Stolipinove reforme. Od građanina ka građanskom društvu

Obično se ljudi Petra Stolipina sećaju kao autora agrarne reforme usmerene na stvaranje u ruskom selu sloja sitnih sopstvenika na koje bi vlast mogla da se osloni. Ranije je u selu dominirala seoska zadruga, koja je delovala na principima jednakosti. Stolipin je smatrao da će upravo razvoj privatne inicijative pospešiti širenje političkih sloboda. Svojim strateškim pristupom razlikovao se od apsolutno većine kolega, koje su razmišljale u mnogo užem dijapazonu.

Ekonomski smisao

Među glavnim Stolipinovim zadacima bili su kako ublažavanje nezadovoljstva seljaka, tako i povećanje konkurentnosti ruske poljoprivrede. 1910. godine on je govorio u Trećoj Državnoj dumi: „Ne treba zemlja da vlada čovekom, već čovek treba da vlada zemljom. Dok na zemlji ne bude uložen trud najvišeg kvaliteta, slobodni, a ne prinudni rad, naša zemlja neće biti u stanju da izdrži takmičenje sa zemljom naših suseda.“ Treba istaći da Stolipin nije bio prvi pristalica razvoja privatne seljačke svojine u ruskom selu. O tome je govorio još Stolipinov prethodnik, grof Sergej Vite, ali on nije imao mogućnosti da prevlada inerciju birokratskog aparata. Tek je Stolipin, koji je praktično od cara dobio kart-blanš za sprovođenje reformi i koji je ispoljio ogromnu energiju prilikom realizacije pravca reformi uspeo da postigne značajan rezultat.

Od 13,5 miliona seoskih gazdinstava zemlju je u ličnu svojinu dobilo svega oko milion i po. Međutim, gazdinstva veleposednika su kao masovna pojava izgubili privredni značaj. 1916. godine seljaci su na sopstvenoj ili iznajmljenoj zemlji zasejavali 89,3% zemlje i posedovali su 94% životinja u poljoprivredi. Međutin, posle početka Prvog svetskog rata reforma je morala biti obustavljena – kako se tada smatralo, privremeno. Od početka reforme prošlo je svega 8 godina dok su reformatorski planovi Stolipina bili predviđeni za 20-25 godina.

Sudbina reformi

Braneći princip neprikosnovenosti privatne svojine Stolipin se odlučno zalagao čak i protiv delimične nacionalizacije zemlje veleposednika. On je smatrao da će za dve decenije zemlja prirodnim putem preći od neefikasnih vlasnika efikasnim što će oslabiti socijalnu napetost u selu. I ekonomski procesi su pokazivali da je bio u pravu. Osim toga, deo veleposedničkih gazdinstava je predstavljao uspešna preduzeća visoke tehnologije za svoje vreme, čije uništenje je moglo da nanese štetu poljoprivrednoj proizvodnji.

Međutim, ova apsolutno racionalna objašnjenja su nailazila na vekovni san seljaka o pravednoj podeli zemlje. A najaktivniji seljaci su koristeći Stolipinovu reformu za širenje svojih gazdinstava često izazivali nesimpatije kod svojih manje uspešnih koelga. Verovatno bi delimična nacionalizacija mogla ublažiti napetost u selu, ali to spada u neostvarene alternative. Na kraju, kad su 1917. godine boljševici došli na vlast i proglasili nacionalizaciju sve privatne zemlje uključujući i seljačke koja je dobijena u Stolipinovim reformama, imali su podršku većine seljaštva. Iako su seljaci koji su dobili zemlju u vlasništvo većinom bili protiv boljševika na strani „belih“. Mnogi od njih su poginuli, drugi su lišeni sve svojine.

Pritom instinkt za privatnu inicijativu nije nestao – vrativši se sa fronta crvenoarmejci, najbolje prilagođeni seoskom radu počeli su da koriste mogućnosti nove ekonomske politike koju su objavili boljševici (delimičnog uspostavljanja tržišnih odnosa). Počeli su da uređuju svoja domaćinstva, da kupuju krave i konje, da zakupljuju mlinove. U vreme sveopšte Staljinove kolektivizacije upravo oni su nazvani „kulacima“, lišeni svoje imovine i poslati u progonstvo iz kojeg se mnogi nisu vratili.

Posle nekoliko decenija stege privatne inicijative u Gorbačovljevom SSSR u vreme perestrojke legalizovana je privatna svojina. Međutim, do tada je tradicija seljačkog rada u mnogome izgubljena. Ipak, iskustvo Stolipinovih reformi je još uvek aktuelno – i pozitivno, i negativno. Svaka evolucija je bolja od revolucije, ali istorija ni iz daleka nije uvek spremna da dâ reformatorima dve decenije mira o kojima je sanjao Stolipin.

Vaspitanje građana

Podjednako kao ekonomski važan je i socijalno-politički smisao Stolipinove reforme. Citiraćemo premijera lično: „Sitni sopstvenik zemlje... marljiv, koji poseduje osećanje sopstvene vrednosti, doneće u selo i kulturu, i prosvetu, i imetak. Tek tada će se sloboda na reči promeniti i postaće prava sloboda koja se, naravno, sastoji od građanske slobode i osećanja državnosti i patriotizma.“ Po Stolipinovom mišljenju, da bi se u Rusiji stvorilo građansko društvo treba vaspitati građanina koji shvata svoju odgovornost prema porodici, društvu i zemlji. Za poljoprivrednu zemlju masovni sloj sitnih sopstvenika trebalo je da postane osnova srednje klase – ne samo „potrošača stabilnosti“, već i pristalica evolutivnih promena, koje zahtevaju političku slobodu.

U savremenoj Rusiji je ova tema stekla novi oblik – kad je srednja klasa (pre svega gradska s potpuno drugačijim zahtevima) zatražila širenje sloboda, pritom se dosledno zalažući protiv revolucionarnih scenarija koji mogu da izazovu potrese u društvu. I ovde već od reakcije vlasti zavisi koliko efikasno će moći da reaguje na nove društvene izazove.