Snovi ambasadora Mantera

Odaje nam, doduše, i priznanja u vezi sa “svim promenama koje su se desile 2000. godine”. Pominjući 2000. godinu, medjutim, nije jasno naglasio čemu se više divi: paljevini i pljački inventara u Skupštini Savezne Republike Jugoslavije, rušilačkim i ostrašćenim pogromima ulicama Beograda, paljevini Televizije Srbije, kradjama oružja u policijskim stanicama, ili varvarskim upadima s kalašnjikovima u banke, preduzeća i ustanove u glavnom gradu.

Gospodin Manter ne ispušta da Srbima ukaže i na značaj moroljubive politike i mira, dodajući da američka demokratija počiva upravo na tim vrednostima, uključujući tu i prosperitet ljudskih prava. Pohvalno se s tim u vezi izražava i o Vladi Srbije naglašavajući da je mir njeno “jedino i osnovno opredeljenje”. Ispada, po  njegovoj ekselenciji, da je Srbija listom zaljubljena u američko vidjenje demokratije i ljudskih sloboda i prava. Potvrdu o neizmernoj ljubavi Srbije prema “prijateljskoj” Americi dobio je gospodin Manter prilikom nedavne posete  Pranjanima – selu smeštenom na jugoistočnim padinama Maljena. Meštani tog sela, čije su porodice u Drugom svetskom ratu spasile i pružile utočište stotinama američkih pilota i padobranaca, izjavili su, kako reče ambasador, “da nas ti ljudi smatraju prijateljima i  da prihvataju naše prijateljstvo”. Hajde da poverujemo u autentičnosti citiranih  reči. Dozvolimo mogućnost  da žitelji Pranjana, svi do jednog, vole Ameriku, da se dive njenoj miroljubivoj politici i drugim vrednostima kojima decenijama obasipa svet. Uz svo poštovanje ljudi u Pranjanima i uz puno uvažavanja njihovog prava da misle kako misle, neophodno je reći da ih gospodin ambasador, iz samo njemu poznatih razloga, poistovećuje sa celom Srbijom. On, citirajući ono što je navodno čuo od njih u vezi sa prijateljstvom Srba i Amerikanaca, bez pozivanja na bilo kakvu validnost, tvrdi da je osim njih, iste reči čuo “od svih ljudi koji žive u Srbiji”. Prosto neverovatno zvuči da je tako nešto mogao da izgovori čovek ambasadorskog intelektualnog nivoa. Dozvolimo čak i mogućnost da je reč o štamparskoj grešci, ili lošem prevodu, a ako nije tako onda se izrečeno ne može drugačije okvalifikovati osim neverovatnom nebulozom.

Sve dosad rečeno, medjutim, nije i kraj nedoslednosti ambasadora Mantera u intervjuu “Evropi”. On dalje tvrdi da je u protekla tri meseca zaključio da  naš narod smatra pozitivnim  ekonomsko, vojno i svako drugo prisustvo Amerike u zemlji Srbiji. I u ovom slučaju, dakle, poziva se na “narod u Srbiji”, a da za to ne raspolaže nikakvim konkretnim primerima i dokazima. Svoje mišljenje iznosi po onj narodnoj : “Babi se snilo, što joj je milo”. Ali, on se čak ni tim snovima ne zadovoljava. Ulepšava ih izjavom da mu niko u Srbiji “nije pomenuo bombardovanje iz 1999. godine”. Da tu užasnu i stravičnu godinu ne pamtimo po više hiljada nevinih žrtava, porušenih domova, saobraćajnica, pruga i mostova, bolnica i porodilišta, verovatno bi se ovakvoj izjavi grohotom smejali. Ostaje nam stoga da se upitamo: kakvi su to ljudi, spremni da zarad promocije jedne nakazne politike izgovaraju ovakve besmislice?

Njegova ekselencija Kameron Manter je ispoljio i nešto što se u Srbiji naziva licemerjem. Kako inače shvatiti njegove reči : “Verujem da je bombardovanje bilo teško, ali neophodno”. Time se, medjutim, ne završava licemerje gospodina ambasadora. On, naime, insistira da se razgovara o sadašnjosti i budućnosti, a da bombardovanje Srbije “neće biti tema o kojoj ćemo stalno iznova razmišljati”. Nerado se, kako vidimo, seća prošlosti kroz koju se reflektuju zločini počinjeni nad srpskim narodom 1999.godine, ali je zasto spreman da komentariše dogadjaje koji zadiru u još dalju prošlost. Hvaleći aktuelnu vladu Srbije, on se grubo obrušava na tu instituciju iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. Ta vlada, Miloševićeva, je po njemu “bila veoma neodgovorna i učinila je mnoge strašne stvari u ime srpskog naroda”. Takva hipokrizija zaista ne odgovara nivou jednog ambasadora. Osudjuje Srbiju za nepostojeće “mnoge strašne stvari”, a prećutno prelazi preko nečoveštva koje posle Drugog svetskog rata počiniše vlade njegove zemlje na gotovo svim kontinentima. Seća li se, možda, strahota koje su vlade SAD uvozile pod firmom demokratije, ljudskih prava i sloboda  u zemljama Latinske Amerike, Koreje, Vijetnama, Iraka, Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, Savezne Republike Jugoslavije… Ne, on se nerado seća prošlosti.

Ni tu, medjutim, nije kraj verbalnih “bisera” ambasadora Mantera. Velikodušno, pored ostalog, nudi Srbiji da se “odrekne svog suvereniteta radi viših ciljeva, radi mira…” Nudi nam, takodje, pridruživanje NATO-u, jer ćemo, kako ne trepnuvši reče: “tada imati privilegiju da svoje vojnike šaljete u mirovne misije da bi štitili neke druge zemlje koje su, možda, stotinama kilometara daleko od vaše”. Ova “velikodušnost” prelazi, nesumnjivo, svaku zdravu pamet. Jer, njegova ekselencija nam nudi da svoje vojnike, koji vojni rok služe po obdaništima, šaljemo u pakao Iraka i Avganistana.

Osim izliva “ljubavi” i “prijateljstva”, gospodin Manter, zajedno sa srpskim strankama na vlasti, govori i o nekim zabrinutostima za budućnost Srbije. Nikako, na primer, ne može da shvati zbog čega ljudi u Srbiji glasaju za Srpsku radikalnu stranku. On se, kako kaže, ne sastaje sa zvaničnicima te stranke, ali mu to ne smeta da prati njihov rad. Otvoreno, pri tome, kaže: “Mi smo svakako zainteresovani da pronadjemo razloge zbog kojih ljudi glasaju za radikale.” Strepi, dakle, gospodin ambasador od dolaska radikala na vlast, jer ni slanje njenog prvog čoveka u Ševeningen nije urazumilo većinu Srba da se okanu privrženosti Srpskoj radikalnoj stranci. Njegovoj strepnji, verovatno s jakim razlozima, pridružuju se i neki ljudi iz bivše i sadašnje Dosovske vlasti, jer bi se u tom slučaju morali da suoče sa svojom nečistom prošlošću.