Nemačko kukavičije jaje

Britanci kao vodeća kolonijalna sila koja svetom hara gotovo 300 godina dobro su usavršili metod izdvajanja bitnog od nebitnog. Da toga nije bilo kao i suptilnih analiza svetska dominacija sa ostrvceta bi bila nemoguća. Stoga ovaj tekst i počinjem parafrazirujći Čerčila, čiji gest jasno pokazuje odakle mnogi evropski ali i svetski vetrovi duvaju. Nemačka je ponovo ujedinjena, motorna je snaga cele EU a samim tim i odlučujući faktor u njoj.
 
Germana je u Evropi oko 120 milona i omeđen prostor im je prilično tesan. Ono što Nemačka nije uspela da ostvari kroz dva svetska rata danas pokušava drugim, finijim sredstvima, ali ništa manje surovim. Već više od 150 godina prioritetna dva pravca Nemačkog širenja su Istok i Balkan. Istok, odnosno Rusija, zbog energetsko-sirovinske baze, a Balkan kao prirodni put ka Bliskom istoku, ali ništa manje značajan i kao područje koje može obezbediti dovoljne količine hrane. Jedan od poznatih takvih programa, koje je finansijski pomagala nemačka država, je naseljavanje foksdojčera u Vojvodini, upravo sa ciljem obezbeđivanja hrane. Nemačka ni tada, a ni uz današnji tehnološki napredak sa svoje teritorije ne može da obezbedi više od 40% potrebne hrane. To je čini uvozno zavisnom, pa stoga u kriznim situacijama ili ratovima, veoma ranjivom. Jesti se mora, sve ostalo može i da sačeka neka bolja vremena.
Ovu činjenicu su veoma vešto koristili Jevreji propagirajući bojkot kupovine nemačke robe po svetu kako bi Nemačku onemogućili da tim prihodima kupuje hranu. Ta strategija iscrpljivanja i nedostatka hrane je Nemačku i dovela do poraza u prvom svetskom ratu.
 
POUKE I NOVA TAKTIKA U SPROVOĐENJU SVOJE STARE STRATEGIJE
 
Nemačka je izvukla dobre pouke iz poraza u dva svetska rata i okrenula se drugačijoj taktici u sprovođenju svoje inače stare strategije „Pohod na Istok“ (Drang nach Osten) i Balkan. Ta taktika se oslanja na tri glavna stožera:
 
Prvi je da se od svojih nekadašnjih ljutih neprijatelja, Engleza, Francuza i Amerikanaca stvore saveznici koji će joj u toj strategiji biti od pomoći a ne kočničari. Vođenje hladnog rata protivu SSSR-a ubrzava približavanje Engleza, Francuza i Amerikanaca sa Nemcima u koju bankarski lobi zapada ulaže ogromna sredstva radi obnove, industrijskog oporavka ali i kao „ogledne zapadne parcele“ u odnosu na komunistički Istok. Zapadna Nemačka takvu novoformiranu svetsku polarizaciju na Istok i Zapad vešto koristi za sprovođenje svoje stare strategije i postaje granični bedem i važni akter u borbi protiv komunističkog Istoka. Sve je u sklopu davne svenemačke strategije prodora na Istok ali sada sa jakim saveznicima za leđima.
 
Drugi stožer nemačke nove taktike je sprovesti svoju generalnu strategiju ali sada mirnodopskim, pretežno ekonomskim sredstvima. Na bazi te ideje došlo je do potpunog izmirenja sa svojim dojučerašnjim neprijateljima, naročito Francuzima, i stvaranja EEZ (Evropska Ekonomska Zajednica - European Economic Community - EEC) koja se još zvala i „Evropska zajednica” za ugalj i čelik. Osnovana je Rimskim ugovorom 25. marta 1957 godine, a činile su je samo 6 zemalja: Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. Zapadna Nemačka time postiže nekoliko veoma važnih ciljeva i samo 16 godina posle rata potpuno staje na noge i ponovo postaje vodeća zemlja, koja će u privrednom pa stoga i u političkom aspektu igrati odlučujuću ulogu u Evropi.
 
Treći stožer nove taktike je, biti što tiši iza nekog „paravana“, a raditi korak po korak.

Englezi su se u ovakvoj situaciji osetili izolovanim i počinju sa inicijativama da i oni uđu u tu zajednicu. Tako smo od EEZ kao embriona, došli do velike EU od 27 zemalja koja pokriva gotovo celu Evropu a u kojoj ekonomski ali i politički potpuno dominira Nemačka. Današnja EU je samo usavršena metodologija pljačkanja bivših komunističkih zemalja koje tom klubu razvijenih ni po jednom parametru ne pripadaju. Kakvi ozbiljni konkurenti „staroj Evropi“ mogu biti privrede Bugarske, Rumunije ili Poljske i Mađarske. Veliko je umeće napraviti jaram za vola i miša a koji će oni moći sinhronizovano da vuku. Ne, taj jaram nije u tu svrhu ni pravljen, njega nema niti će ga biti. Bilo je samo potrebno što više zemalja kao tržište osvojiti i fiktivnim novcem (novac bez pokrića) u bescenje pokupovati privredno-sirovinske resurse. Dobit za nekoliko najrazvijenih zemalja Evrope je ogromna a posledice će ispaštati bivše istočne zemlje kada shvate kako su temeljno opljačkane i faktički kolonizirane. Dobar reper za razmišljanje su imali u samo jednom pitanju: zašto dve evropske zemlje sa najvišim standardom u Evropi, Švajcarska i Norveška nisu želele članstvo u EU? Ali ko na brzinu odlučuje, kajaće se natenane.
Kad sve ovo sublimiramo jasno je da je Nemačka kao najsnažniji član EU ostvarila najviše i skoro postigla sve što nije uspela kroz dva svetska rata. Ostalo je još završiti porobljavanje centralnog Balkana i Srbije kao vodeće zemlje tog prostora, pa se onda može krenuti na Rusiju.
 
Nemačka i Balkan

Kao preduslov ovladavanja Balkanom bilo je neophodno razbiti Jugoslaviju i iscepkati Srbe. Često se od naših analitičara mogu čuti vrlo površni a najčešće i sasvim netačni zaključci ko je šta na planu razbijanja Jugoslavije uradio. Stoga želim da bar taksativno navedem sled događanja kako bi se stekla jasnija slika šta je Nemačka, a šta SAD i Britanija uradila u postupku razbijanja Jugoslavije. Još od 1986 se znalo da Nemačka u koordinaciji sa Austrijom i grupom slovenačkih hohštaplera poput Janeza Janše i listom „Mladina“ stvara jezgro za razbijanje Jugoslavije. Paralelno sa Slovenijom radilo se i sa Hrvatskom u stvaranju separatističkog ambijenta da bi stvari kulminirale 1990. kada sam kao savetnik Miloševića na stolu imao vrlo detaljan nemački plan razbijanja Jugoslavije. Američko-britanski nije ni postojao. Amerikanci su bili usmereni ka SSSR-u - za njih znatno važnijem pitanju od Jugoslavije, a Britanci su kao stari lešinari čekali da vide u kom će se pravcu sve odviti pa će naknadno doleteti po svoj deo plena. Za samo dve godine Nemačka se ujedinila, ostvarila punu i apsolutnu dominaciju nad Poljskom, Češkom, Mađarskom a u znatnoj meri i nad Slovačkom, Litvanijom i Latvijom. Njen uticaj je bio nešto manji nad Rumunijom i Bugarskom, - pa kada to uporedimo sa dinamikom prijema novih zemalja u EU, - on se nepogrešivo poklapa upravo sa ostvarenjem nemačke dominacije, što nikako nije slučajnost. Ovde se možda najbolje odslikava taktika korak po korak, - skriveni iza velikog „slona“ i prljavog izvođača „grubih radova“ - Amerike.
 
Slična dinamika uključivanja u EU bila je i sa novoformiranim državama sa prostora ex Jugoslavije, gde je prvo Uniji priključena Slovenija 100% pod nemačkim uticajem a sledeća će svakako biti Hrvatska. Nakon njih slede Bosna i Hercegovina, - a onda verovatno Albanija. Pažljivom posmatraču neće izmaći još jedna veoma podudarna karakteristika na ovim ex jugoslovenskim prostorima, - a to je oslanjanje Nemačke na svoje saveznike iz dva svetska rata. Vođen tom logikom, - smatram da će BiH i Albanija ako ne pre onda bar istog termina biti uključeni u EU zajedno sa Srbijom, - ako Srbija preživi sve razbijačke udarce koji joj se nanose, ali koji će se i posle odvajanja Kosmeta nastaviti.
 
Nemačka i Kosmet

Nemački vojnici u Prizrenu ispred spaljene Bogorodice Ljeviške iz 1307 godine, koju od uništenja šiptarskih vandala 2004 god. nisu mogli, nisu smeli ili nisu želeli da odbrane
Stav Nemačke oko nezavisnosti Kosmeta je više nego jasan i naši diplomatski napori na tom polju skoro i da ne postoje. Nemci su svima vrlo jasno i ubedljivo saopštili da Kosmet vide samo kao nezavisno Kosovo, koje će kasnije oni svojim inicijativama priključiti Albaniji i napraviti sledeći korak u stvaranju Velike Albanije. Makedonija će u tim „radovima“ biti rasparčana pa je zato i ne pominjem. Nemačka je sa 4,2 milijarde evra pojedinačno daleko najveći ulagač u Albaniju a izborila se i da Albanija pre Srbije dobije pristup fondovima EU - sa znatno većim kreditnim i bespovratnim sredstvima.
 
Iako nemački Bundestag izričito zabranjuje angažovanje nemačkih vojnika u borbenim operacijama i mirovnim misijama, dosada je to pravilo prekršeno samo dva puta. Prilikom bombardovanja 1999. i prilikom „mirovno-okupatorske“ misije na Kosmetu - kao sastavni deo NATO snaga. Nemačka zona odgovornosti u okviru KFOR-a je sa sedištem u Prizrenu i pokriva upravo granicu Albanije i Kosmeta, koja više liči na korzo nego na čuvanu granicu. U divljanju Šiptara od 12 do 14. marta 2004. u toj zoni odgovornosti spaljeni su svi srednjovekovni manastiri, sve srpske kuće u okolini i samom Prizrenu, gde se i nalazi glavna nemačka baza. Nemačke jedinice nisu ni prstom mrdnule da to rušilaštvo spreče. Stalno naoružavanje Šiptara ide isključivo preko granice sa Albanijom, - ali nemačkom delu KFOR-a to kao da nije poznato. To je upravo ono oružje kojim danas „rasformirane“ OVK i ANA prete čak i drugim delovima Srbije.
 
Ako samo letimično pogledamo imena šefova UNMIK-a za KiM, Hans Hakerup, Mihail Štajner, Joakim Riker, pa ovome dodamo da je i šef pregovaračke trojke bio Nemac, nije teško zaključiti koga u suštini Kosmet najviše interesuje. Međutim glavne razloge za ubrzano rešavanje statusa Kosmeta sada guraju i Amerikanci ali iz svojih pragmatičnih razloga. Zbog prenapregnutosti svoje armije u Avganistanu i Iraku oni žele da svoje vojnike povuku sa Kosmeta i u potpunosti prepuste EU dalju mirovnu misiju, - na šta je EU i pristala. Ali Nemci kao ključni faktor te nove vojne misije gde će imati daleko najbrojniji kontingent vojnika ne žele da na Kosmet dođu u okvirima rezolucije 1244, - već bi hteli da Kosovo ima samostalnost a oni samo ulogu kontrolora. U toj varijanti Ahtisarijeve „nadgledane nezavisnosti“ Šiptari bi imali sve državne organe pa i atribute sile (vojsku, policiju bezbednosne službe) i Zapad se svih tih snaga ne plaši, ali je jako „uplašen“ od sadašnjih naoružanih grupa.
 
SAD i Kosovo

Jedna od vrlo pogrešnih konstatacija je da SAD čvrsto stoje na strani Šiptara. To uopšte nije tačno jer se Amerika ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Kosovo je za njih sitan i usputni problem jer su njihovi apetiti znatno veći. Oni su prvenstveno okrenuti ka Iraku, Iranu, naftnim basenima Kaspijskog jezera, Kini i naravno ka razbijanju, ili bar disciplinovanju Rusije. Uvek su na problem Kosova gledali usputno a bombardovanje Srbije je bilo u cilju slabljenja mogućeg ruskog saveznika na Balkanu, koji ako nije pod njihovom kontrolom može mnogo da smeta. Tada je južno krilo NATO-a „šuplje“ a to ne voli nijedna vojna sila. Ne znači da u američkoj politici nema i zagriženih zagovornika samostalnosti Kosova, ali bih ja to pre svrstao u lična interesna zagovaranja pojedinih pretežno hazarskih interesdžija, - koji ni te sitne profite vezane za Kosmet ne bi bacili. Uticaj na američku administraciju tih grupa nije mali, pa se oko Kosova vodi jedna privatno-državna politika isprepletena svim oblicima interesa, korupcije i kriminala, - a koje se u Americi naziva lobiranjem.
 
Što je ličnost predsednika slabija, državna politika je sve privatnija. Stoga SAD uopšte od dolaska glumca Regana, a naročito posle rušenja istočnog bloka i nemaju neku konzistentnu generalnu politiku. Ona se sve više svodi na politiku ličnih interesa pojedinih uticajnih grupa pretočenih i upakovanih u formu državne politike. Ta politika bez politike, kao i besprimerna bahatost će se Americi obiti o glavu, ali mi nismo ta država koja na to može bilo kako uticati. Ako Ameriku nešto brine onda je svakako brine uzdizanje Rusije i konstantno napredovanje Kine. Ništa manji problem nije ni EU koja se stalno širi, predstavlja ogromno dobro platežno tržište pa i nju treba držati pod kontrolom. Ta kontrola podrazumeva i određene ustupke, pa bih tako problematiku Kosmeta i Balkana uopšte, pre video kao američki ustupak Nemačkoj. Evo vama kontrola nad Balkanom, a mi od vas očekujemo podršku u oštroj politici prema Rusiji, Iranu, kao i potiskivanju Kine. Sve Iranske centrifuge, kao i druga oprema u nuklearnom programu Irana su nemačke proizvodnje, pa ako se do Nemaca traži da sprovode sankcije prema svojim dobrim kupcima, mora im se nešto i dati. Tako se veliki raskusuravaju na mikro planu a Kosovo jeste mikro plan u odnosu na svetska zbivanja.
 
Ono što je celu ovu inače ustaljenu razmenu zapadnih interesa poremetilo, jeste, - nepredviđeno brzi oporavak i uzdizanje Rusije, koja je odjednom povikala NJET. Tako je problem Kosmeta neplanirano uletelo u orbitu političkog sukoba Rusije, SAD i EU, gde nikome nije lako da popusti. Umešali su se sad tu i razni odbrambeni, ofanzivni raketni „štitovi“, kao i neka druga krizna područja koja bi se takođe mogla odvajati, - pa se problem iskomplikovao. Sve u svemu na stolu je mnogo gušća kaša od one koju su planeri kosovske nezavisnosti očekivali.
 
Pregovori su i definitivno završeni, odnosno propali, ali se kosmetski čvor neće lako razmrsiti. Paradoksalno jeste, ali za Srbiju u ovom trenutku najbolje „rešenje“ je da Šiptari proglase nezavisnost, - makar tu nezavisnost priznale i sve ove uticajne zapadne zemlje. Pitanje je samo hoće li naše zapadne marionete na vlasti dovoljno jasno i glasno smeti da izgovore da Srbija tu nezavisnost nikako ne prihvata. Ta retorika mora biti poduprta i nekim vrlo jasno vidljivim koracima u pripremi da se i silom ta odcepljena teritorija vrati. Naše reagovanje je mnogo značajnije od svega što će Zapad ili Rusija uraditi. Ali se tog „reagovanja“ najviše i pribojavam. Ja sam u prošlom broju „Ogledala“ o tome pisao u tekstu „Rapsodija u crnom“ pa ne bih da to ponavljam. Želeo bih samo da podvučem. Sve naše muke od raspada Jugoslavije pa do Kosmeta „plove“ Dunavom. Nemačka je u svemu tome odigrala i igra znatno ozbiljniju ulogu nego što to mnogi misle, - ali ona će i dalje vrlo čvrsto gaziti na tom kursu. Balkan nikome ne treba kao Nemcima pa sve izjave ambasadora Cobela treba dobro primiti k znanju, - a možda mu se i zahvaliti na neopreznoj iskrenosti.