BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Američki zamorčići na vlasti

Američki zamorčići na vlasti
10.12.2007. god.

 Iv  Bataj  (Yves Bataille)  francuski intelektualac, istoričar i geopolitičar bez dlake na jeziku govori o svetskim političkim zbivanjima „okupiranoj“ francuskoj, Srbiji i njenim izazovima poručujući Srbima:

Moja želja, kao slobodnog francuskog i evropskog državljanina, jeste da ruka pravde stigne sve svetske kriminalce koji su vas desetkovali, razbili , razdrobili, bombardovali, osiromašili, ozračili uranijumom i pokorili.

Gospodine Iv u ime Srpske politike zahvaljujem se na vašoj spremnosti da odgovorite na neka pitanja koja se u našoj javnosti najčešće spominju. Ovde se od strane vladajućih stranaka vodi prava medijska kampanja o neophodnosti ulaska u EU, pa i Nato. Stoga bih prvo želeli da od vas koji živite u jednoj od najznačajnijih zemalja EU čujemo nešto iz prve ruke o tome koliko je za Srbiju dobro da pristupi EU, jer postoje i mišljenja da je EU pod potpunom kontrolom SAD. Zato bih ovaj naš razgovor i započeo jednim takvim pitanjem. 

•        Da li je Evropska Unija još uvek pod kontrolom Sjedinjenih američkih država? Kako vidite širenje EU u odnosu na širenje NATO?

- Da, pod kontrolom je, više nego ikad. Kao što zatvorenika zaglavljenog drže sa dve strane dva žandarma, tako je Evropska Unija pod stražom žandarma, nekadašnjeg generalnog sekretara Nato-a Havijera Solane koji je ministar virtuelnih spoljnih poslova te tzv. Unije s jedne strane, a sa druge pod stražom portugalskog žandarma Žoze Manuela Barosa, čiji je politički maoistički pokret MRPP iz vremena «revolucije karanfila» u Lisabonu, finansirala CIA. On je bio dobar učenik. Upravo su Amerikanci tu osobu postavili na čelo Evropske Unije.

U ovom trenutku, Evropska Unija ima dva aspekta, ekonomski i politički. Na prvom ekonomskom planu, institucionalna Evropa je džin koji danas baca u senku američke interese, na globalnom nivou u odnosu na Evropu često antagonističke. Evropa i Amerika su danas u konkurentskoj borbi i opoziciji u mnogim domenima, kao što je, na primer , aeronautička industrija, industrija prostora, ili prehrambeno-poljoprivredni sektor. Takođe, vrlo socijalni društveni modeli nekih evropskih država u potpunoj su suprotnosti sa američkim društvenim sistemom.

Euro moneta, koju su u početku toliko napadali nacionalisti različitih zemalja starog kontinenta, danas je potpuno potopila dolar. To je kratkotrajno dobro za američki izvoz, ali je loše za sliku Amerike u svetu, koja je američkim intervencionizmom u suštini već urušena. Zato Vašington sada pokušava da lansira jednu «zajedničku monetu» sa Kanadom i Meksikom, monetu koja bi trebalo da kontrira evru, a koja bi se zvala «amero». To je predviđeno za prvo vreme, jer po nekima, sledeća etapa bi trebalo da bude nametanje celom svetu jedne iste monete.

•        A kako stvari stoje na vojno-političkom planu?

- Za razliku od ovog ekonomskog, na drugom političkom planu, briselska Evropa je potpuno naslonjena na Ameriku, kao njena prikolica. Funkcioneri te briselske Evrope ne predstavljaju realnu Evropu, već su potpuno podčinjeni SAD. Ne treba zaboraviti da je ta zapadna (mala) Evropa u svom početku i bila napravljena da bi predstavljala atlantistički bastion protiv Sovjetske Rusije. Nato je u potpunosti bio anglosaksonsko vojno sredstvo, a Evropa je trebalo da bude glavno polje te blokovske bitke. Upravo iz tog razloga, što je Nato od samog početka bio anglosaksonski vojni instrument, general De Gol koji je to odmah uvideo, Francusku 1967 povlači iz ove organizacije. Zato nikako ne treba pobrkati Evropu i Nato. Iako atlantistički političari pokušavaju da održe ovu konfuziju. Treba znati da su Nato i Evropa potpuno različite stvari.

Zemlje koje su nekada pripadale sovjetskoj zoni takođe danas prave ovu istu konfuziju i amalgam, ne shvatajući da Evropa sutra neće imati nikakvog razloga da svoju odbranu potčini neevropskoj sili.

Francuska je u tri navrata pokušala da ucrta jedan poseban, nezavisan put u odnosu na ovu američku hegemoniju. Prvi put kada je odbila «odbranu Evropske zajednice» koja je bila podčinjena američkoj vojnoj komandi (CED) 1954. Drugi put je Francuska pokušala da ucrta svoj nezavisan put sa politikom nacionalne nezavisnosti i otvaranja ka istoku koju je vodio general De Gol posle povratka na vlast 1958. godine. I, najzad, treći francuski pokušaj nezavisnosti bio je «Amsterdamski ugovor» iz 1997. godine i postavljanje na noge posebne evropske politike naoružanja koja će prethoditi  deklaraciji iz Sant Maloa 1998. godine, odnosno politici evropske odbrane. Najzad, dogodio se to i 2003. na samit u Tervuerenu - Belgiji na kome su učestvovale Francuska, Belgija, Luksemburg i Nemačka. Taj samit je išao u pravcu antiratne politike prema Iraku, sa glavnim nosiocima te politike Širakom i Vilpenom.

Međutim, svaki put ovakve inicijative ozbiljno su zabrinjavale Anglosaksonce koji su, da bi ograničili značaj ili da bi sabotirali francuske akcije, stalno pritiskali najzavisnije i najpokornije zemlje kako bi se odupirale Francuskoj. Ali, nisu u tome imali potpunog uspeha. Treba znati i to da je Nato koji je dugo bio samo američko vojno sredstvo, kasnije postao vojno-političko sredstvo sa ciljem da Americi omogući nametanje drugim, posebno «novim demokratskim» zemljama (NED) tzv. «nove Evrope» svoju industriju naoružanja. Na taj način se eliminiše odbrambena industrija evropskih zemalja i oni postaju zavisni kupci vojne tehnike. Videli smo to kada je Poljska, pošto je od Brisela tražila i dobila dodatak subvencija, morala da kupi američke F16 na račun francuskih i švedskih letelica.

•        Bivše istočne zemlje više nisu komunističke. Zašto onda na njih toliki pritisak da postanu članice Nato-a ?

- Taj pritisak postoji zato što je Nato za Vašington i dalje sredstvo i garancija američke dominacije u celoj Evropi. Posle raspada Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta, tzv. «sredstvo odbrane zapada» od Svjetske Rusije i komunizma preraslo je u «sredstvo američke globalističke ekspanzije». Počevši od 1990. godine, rat u bivšoj Jugoslaviji poslužio je kao povod ne samo očuvanja severno-atlantske vojne organizacije, već i širenju na istok. Primetili ste da su tri prve zemlje koje su primljene u Nato bile zemlje koje su tradicionalno obrađivane od strane «anti-ruskih snaga» : Poljska, Češka i Mađarska. To nije nimalo slučajno.

•        Rusija je htela saradnju sa Evropskom Unijom preko poznatog luka : Pariz-Berlin-Moskva. Da li je ovo Evropa uopšte shvatila, naročito Evropa koja ima samo tehnologije, dok se sve sirovine nalaze u Rusiji?

- Luk: Pariz-Berlin-Moskva je zvanično zaustavljen izborom pro-američkih konzervativaca Angele Merkel u Nemačkoj i Nikolasa Sarkozija u Francuskoj. U Francuskoj se čitav američki propagandistički globalistički i cionistički aparat (medija, reklamne agencije, internacionalne finansije) mobilisao da bi bio izabran taj mediokritetski političar.

Uprkos svemu, ja sam siguran da sudbina našega kontinenta nije «velika širina», kako je za Atlantik govorio Vinston Čerčil, već je to «veliki Istok», odnosno Velika Evropa, kako je govorio De Gol. Budućnost Evrope je u razumevanju i u saradnji sa Rusijom. Budućnost Evrope nije u «atlantskoj integraciji», kako pokušavaju da nas ubede, već je budućnost Evrope u «evro-azijskoj integraciji», odnosno u Evro-Aziji, koja je uostalom jedan jedinstveni kontinent. U domenu savremenih tehnologija ovo se već ostvaruje jer će Francuska i Rusija uskoro zajednički lansirati rakete i satelite iz Kurua u francuskoj Gvijani. Postoje takođe projekti o zajedničkoj proizvodnji putničkih avion. Ova tehnološka saradnja koju je bivša vlada de Vilpena postavila na noge, biće praćena i političkom saradnjom. Amerikanci to znaju i oni čine sve da bi sprečili taj prirodni veliki kontinentalni savez koji će se kad tad, uprkos svim rusofobskim političarima određenih zemalja, ostvariti.

Plaćajući marionete po raznim zemljama koje rade protiv interesa sopstvenih zemalja, Amerikanci mogu samo da uspore ovaj proces, ali ne mogu da ga spreče. Tek kada se definitivno oslobodi američkog tutorstva, prava Evropa će početi da diše. Ali, nekadašnje istočno –evropske zemlje koje su postale «nezavisne» i koje su zauzele antiruski stav, rade u stvari protiv te prave Evrope koja nužno podrazumeva i Rusiju. Naša Evropa se ne zaustavlja na crnom moru, već se prostire od Vladivostoka do Dablina, rekao bih čak do Montreala u Kwebeku koji bi trebalo da se oslobodi anglo-američke omče.

•        Kako u tom novom geopolitičkom kontekstu vidite Srbiju, a posebno sa danšnjim pitanjem Kosova?

- Srbija je bila glavna i najveća žrtva obnovljenog pokušaja „Drang nag Osten“ (prodor na Istok), ali ovoga puta sprovođenog, ne toliko od strane Nemačke, već od strane Sjedinjenih američkih država. Kao i u bivšim svetskim ratovima, Srbija je za tadašnja i sadašnja velika carstva bila glavna prepreka koju je trebalo eliminisati da bi se prokrčio put na Istok. Iako to mnogi Srbi još ne shvataju, između 1990. i 2000., Srbija je odigrala ključnu ulogu: budno se suprotstavljajući zapadno-američkoj i natovskoj agresiji, ona je stvorila jedan «produženi otpor», koji je mnogim drugima, a pre svega Rusiji omogućio da dobije u vremenu i uvidi geopolitičku situaciju koja se tada stvarala, kao i nove oblike ratnih tehnika. Srbija je omogućila Rusiji da shvati da će snage slične onima koje su upotrebljene u Jugoslaviji, sa istim operativnim metodama (upotreba nevladinih organizacija, medijski rat, rat niskog intenziteta itd) biti upotrebljene kasnije i u samoj Rusiji da bi razdrobile njen prostor i uništile njenu državu.

Upravo to je i predviđao plan Zbignjeva Bžežinskog u «Velikoj šahovskoj tabli», sečenje Rusije na najmanje tri dela. Na sreću, taj plan je propao zahvaljujući Vladimiru Putinu.

Srbija je i Rusiji (a i Kini) pokazala da jedna mala, ali odlučna zemlja može da se odupre koaliciji dvadeset puta jače naoružanih atlantističkih snaga, ako protiv Nato-a inteligentno primeni tehnike asimetričnog rata.  Kineski stratezi su, sa svoje strane, teoretizovali nešto još mnogo opasnije u budućnosti, a to je rat bez granica. Njihovi stratezi su proučavali upravo rat koji je vođen protiv Srbije i citiraju u svojim knjigama primere strategije i taktike srpske vojske u toku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

•        Kažete da je Srbija bila svetao primer drugima velikim zemljama, ali kako će Srbija dalje, i šta sad treba činiti?

- Ono što u ovom trenutku Srbija treba da učini, to je da, u iščekivanju boljeg, proklamuje svoju nezavisnost i da odbije ulazak u Nato pakt, kako ne bi postala element kolonijalne pešadije Vašingtona. Potpuno je paradoksalno i neprihvatljivo da oni koji odbijaju srpske trupe na Kosovu i Metohiji, traže te iste srpske trupe za Avganistan i Irak. Što se Kosova tiče, treba skinuti kapu Srbima koji su imali hrabrosti da tamo ostanu i koji danas smetaju tzv. «internacionalnoj zajednici». Predpostavka okupatora bila je da će posle povlačenja srpskih trupa sa Kosova i Metohije, svi Srbi napustiti Kosovo i da će tako biti definitivno rešen problem prisustva Srba u njihovoj istorijskoj kolevci. Međutim, očigledno je da su se prevarili. Ruska pretnja vetom, ali i želja Amerike i njenih saveznika da zaobiđu Ujedinjene Nacije kako bi nametnuli pseudo nezavisnost Kosova i Metohije, jasno pokazuju da mi ne živimo u svetu u kome se poštuje međunarodno pravo, već isključivo gola sila. Nema u tome ničeg začuđujućeg, jer oni koji nam neumorno govore o međunarodnom pravu i o pravima čoveka i pojedinca, prvi su koji ih svakodnevno bezobzirno krše. Sjedinjene američke države nisu samo zemlja koja ekološki najviše zagađuje čitavu planetu (i koja odbija da potpiše Kioto sporazum), već su i država koja je počinila i dalje čini najveći broj ratnih zločina na čitavoj planeti.

•        Naš premijer Koštunica je više puta upozorio javnost na aneks 11 Ahtisarijevog plana koji odgovara težnji Nato-a da oformi sopstvenu državu na Kosovu i Metohiji. Ko u tome ima interes i šta se nalazi u pozadini svega toga ?

- Amerikanci sa Albancima na Balkanu igraju istu igru kao sa Kurdima na Bliskom Istoku. I jedni i drugi su samo pioni koji su gurnuti i podstaknuti na regionalnoj sceni u funkciji zastrašivanja ostalih. Koliko mogu da smetaju, ometaju i u kojoj meri predstavljaju Demoklesov mač za države koje pred Vašingtonom moraju da se pokažu poslušnima. Prošireni Nato je sredstvo takve ucene u odnosu na tri ili četiri zemlje u kojima ovi američki pioni operišu kao što to čine na Bliskom Istoku. Kosovska „država“ trebalo bi da bude siva zona albanske mafije koja bi tu držala prljavu finansijsku moć (drogom i prostitucijom), dok bi Nato (tj. američka armija) držao političko-vojnu moć, reducirajući Evropljane na ulogu beznačajne muve.

•        Da li je Kosovo toliko važno da se zbog toga pokazuje spremnost da se krše međunarodna pravila Ujedinjenih nacija, kao i pravni i civilizacijski svetski poredak?

- Poredak o kome govorite više ne postoji. On je zamenjen diktatom visoke i spekulativne internacionalne finansijske i vojne sile. Međunarodno pravo sahranjeno je sa američko-zapadnjačkom agresijom na Srbiju i Irak. Bilo da su u Klintonovom ili u Bušovom okruženju, Amerikanci sebe vide kao savest i vrh univerzuma. Njihov religiozni mesijanizam koji je potekao iz disidentskih protestantskih sekti koje su emigrirale iz Evrope, ujedinjen sa judaizmom i protestantskim kapitalizmom WASP tipa, čine to da oni zaista veruju da inkarniraju pravo i zakon u svetu. I da su od Boga izabrani da svima nametnu «svetske standarde», u koje jedino oni veruju. Ako im Ujedinjene nacije odgovaraju, oni poštuju odluke Ujedinjenih nacija. Ako im one ne odgovaraju, ponašaju se kao da Ujedinjenih nacija ni nema. Evropljani koji su pod njihovom čizmom, kao što smo videli na primeru Iraka, slede, manje ili više, delirijum svojih tutora i gazdi. Dve vrste fanatizma , Bušov mesijanizam (čuli smo da se, iako je neobrazovan i neverujući, poziva na Boga kada počinje ratove) i islamski fanatizam instrumentalizovan izraelskom politikom, suočiće se na leđima Evropljana.

Podstičući do krajnosti komadanje i usitnjavanje vaše balkanske regije, izvesni američki stratezi slede plan «balkanizacije» ne samo Balkana, već i čitave Evrope. Federalna Evropa (koju neki zovu «Evropa sa sto zastava»), u stvari je projekat kapitalističkih transnacionalnih oligarhija koje istorijske države-nacije pokušavaju da zamene političko-finansijskim poretkom malih feudalnih entiteta i mikro-državica.

Belgija pred raspadom

•        Gospodine Iv ali šta to u stvari znači, hoće li EU biti zajednica država ili regija?

- Jeste li primetili da EU i Nato ništa ne govore o belgijskoj krizi, koja, ako se nastavi, vodi raspadu Belgije na četiri dela: flamanski, valonski, germanofonsku regiju i Brisel. Verovatno misle da će raspad Belgije biti uvod za raspad drugih država zapadne Evrope, a da će Brisel postati njihov Vašington. Paradoks je u tome što je ovaj proces dobar za Francusku, koja će, iako ništa nije činila, pripojiti sebi francusku Valoniju, a sa njom korigovati i jedan deo svoje «severne granice». Srbi itekako treba da posmatraju šta će se ovde dogoditi jer pripojenje Valonije Francuskoj, ako se dogodi, treba da bude model za pripojenje Republike Srpske Srbiji.

U ovom kontekstu, usitnjavanje Jugoslavije bio je školski i laboratorijski primer. Evropski političari koji su to usitnjavanje odobravali, dele se na dve vrste: na saučesnike mondijalizma i amerikanizacije, bilo zbog interesa, bilo zbog ideologije, i na drugu vrstu koju čine imbecili pomnoženi sa kukavicama. Saučesnici su izvršavali evro-atlantističke planove bez ikakvih emocija, dok imbecili nisu videli dalje od sopstvenog nosa. Plan za Kosovo i Metohiju uklapa se u tu projektovanu sudbinu ekstremne balkanizacije koju mondijalistička oligarhija želi da podigne u ravan pravnog poretka Evrope koja će se stvoriti na ruševinama Država-Nacija. Kao što je to pre nekoliko godina rekao Edmond de Rotšild: «karika koju moramo da pokidamo, jeste: nacija».

•        Ne krije li se iza svega toga odluka da se proširi sistem nuklearne antiraketne odbrane pod komandom Nato-a?  Postoji li mogućnost da se takav sistem, koji je predviđen za Poljsku i Češku, instalira i na Kosovu?

- Nato predstavlja jednu solidarnu i povezanu celinu. Američka baza «Camp Bondsteel» na Kosovu i Metohiji nema interes koji bi se odnosio samo na Kosovo. Ta baza je uklopljena u mrežu američkih Nato baza u istočnoj Evropi između Jadranskog i Crnog mora, koje uzgred, kontrolišu prolaz naftovoda AMBO (Albansko-makedonsko-bugarska nafta). Potpuno je jasno da Amerikanci ova instaliranja projektuju, ne protiv Irana kako to zvanično kažu, već protiv Rusije i Evrope. Ako bi tu njihovi interesi bili ugroženi, oni se ponovo ne bi libili da od našega kontinenta naprave veliko krvavo bojno polje. U tom smislu , kriminalno i neodgovorno ponašanje evropskih «atlantističkih politikanata», trebalo bi da bude najoštrije osuđeno.

•        Mislite li da će Rusija zadržati svoj čvrsti stav u vezi Kosova ? Kakav će po vama biti stav Francuske, uzimajući u obzir izjave vašeg novog predsednika Sarkozija ?

Rusija nema drugi izbor nego da u slučaju Kosova i Metohije ( kao, uostalom, i u slučaju Republike Srpske koja nikako ne sme da se utopi u unitarnu Bosnu, već treba da se očuva i približi Republici Srbiji), štiti stav Srbije. Za Rusiju je danas jako važno da pokaže da je njena reč monolitna, jer ona u ovom trenutku igra na kartu pridobijanja novog poverenja i novog kredibiliteta, posle mračnog perioda Borisa Jeljcina kada je bila gurnuta na nivo neke zemlje treće kategorije. U perspektivi jednog novog multipolarnog svetskog poretka oslobođenog američke prisile, Rusija mora da zna da sve relativno nezavisne i nesvrstane zemlje sveta budno posmatraju njen stav i njenu reakciju i slede ih. Jezik kojim Rusija danas govori treba da je praćen konkretnim delovanjima koji će stvoriti potpuno nove odnose snaga. Rusija mora da brani, ne samo svoje isturene tačke u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji, kod Jermena u Nagorno Karabahu, nego treba i da pomogne svima onima koji brane ispravan odgovor na politiku Vašingtona (od Belorusije do Venecuele). Rusija ne sme više da dozvoli da najratobornija zemlja, SAD, predstavljaju zakon u svetu. Rusija već sada treba da postavi na noge jednu novu organizaciju koja će orkestrirati borbu za nacionalno oslobođenje i nezavisnost naroda na pet kontinenata.

Što se tiče sadašnje Francuske, od nje ne bi trebalo bilo šta očekivati u ovom trenutku. Ekipa koja je nekih šest meseci na vlasti u Parizu, gaji isti duh koji je imala jedna Olbrajt, Koeni ili Klarkovi (Klark, tj. pravo ime Kan).

•        Ova vrsta jevrejsko-hazarskih emigranata iz istočne Evrope kao da gaje neku duboku mržnju prema slovenskom i pravoslavnom svetu, prema Rusima, i posebno Srbima. Zašto?

- Verovatno zato što je u slučaju Rusa i Srba reč o možda najupornijim narodima kojima je vezivanje za zemlju, tradiciju i duhovnost i  dalje važno, a to onemogućava ili otežava kult Zlatnog teleta,  pravu američku religiju.

Ova mržnja potiče i zato što i Rusi, a i Srbi inkarniraju neku vrstu otpora anti-mondijalizmu. Manevar podizanja Muslimana protiv pravoslavnih, Amerika je preduzela da bi olakšala Izraelu koji je okružen muslimanskim svetom. Čini mi se da je i masivna, brojna imigracija muslimanskih doseljenika u Francusku poslednjih godina, imala istu ovu funkciju: da se stvori problem sa muslimanskim svetom, da se napravi neka vrsta diverzije između centralne Azije i južnog krila Evrope, diverzija koja bi odgovarala Americi i Izraelu. Upravo je mitologija i konstrukcija tipa: «Bin Laden protiv Krstaša i Jevreja», tome i poslužila. Ali, treba se odmah setiti da Pravoslavni nisu ni učestvovali u krstaškim ratovima.

Što se Francuske tiče, treba znati da nije moguća nikakva promena politike dok ne dođe do kompletne promene kadrova i orijentacije. Mi trenutno imamo jednu kolaboracionističku vladu sa politikom Severne Amerike i Izraela, koju predstavljaju Sarkozi i Kušner. Naravno da to nije politika Francuske. Neko je izračunao da u novoj vladi na 40 ministara i podministara (državnih sekretara), njih 20 nemaju nikakvu vezu sa Francuskom. Supruga predsednika Sarkozija (trenutno su u razvodu) , po imenu Sesilija Maria Sara Ciganer Albenic potiče iz jedne porodice pocepane između Moldavije i Španije i to je, naravno, sasvim dobrodošlo. Međutim, ono što nije dobrodošlo, to je da se ta ista Sesilija Maria Sara Ciganer Albenic, u trenutku najžešće kampanje svoga supruga, javno «pohvalila» kako «nema ni jednu jedinu kap francuske krvi». Ona je mislila da kao tadašnja prva dama Francuske time treba da se pohvali. U nekoj drugoj zemlji, samo jedna ovakva rečenica pokvarila bi čitavu političku kampanju njenog supruga, ali francuska medija koja su danas u rukama jako male lobističke grupe, izgurali su to kao «dobitak».

•        Kojih je to dvadesetak ličnosti koji nemaju francuske korene a kreiraju današnju politiku predvodeći francusku?

- Sarkozi (po svom pravom i celom imenu: Nađ-Boča) jeste čist proizvod globalističkog sistema. Taj sin polumađarskih imigranata, upravo je od jevrejskog američkog komiteta nedavno dobio takozvanu nagradu «lučonoša među nacijama». Postoji priča da je on u, stvari, početku svoje karijere bio saradnik Mosada regrutovan da se infiltrira u Degolističke krugove i da kasnije pomogne njihovom neutralisanju.

Hašim Tači, sadašnji ministar inostranih poslova francuske Bernard Kušner (u odelima) Britanski general, Agim Čeku i Vesli Klark komandant NATO- a

 Zatim, prvi ministar Fransoa Fijon oženjen je Britankom. Bivši «gaulajter» za Kosovo koga svi znate, Bernar Kušner, napola Litvanac i socijalistički politički travestit u konzervativca, a sada kao takav novi ministar spoljnih poslova, postao je doktor (honoris causa) Univerziteta u Jerusalimu. Njegova pomoćnica i državni sekretar za spoljne poslove, Senegalka Rama Jade, koju je medijski izgurao veoma uticajan lobistički novinar Žan Pjer Elkabaš, udata je za sina jidiš pevača Bena Zimeta, koji je opet funkcioner u ministarstvu za frankofoniju.  Nova Sarkozijeva ministarka pravde Alžiro-Marokanka Rašida Dati je bivša mala prijateljica Simon Vejl (političarke) i bivša saradnica direktora evropske banke za obnovu i razvoj. Taj isti direktor Žak Atali, postao je takođe funkcioner u novoj postavci. Državni sekretar na gradskom nivou Fadela Amara, bivša je militantkinja «SOS rasizma» oformljenog od strane unije jevrejskih studenata, a i ona je Alžirka. Još jedan socijalistički prevrtač, Erik Beson, koji je takođe imenovan za državnog funkcionera podeljen je između Izraela i Maroka. Ministarka kulture u novoj vladi, Kristina Albanel (Abrabanel) je bivša administratorka Versajske palate i Fondacije sećanja na «Šoah». Da ne brojimo sve druge promocije isključivo iz tog jednog istog globalističkog miljea: Rodžer Karuči, državni funkcioner, Martin Hirš, predstavnik za socijanu delatnost, Žan Danijel Levit, Pjer Leluš, Alen Mink, Bris Lalond Levi itd...

Ceo ovaj «kasting», kao uostalom i sam novi predsednik Sarkozi, nametnuti su da bi se sahranili poslednji tragovi francuskog identiteta i da bi se poništila velika zasluga nacionalne i slobodarske politike bivšeg premijera Dominika de Vilpena, koji je bio poslednje što je Francuska imala.

Naravno, nije nimalo slučajno što je upravo protiv njega, bivšeg premijera Francuske, podignut «revolt predgrađa» (kao nekada protiv De Gola), ili afera «Klirstrim» (u kojoj zapravo sam De Vilpen može da optužuje) i što njega sada umaraju raznim saslušavanjima. Kao što je već na stranicama Srpske politike pisalo, Francuska je zaista bila žrtva jedne specifične «narandžaste revolucije». Uvek su tu u pitanju iste metode. Sećamo se reči Kondolize Rajs povodom francuskog NE ratu u Iraku 2003., politike čiji je nosilac bio upravo De Vilpen. Ali, nemojte misliti da je ona rekla nešto originalno, ona je samo parafrazirala Čerčila i njegove reči koje su u samom početku jako lepo objasnile kako «Nato služi zato da bi se u Evropi održalo prisustvo Amerike, da bi se Sovjeti održali van Evrope, a nemački narod u dnu te Evrope, tj. u podređenom položaju, kao politički poslušan narod». Setimo se, ovo parafrazirajući, Kondoliza Rajs, govori o «oproštaju Nemačkoj, ignorisanju Rusije i kažnjavanju Francuske». Tu njenu parafrazu koju je izvukla iz nekadašnjeg govora Čerčila, znala ona to iz istorije ili ne znala, potkrepila je i konkretna američka akcija sa mnogo uloženih nelegalnih dolara koji su na vlast doveli jednu atlantističku kolaboracionističku vladu. Nije važno to što niko u toj vladi nije Francuz, neka su šta god da su. Važno je to što se ta vlada upravo trudi da otera sve što je francusko i da zatim dosledno brani, ne francuske, već američke i izraelske interese.

Američki zamorčići iz programa „Lideri po meri“ sada na vlasti

Američka državna podsekretarka za spoljne poslove Karen Hug (Karen Hugues) je 25. oktobra ove godine javno izjavila, odnosno obelodanila to da je Sarkozi bio zamorče jednog američkog programa sprovedenog na još 130 lica, počevši od 1945. godine, programa za obrazovanje «lidera po američkoj meri». Malo posle toga, verovatno joj je rečeno da demisionira. Ona je, kao ličnosti-benefite ovog programa takođe citirala engleskog premijera Gordona Brauna i turskog predsednika Abdalaha. Nije ulazila u detalje, pa zato nije pomenula druge polaznike ovih kurseva, kao što su bili Tuđman, Izetbegović, Đukanović ili Šakašvili. Moguće je i da je neki od vaših sadašnjih lidera Srbije takođe pohađao iste kurseve.

Iv Bataj (Yves Bataille)

Je istoričar i geopolitičar. Potiče iz porodice starih francuskih sudija i advokata. Kao dete je živeo u Alžiru odakle je njegova porodica proterana u napadu islamista. Kao mladić priključio se borbi Akadijaca u Kanadi protiv severno-američke hegemonije. U toku rata na Balkanu, devedesetih godina, organizovao je «Front francusko-srpskog prijateljstva». Učestvovao je kao posmatrač na izborima svuda po svetu, a posebno često boravi u Srbiji, Rusiji i Kini. Urednik je časopisa «Geopolitičko pismo» i jedan od urednika geopolitičke revije i sajta «Euro-Aazija».

Glavni rad: Najveća moguća Evropa

Najzad, sve ovo znači da su se Sjedinjene američke države ne samo mešale u francusku predsedničku kampanju, već da su, bez sumnje odavno organizovale seriju ilegalnih operacija kojima su pomagale promociju i biranje njihovih piona. Postoji takođe sinergija sa spoljnom politikom Izraela, a šef izraelske desnice Benjamin Netaniahu je lični drug predsednika «Sarko». Novac, medijske beskrajne manipulacije, ilegalno eliminisanje političkih protivnika, sve je to bilo tako kao što se radi u svakoj banana-zemlji. Samo ovoga puta je to bila Francuska. A naše, veoma infiltrirane službe bezbednosti nisu ništa videle. Tačno je da je predsednik Širak imenovao Sarkozija kao ministra unutrašnjih poslova i time mu je takoreći na tacni ponudio izbore. To objašnjava činjenicu zbog koje bivši predsednik Širak, uprkos finansijskim aferama kojima je nelegalno finansirao bivši RPR, odnosno kasnije UMP još u godinama dok je bio gradonačelnik Pariza, nije u početku bio previše uznemiren: Sarkozi je u zamenu za mesto ministra unutrašnjih poslova obećao da ga neće dirati. To takođe objašnjava zašto je Širak tada bio ostavljen na miru a bivši prvi ministar Dominik de Vilpen, potpuno čist čovek, prozvan je preko jedne nameštene afere. Ali, u viziji Sarkozija zahvalnost za politička mesta koja je dobio nije trajala dugo i sada je , uprkos, obećanjima, došao red da napadne i samog Širaka. Počinje osveta. Osveta zbog čega ?  Zbog francuskog odbijanja da vodi američki rat u Iraku i zbog Širakove politike koja je osuđena od novih vlasti kao suviše «pro-arapska», odnosno nedovoljno pro-izraelska.. I , najzad, osveta zbog približavanja Širaka i Vilpena Rusiji. Ono što američka postavka u Francuskoj zajedno sa svojim pokroviteljima nije mogla da «svari», to je taj čuveni istorijski luk «Pariz-Berlin-Moskva» (De Gol-Adenauer) koji je Širak obnovio zajedno sa Šrederom i Putinom.

•        Zahvaljujemo se na ovom opširnom razgovoru koji će mnogo doprineti da naši čitaoci bolje razumeju političke turbulencije u svetu a posebno u Francuskoj. Na kraju, imate li neku poruku za Srbiju i Srbe danas?

Srbima bih rekao tri stvari:

Prvo, u Srbiji se svuda, od vaših servilnih političara čuje frazeologija «ujedinjene Evrope», reklo bi se da je u pitanju neka magična reč, ili neka mantra, ili sezam za Raj. Treba znati da je to prilično debilno, jer takva Evropa o kojoj ti političari pričaju je Briselska Evropa, a ona je, zapravo, američka kolonija. Mi Evropljani treba pre svega de dekolonizujemo Evropu i da izguramo Amerikance i njihovu želju za dominacijom. Srbija ne treba formalno da uđe u Evropu kakva je danas, tj. porobljena (Nato je upravo najveći instrument ropstva), finansijski, medijski i vojno. Vi Srbi niste svsni da pored toga što imate problem Kosova i Metohije i fantomske političare, imate možda čak u nekim aspektima još uvek više slobode nego mi Francuzi pod ovim novim predsednikom. Danas je u Francuskoj postalo veoma teško slobodno govoriti, a najumnije ljude kada ih nešto i puste da kažu, puštaju u medijima oko 2 časa ujutru. Tzv. «pozitivna diskriminacija», tj. postavljanja na politička mesta po ključu, znači to da ako ste Francuz teško možete da napredujete, ali ako ste Alžirac, Marokanac, Jevrejin onda vas guraju mimo vaše volje. Sve više stvari smeta lobijima koji traže da se one proglase za «verbalni delikt». Naravno, realna zemlja je još uvek jaka, mnogi ljudi su trezni iako ne mogu da dospeju u medija, a i sudije u pravosuđu se dobro drže. Ali, velika borba se vodi.

Drugo, što želim da kažem prijateljima Srbima, to je da: ako albanska mafija proklamuje svoju «nezavisnost», kako je to najavila uz podršku i učešće Amerikanaca i njihovih evropskih sobara, onda bi trebalo ozbiljno pomoći Srbe na Kosovu i Metohiji, jer će oni tada biti u stvarnoj opasnosti. Nikom nije do rata, ali njima će biti potrebno upravo da ih neko vojno zaštiti. Ako vaša država ne bude bila u mogućnosti da ih na toj okupiranoj teritoriji zaštiti, vi građani, morate im pomoći. Ne smete da ostavite i tih preostalih 120 000 Srba koji su imali čast i hrabrost da brane svoju zemlju, bez pomoći i bez zaštite. Jedan francuski oficir iz prvog svetskog rata rekao je: «kada je otadžbina u opasnosti da bude izgubljena, ona počinje da se meri u metrima». Trebalo bi zato da se snage koncentrišu u severnom delu Kosova. Nato okupacija mora ispred sebe da vidi pokret otpora. Dodajem, ukoliko zvaničnici u Beogradu ne budu ništa činili, prepoznajte u Srbiji one koji mogu da pomognu, ima ih. U takvim situacijama malo vredi igrati neku legalističku parlamentarnu igru, ako ljudski životi budu ugroženi. To onda znači samo ići na ruku protivniku. Bla, bla u Parlamentu u takvim situacijama samo demobiliše i onesposobljava ljudsku solidarnost.

Na nedavnim demonstracijama protiv Karle del Ponte u Beogradu, u kojima sam bio pozvan da učestvujem, bilo je nekih 50-ak ljudi. Nisu se mogle videti sve one stranke u bučnoj borbi za glasove pred svake izbore. Ali, treba znati da: ako je, kad je, i dok je zemlja okupirana, Parlament je, na žalost, samo teatar narcisizma i egzibicionizma i ništa više. Jer, upamtite uvek, između predstavnika naroda i samog naroda, ako stvar dođe u koliziju, treba izabrati NAROD. Izbori dolaze POSLE a ne pre narodnog i socijalnog oslobođenja, to je pravilo istorije. Pogotovo danas kada neoliberalni globalistički sistem svojim uhodama pruža sva potrebna finansijska i druga sredstva da se održe na vlasti. Oni koji misle da će na vlast doći jedino putem izbora, grdno se varaju, a pre svega ne poznaju istoriju. Ništa ne može da se desi ako nema opštenarodnog pokreta koji jedini može stvarno da protera nečije sluge. Vi morate da uspostavite sistem u kome ima barem nekog reda osim partijskih igara, sistem u kome postoji pojam nacije, pravde, anti-korupcije, teritorijalnog jedinstva. Rešenje u takvim situacijama, u stvari, uvek dolazi sa narodne ulice, demokratija nije ništa bolje izumela. Ali ono uopšte ne mora da bude tragično. Iluzija je da će se narod u istoriji političke borbe ugasiti zarad samo partijskih i parlamentarnih igara. Neće, jer narod je uvek direktna volja koja se manifestuje, ako se među njegovim tzv. «predsravnicima» i u indirektnom političkom teatru skupi mnogo više nepravde nego što treba.

Imali ste nedavno revoluciju, pa vam nije bog zna šta donela. Vama treba novo pročišćenje. Dakle, vi tek posle jednog takvog novog pročišćenja, tek onda možete da imate prave narodne predstavnike u vlasti i u Parlamentu. Treba prosto da stvorite jednu NOVU REPUBLIKU, kao u vreme kada je De Gol, usred velike krize oko Alžira, a zatim beskrajnih partijskih igara i kombinacija, prouzrokovao ponovo direktan izlazak ljudi na ulice, raspustio parlament ...i znamo šta je dalje bilo.  Počela je za Francusku nova stranica. Vama to danas treba. Trebaju vam novi ljudi.

Treća stvar, koju bih rekao Srbima jeste ono što bi moralo da se odvija paralelno: branite haškog zatvorenika Vojislava Šešelja jer time branite sopstvenu istoriju od velikih falsifikata. 

Najzad, moja želja, kao slobodnog francuskog i evropskog državljanina, jeste da ruka pravde stigne sve svetske kriminalce koji su vas desetkovali, razbili , razdrobili, bombardovali, osiromašili, ozračili uranijumom i pokorili.



  • Izvor
  • Srpska politika
  • Povezane teme


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.


U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za


Nova raketa je uspešno testirana, rekao je ruski predsednik na sastanku u Kremlju.


Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.


Ostale novosti iz rubrike »