Skrnavljenje rodoljublja

U vreme kada su krajem devedesetih godina proteklog veka  teroristi takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) pokušali da oružanim putem ostvare planove o secesiji južne srpske pokrajine, naišli su na snažan odgovor vojske i policije. U oružanim sukobima sa teroristima, veliki teret pao je  na pleća rezervista – vojnih obveznika iz jugoistočne Srbije. Posebno je tada konstatovano da su se ljudi iz Niškog regiona, posebno Kuršumlije, Prokuplja i okolnih mesta, masovno odazvali pozivu vojnih vlasti na mobilizaciju.

Potomci ustanika Topličkog ustanka iz 1917. godine, krenuli su poput svojih dedova da beskompromisno brane Kosovo i Metohiju – dušu i srce Srbije. Zabeleženo je takođe da su se vojsci pridruživali i mnogi ljudi sa tog područja kojih, iz zdravstvenih ili drugih razloga, nije bilo na spiskovima vojnih obveznika. Napustili su svoja radna mesta i porodice kako  Pećka patrijaršija, Gračanica, Visoki Dečani, Sveta Bogorodica, crkva Samodreža – gde se uoči Boja na Kosovu pričestila srpska vojska, i stotine drugih srpskih svetinja, ne bi bili prepušteni skrnavljenju šiptarskih nevernika.

Država čijem su se pozivu odazvali, obećala je da će zbog napuštanja svojih radnih mesta u fabrikama, ustanovama i oranicama, dobiti odgovarajuće novčano obeštećenje sve dok se, po izvršenom zadatku, ne vrate svojim kućama i radnim mestima. Niko od tih ljudi, međutim, nije u to vreme postavljao pitanje bilo kakvog obeštećenja. U prvom planu je bila odbrana Kosova i Metohije.  Tim ljudima se ne može poreći ispoljeni patriotizam i “prišivati” im, kako to neki pokušavaju, pohlepu za novcem. Ti ljudi, koji su svoje poštenje i vojničko viteštvo na najbolje mogući način ispoljili tokom borbe sa terorističkim bandama i zločinačkim NATO agresorima, traže danas samo ono što im po zakonu pripada, ono čega su njhove porodice – ostareli roditelji, žene i deca bili lišeni dok su oni vojevali na svetoj srpskoj zemlji.

Priznanja o njihovom učešću u odbrani Kosova i Metohije izgovarana su u superlativima. Uspešno su, kao vojnici svoje zemlje, u više navrata uspešno razbijali napade terorističkih grupa. Više grupa OVK, prethodnica kopnene vojske NATO pakta,  ubacivanih iz Albanije, rezervisti sa juga Srbije, zajedno sa ostalim delovima vojske i srpske policije, obezglavili su u više navrata. Nikako im se, takođe, ne može osporiti zasluga što se snage NATO nisu usudile da na Kosovo i Metohiju upute svoje kopnene snage. Uviđajući, naime, da njihovi brojni vazdušni udari ne daju očekivane rezultate, a da su Srbi, nanoseći  velike gubitke OVK, uspešno osujetili sve napade s kopna, zapadnjaci su odustali od prethodno planirane upotrebe kopnenih snaga na Kosovu i Metohiji. Odustali ne zato što je naša vojska bila superiornija od njihove, već ponajviše zato što su bili svesni da bi, imajući u vidu odlučnost i moralnu veličinu te vojske, pretrpeli teške gubitke u živoj sili i da bi im očekivani uspeh bio ravan Pirovoj pobedi. Takvoj oceni Zapada o moralnoj i vojničkoj veličini vojske koja je branila Kosovo i Metohiji, dobrim su delom doprineli i rezervisti sa juga Srbije. A kako se država odužila tim ljudima i kako se prema njima ponašala do današnjih dana, priča je o našoj velikoj nacionalnoj sramoti.

Mada su se sa svojim jedinicama povukli sa Kosova i Metohije, u   svoja sela, domove i  radna mesta, na svoje njive i pašnjake, vratili su se sa oreolom veličanstvenih ratnika. S pravom su očekivali da će država ispuniti obećanje i nadoknaditi im ono što im po zakonu sleduje. Država, međutim, iz godine u godinu odlaže da im isplati dnevnice, da bi se na isti način ponašala i današnja aktuelna državna vlast. Uvidevši da je đavo odneo šalu, bivši branioci Kosova i Metohije počeše toj istoj državi da ispostavljeju danas račune raznim oblicima građanske neposlušnosti. Zaposedajući zgrade opštinskih uprave, blokoraše najpre rad lokalnih organa vlasti, pređoše zatim na blokadu lokalnih komunikacija, a potegoše put i do zgrade Vlade u Beogradu. Obećaše im nešto gospoda iz Vlade, pa se ovi ljudi disciplinovano vratiše svojim kućama u Kuršumliju, Prokuplje, sela i zaseoke na Kopaoniku, Toplici i Kosanici, gde očekivahu ispunjenje obećanja glavešina iz više ministarstava. Ali po onoj narodnoj: “Obećanje ludom radovanje”, dani prolaze, a od dnevnica zarađenih pre više od osam godina ni traga ni glasa.

Uporni u svojim zahtevima, rezervisti ne odustaju od pritisaka na državu, zbog čega blokiraju saobraćajnicu kod sela Merdara, na administrativnoj granici Kosova i Metohije sa Srbijom. I konačno, država se oglašava, ali ovog puta u liku specijalne policijske jedinice sa opremom za razbijanje demonstracija. Nasrnu država na goloruke ljude koji osim zarađenog ne traže ništa drugo. Deblokira država komunikaciju koja Prištinu povezuje sa ostalim delovima Srbije. Nekoliko stotina nekadašnjih boraca koji se 1999. godine uspešno suprotstaviše NATO snagama, izgubiše borbu protiv policije, a nekoliko desetina povređenih potražiše pomoć u najbližim zdravstvenim ustanovama. A da ironija, bolje rečeno neviđena bruka i sramota bude veća, na njih je kidisala ista ona policija s čijim su se pripadnicima nekada zajedno borili protiv terorističkih bandi OVK.

Sve ovo zbiva se u vreme kada država, koja šalje policiju na bivše borce, bije političku i diplomatsku bitku za Kosovo i Metohiju i u vreme kada povampirena OVK preti  opštinama na jugu Srbije da će i one, uskoro, postati deo nezavisnog Kosova. Opravdano se, s tim u vezi, postavlja pitanje: “Hoće li se ljudi, s kojima se država brutalno obračunava samo zato što traže svoje, odazvati sutra pozivu te iste države, ako sepratisti sa Kosova pokušaju da ostvare svoj naum u vezi sa tri opštine na jugu Srbije?” Malo je verovatno da će ovi ljudi dozvoliti da još jdnom, pozivom na rodoljublje i odbranu otadžbine, budu izigrani od države koja ih seti samo onda kada za nju treba da prolivaju krv, ili onda kada na njih treba slati kordone policije da ih “dozove pameti”. Možda ih, međutim, država i neće zvati ako OVK nasrne na jug Srbije. Jer, ministar odbrane samouvereno reče ovih dana da su postojeće snage u zoni kopnene bezbednosti na jugu Srbije, spremne da preduprede,  odnosno uspešno brane taj deo zemlje. Šta reći na ovo? Ništa, osim: “Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko”.