Pomozite delima Srbima na Kosovu

Evo već skoro četiri godine ruski istoričar umtnosti Olga Serebrovskaja  zajedno sa srbskom dobrotvornom organizacijom „Kosovski božur“ radi na projektu „Pomozite delima“- porodicama Srba na Kosovu, koji žive u enklavama.

„Bila sam neprijatno iznenađena, kako su nepravedno postupili sa ovom zemljom 1999.godine, i koliko su svi bili protiv Srba. I poželela sam, kao čovek, da nešto uradim. Znala sam da će najteže biti na Kosovu. Tim pre, što kada smo počinjali da radimo, albanci su već proglasili nezavisnost. Mi smo počeli da pomažemo deci iz južnih enklava. Odmah su se pojavile veze, ljudi, spremni da pomognu Srbima. Kada sam počela da pišem za sajtove senica.ru i srbska.ru, ubrzo su se našli istomišljenici u Rusiji: ljudi su počeli da učestvuju u našimakcijama, da šalju novac.

Sportska oprema za srpsku školu u Metohiji. Inhalator za Filipa, obolelog od astme. Razne igračke za mališane. „Glavno je da se tačno znalo ko dobija pomoć“,- govori Olga Serebrovskaja.

Osim toga, upravo zahvaljujući takvoj „adresiranoj“ pomoći, Srbi na Kosovu su zaista dobili novi krov nad glavom. Radi se o višečlanoj porodici Perić, koja živi nedaleko od Kosovske Kamenice. Za gradnju novog doma, Perići su angažovali albanske stručnjake, koji su  nekvalitetno sagradili kuću, hladnu, sa lošim krovom i  neadekvatnom izolacijom. Zahvaljujući projektu „Pomozite delima“, uspeli smo da platimo dobre majstore, da popravimo stanje ovog porodičnog doma i plus da od preostalog novca kupimo nameštaj.

„Pomozite delima“ daje mogućnost Srbima na Kosovu da zarade svojim rukama. Tako, u okviru projekta „Srbi Kosmeta - Moskovljanima“  prodavale su se rukotvorine koje su napravili žitelji enklava, a sve u okviru Pravoslavne izložbe na Sveruskom izložbenom centru.

„Naša osnovna delatnost je pomoć majkama sa više dece i ženama koje potiču iz siromašnih porodica, koje šiju i tkaju. Na primer, Snežana Dubić ima 6-oro dece, a udovica je. Snežana divno štrika  i bila je srećna kada smo od nje otkupili stvari za izložbu. Kod nas je bio jedan mladić i on se bavi rezbarenjem i njegove su se rukotvorine brzo rasprodale u Moskvi.“

Važan vid naše aktivnosti je organizacija putovanja srpske omladine sa Kosova. Za neke je čak i izlet u centralnu Srbiju velika stvar, novina. Ove godine, omladina se sprema u Republiku Srpsku. Prošle jeseni se ispunio davnašnji san Olge Serebrovske: školarci i studenti iz srbskih sela Kosovka Kamenica i Osojane doputovali su u Moskvu. To je onaj slučaj kada nije bilo „ni jednog slobodnog minuta“: letnja rezidencija ruskih careva u parku Kolomenskoe, Ostankinski TV toranj odakle je fantastični pogled da Moskvu, veličanstvena Trojice- Sergejeva Lavra, Univerzitet prijateljstva naroda, gde između ostalih studiraju i srbski studenti….

„Pre svega, imali smo pomoć naše Crkve: deca su nekoliko dana stanovala u hotelima za hodočasnike, imali besplatne obroke. Uopšte, kada su predstavnici Ruske pravoslavne crkve čuli da je srbskoj deci neophodna pomoć, oni su nam odmah pošli u susret. Pomogao je fond Jedinstva pravoslavnih naroda, uprava jugoistočnog okruga prestonice i mnogi srdačni ljudi.“

Interesantno je da je takav intenzivan program organizovan u okvirima Moskovske oblasti, inače, jedne od najmanjih u zemlji.

Naravno, do polaska, deca nisu imala neke konkretne predstave o Rusiji i zbog toga su ih razmere potpuno zaprepastile: Moskve, Trojice-Sergejeve Lavre. Oni su videli aktivni proces restauracije crkava i manastira. Osim toga, mi imamo mnogo interesantnih prijatelja, pa posle obilazaka, deca opet nisu imala odmora već su ih drugari vodili u šetnje po centru prestonice, divili se Kremlju u suton.

Život u izolaciji ostavio je traga na karakter dece, no oni su bili u stanju da se raduju,- govori Olga Serebrovskaja:

„Da, oni ne žive bezbedno, i oni su na to navikli. Posećujući Kosovo, primetila sam, koliko su važni porodični odnosi za tamošnje Srbe, koliko se ljudi bave decom. Oni su mnogo jače vezani jedni za druge, nego mi, žitelji velikog grada. Srbi se uopšte razlikuju po tome što su otvoreni, rado dočekuju goste, a deca rastu okružena ljubavlju i dobrotom – sa njima je prijatno popričati. A i kada smo se vozili gradskim prevozom u prestonici, želeli su da znaju otkuda smo i kako nam se sviđa.

Po povratku 15-godišnji Nikola Trajković se priseća da je, kada je saznao o mogućnosti odlaska u Moskvu, rekao ocu: „Tata, ako sada nemaš novca, onda ja neću ići, možda bude neke nove mogućnosti.“

Srećom, Nikolin otac je odgovorio:“ Mi možda i jesmo siromašni, ali pravi je nevoljnik onaj, ko nije video Rusiju.“