spomenik naručio lično gradonačelnik Luškov. Prilazi sedokosi intelektualac i dugo trese maestrovu ruku, zahvaljujući se. Mame sa malom decom, omladina, maloletnici, penzioneri, pridošlice, studenti -- svi se raduju što “vide talentovano i verodostojno delo“. Dvojica đaka-maloletnika bez ustezanja postavljaju pitanje: “Moj brat ima 5 godina, hoće li posle tih skulptura sanjati užase?”. Maestro uzrujano nadmeno odgovara da su, kao, “znatno veći užasi -- na TV-ekranu”. Ali, psiholozima je poznato da su opipljive figure u trodimenzionalnom prostoru, urezujući se u dečju svest, u stanju da proizvedu nemerljivo snažniji efekat od dvodimenzionalnih likova s ekrana.

Sada su TV-ekrane preplavili filmovi i emisije o svakojakim ne-ljudima (“Telefonirajte Kuzji”, ”Tevetrbonjice”, ”Pokemoni”), prodavnice -- monstrumi i čudovišta, knjižice -- nezemaljski razum, svemirski došljaci, vanzemaljci. Sa svih strana pokušavaju da čitaoce, slušaoce, gledaoce ubede: “oni su dobri, valjani!”

U suštini, nama naočigled -- i to vrlo brzo -- odigrava se zamena hrišćanskih vrednosti i predstava antihrišćanskim. I ispada da, umesto ikone što je nad vratima svakog hrama s predstavom Hrista kako blagosilja i apostolima s obe strane, u savremenom društvu danas imamo šemjakinskih 12 demona i u sredini gordog satanu ruku skrštenih na grudima.

Na kraju bih želela da istaknem da je, izgovarajući se pričama o umetnosti i stvaralaštvu, kao i o borbi za “srećno detinjstvo”, Šemjakin prikazao i ovaplotio one poroke (grehe) koji su pobrojani u “Dalasovoj doktrini protiv SSSR” 1945. g. Prema toj doktrini, u svest naših sugrađana sredstvima književnosti i umetnosti treba ukucavati, utuvljivati: kult seksa, nasilja, izdajništva, sadizma, laž, pijanstvo, narkomaniju, mržnju. Program se već odavno sprovodi. Njegovi su objekti i žrtve -- naša deca i maloletnici. A skulptor nije učinio ništa drugo do pripremio učilo...