Kraj Sveta, carstvo antihrista, Otkrovenje

Đakon Andrej Kurajev je profesor moskovskog Sveto-Tihonskog bogoslovskog instituta, stariji naučni saradnik katedre za filozofiju i religiju Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta; predavač filozofskih nauka i bogoslovlja; autor mnogih knjiga i članaka na religiozno-filozofske teme. Nedavno je izašla iz štampe knjiga oca Andreja "O našem porazu" sa razmišljanjima autora o antihristu i kraju sveta. Ta knjiga, u kojoj nedostaje "apokaliptična" histerija i utisnutost stradanja, izazvala je veliki interes najšire čitalačke javnosti. Zato smo odlučili da se obratimo ocu Andreju sa molbom da nam odgovori na mnoga potresna pitanja - šta je to kraj sveta, carstvo antihrista, apokalipsa?

- Oce Andreje, obično se kraj sveta povezuje sa dolaskom antihrista. Koga samo nismo nazivali antihristom - Petra I, Lenjina, Staljina, cak i Gorbačova. A ko je antihrist po crkvenom shvatanju, šta od njega očekivati?

- Kao prvo, Apostol Jovan u svojim Poslanicama (ne u Otkrovenju) govori da ima mnogo antihrista. U tom smislu antihrist napisan malim slovom - to je svaki čovek koji je u stanju aktivne borbe sa Crkvom. U užem smislu antihrist - to je lik Gospoda Hrista u ogledalu. Uopšte, za antičku i srednjovekovnu kulturu ogledalo je veoma čudan predmet, u kojem postoji nešto nepravilno. U enciklopediji "Mitologije naroda sveta" pomenut je članak o antihristu, koji prati dobra ilustracija - freska sa jedne italijanske katedrale iz vremena renesanse, gde je naslikan antihrist, koji stoji usred gomile ljudi. Taj antihrist spolja veoma liči na Gospoda Hrista: ima odeću kao Gospod Hristos, kosu kao Gospod Hristos, frizuru kao Gospod Hristos, i lice, i uopšte je kao Gospod Hristos. Razlikuje se samo jednom detalju - ima zle oči.

Ne treba zaboraviti da prefiks "anti" na grčkom jeziku ne označava samo protiv, nego i "umesto". Antihrist dolazi umesto Hrista, tj. zamenjuje sobom Hrista. I da bi takva zamena mogla "proći", on treba veoma da liči na Hrista. Ovde postoji neki lik u ogledalu: mi znamo da je Gospod Hristos tri i po godine propovedao na zemlji, tri i po godine zemaljske službe. Tacno toliko po Otkrovenju, tri i po godine, trajaće zemaljska vladavina antihrista. Gospod Hristos je činio čudesa, nesumnjivo će i antihrist "činiti čudesa". Gospod Hristos je imao Svoje učenike, Svoju Crkvu, naravno da će i antihrist nešto tako imati. Gospod Hristos se javio čitavom svetu, nesumnjivo da će se i antihrist javiti čitavom svetu, i takođe će biti spreman apsorbovati u sebe i potčiniti svojoj vlasti, svojem "evanđelju" sve kulturne, nacionalne i religiozne tradicije, svaku od njih izokrenutu po njegovom, naravno.

Sličnosti ima mnogo. Ali kako govori Česterton, ako čovek koga ne interesuje sadržaj uzme, recimo, dve novine, od kojih se jedna naziva "Ateist", a druga "Katolik", naći će u njima mnogo zajedničkog: isti modeli, štampani jednom istom tehnologijom, događaje, redakcijske članke, i takođe stranački feljtoni i novosti. S tačke gledišta strukturalizma, sve je veoma slično, no bila bi velika greška izvesti zaključak da su ateizam i katoličanstvo jedno te isto. Takođe i u našem pitanju - spoljašnosti će biti slične. Razlika je u namerama. Zbog čega Hristos odbacuje zemaljsku vlast? Zbog čega je antihrist uzima? Namere su suprotne.

- Znaci, antihrist će biti konkretan čovek, koji će osim toga imati i ogromnu svetsku vlast?

- Da. Ja smatram da je antihrista moguće opisati pomoću suprotnog bogoslovlja. Znamo šta je bilo sa Hristom, i iz toga možemo zaključiti šta će biti sa antihristom. Znamo za tri kušanja Gospoda Hrista, o kojima je prelepo govorio F. M. Dostojevski u "Legendi o velikom inkvizitoru" - iskušenje hlebom, iskušenje vlašću, iskušenje čudom. Ta tri iskušenja koja je Gospod Hristos odbacio, antihrist ce, očigledno, prihvatiti. On će preuzeti vlast nad ljudskim dušama preko čudesa, vlast nad odnosima među ljudima polugama zakona zemaljske uprave, vlast nad telima kontrolisanjem mehanizama raspodele zemaljskih bogatstava. Treba reci da je poslednje - povećani interes u oblasti raspodele - navelo Dostojevskog da posumnja na antihrista u idealima socijalizma.

- Da li Vase reci znaće da će carstvo antihrista predstavljati neku globalnu nadrzavnu strukturu, nešto poput svetske vlade?

- Posto antihrist dolazi da bi prevario ako je moguće i izabrane, to znaci da će predmet njegovog specijalnog interesa biti kontrola nad životom onih koji su za njega opasni, kontrola nad životom Hrišćana. Zbog toga, da bi carstvo antihrista moglo u potpunosti dostići svoje ciljeve, biće neophodno sprovesti marginalizaciju Hrišćanstva s njegovim pratećim nestajanjem, tj. uništenjem. A za to antihrist ne mora zakone svoje zemaljske vlasti u bukvalnom smislu da raširi na svim zemaljskim teritorijama.

- Ali, znaci li to takođe da su ne Hrišćanski narodi od samog početka osuđeni?

- To je ta situacija u kojoj je neizvesno i "da" i "ne". To jest, moguće je dati argumente u korist "da" i u korist "ne". Hajde da cak pitanje postavimo ovako: da li će se neHrišćani spasti? Mislim da pitanje može biti otvoreno dotle dok ubeđenja neHrišćana nisu dostigla saznajno, direktno suprotstavljanje Jevanđelju.

- Pominjali ste čuda, ali već sada većina savremenih racionalista uopšteno shvata da su sve to "bapske priče"

- Iskreno govoreći, ja sam već davno zaboravio kako izgledaju "savremeni racionalisti". Mene sreću savremeni antiHrišćani, savremeni svetski mislioci, ali racionalizam kod njih po pravilu 'ne miriše'. To je moguće videti iz toga što će sa zanosom, s kojim ti nazovi racionalisti prilaze svakom zarezu u biblijskim tekstovima, s tim istim zanosom, samo promenivši njegov znak, oni će iznositi najčudnije priče o čudesima koja se dešavaju na granici Crkve. Recimo, okultizam, ekstrasenzorika i slično. Zato, avaj, zbog običnog racionalizma u naše vreme ljudi sasvim ne stradaju. Suprotno, ja zalim što je iz savremenog običaja nestala tako značajna uzrečica koja je bila prisutna u univerzitetskoj i akademskoj sredini protekle dekade. Kada je neki student, disertant ili prosto predavač predlagao neku tezu, tada je njegov stariji kolega (profesor ili naučni supervizor) preteci stavljao prst ispred i surovim glasom govorio: "Dokažite!" Meni je iskreno zao što je ta reč danas isčezla iz našeg života. Ja sam zapravo ubeđen da se savremeno mišljenje ne dotiče racionalizma.

- Sta, u krajnjem slučaju, ide na ruku dolazećem antihristu?

- Naravno, vlast nad dušama, tj. u užem smislu religiozna vlast, to će biti vlast koja će pokusati da izgradi neki surogat realnih istorijskih religija kroz njihovu zamenu "ništavnostima". Neke spoljašnje forme će ostati, ali će sadržaj biti sasvim drugačiji. Uopšteno, ako čovek trazi opštu osobinu raznih filozofskih sistema, kao rezultat će dobiti nulu. Pokušajte da uzmete, na primer, grčku antičku filozofiju i nađete u njoj jednu ideju s kojom bi se saglasili svi grčki filozofi. Eto, garantujem vam da takve ideje jednostavno nema. Isto je i u indijskoj filozofiji. Samo izdaleka izgleda da je indijska filozofija nešto celovito. Ništa slično. To je već dvehiljadegodišnja istorija sporova, razdora, beskonačnih diskusija, svoje sholastike, beskonačnog deljenja itd.

Zato, ako mi i još sve zajedno objedinimo, dobijamo evropsku filozofiju, Hrišćansku filozofiju, kitajsku, i probajmo izvući odatle nešto zajedničko - ništa razumno nećemo dobiti! Isto je moguće reći i za religije: iz njih se ne može izvući zajednička osobina. Ona će biti pusta, savršeno neinteresantna, veštačka. Ali ako neko ima stremljenje k tome da bi se pod zgodnim izgovorom spasao od religije, tada se to može uskladiti, zato što svaki čovek oseća da religija nosi u sebi još i neku opasnost za njega, da je to imperativ, potreba obnove života, potreba služenja. To ne želi svako. Ali, reći o tome iskreno i pravo - takođe ne mogu svi.

Josif Brodski ima divnu izreku: "Neverje je slepoća, ali češće podlost." Ja se s tim mogu potpuno saglasiti. U mom životu samo je jedan mladić iskreno priznao uzrok svog udaljenja od Crkve. Kada smo sa njim na intelektualnom nivou sve manje-vise razjasnili, on je izjavio: "Ne, ja se sigurno neću krstiti, jer bi onda trebalo da se rastanem od žena, zato neću" (treba primetiti da se posle, posto je završio institut, oženio i prišao Crkvi). U osnovi ljudi misle da Crkvu zapravo ne ostavlja mozak, već nešto sasvim drugo. I zato smatraju da je bolje neku 'vašku' u mozgu zamisliti, koja bi mi objasnila zašto ja ne idem u Crkvu, zašto se ne slažem sa Jevanđeljem. I onda nagomilavaju takvo smeće u glavu: "Ja bih posao, prihvatio bih vašeg Boga, da je 'vaška' rekla da to treba". Zato je Gospod Hristos i govorio: "Dođite k Meni svi umorni i obremenjeni, i Ja cu vam dati mir", i samim tim činom On je potpuno ispunio drugu socijalnu, psihološku, psihoterapeutsku ulogu - On je uznemiravao, On je razrušio građanski mir, duševni mir, farisejsku samoživost. S te tačke gledišta je potpuno opravdano u Gospodu Hristu videti buntovnika. U Jevanđelju su Hrišćani nazvani "solju zemlji", a ako je pritom "zemlja" (tj. mi) bolesna, predstavite sebi reakciju ranjenog organizma na so!

- Obicno svi Hrišćanstvo shvataju kao religiju ljubavi. I onda odjednom Otkrovenje! Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova sa njegovim strasnim slikama. Desila se čak neka promena smisla same reči. Pa reč apokalipsa označava samo "otkrovenje", tj. ono u principu ne sadrži još nekakve strasne slike samo po sebi, tada kada se ne shvata nipošto neutralno. Ne govori već o dodatnom "apokaliptičnom", iza čega stoji nešto veoma strasno, koje govori o kraju sveta. Kazneni mač poslednjih vremena

- Može biti da je i mač. Ja ovde vidim potpuno drugo poređenje: ovan. Ovan, koji probija jaka vrata. Evo u čemu je stvar: vrata ada, kao što znamo, zaključana su iznutra. Nije Gospod taj koji nas zatvara u neki koncentracioni logor večnih muka, večnog pogubljenja, već se mi sami zatvaramo od Njega iznutra. Pritom, zatvaramo se na razne načine. Postoje zatvori koji funkcionišu potpuno logično: kada ja sam hoću, dođem do vrata i zatvorim ih. A dešava se da se ta vrata prosto zatvaraju od promaje. Uopšteno, u covečjoj dusi 'šetaju' takve 'promaje', vrata koja se naglo zatvaraju, kroz koja bismo mi mogli doći do Boga. Posebno u poslednjim vekovima društvenog života biti Hrišćanin je sve teže. Eto neke reze, koje stihijski nastaju u društvu, ponekad deluju cak nevidljivo. Posto ih ne vidimo, onda i ne osećamo koliko nas blokiraju. A posto ih ne osećamo da nas blokiraju, onda i ne osećamo da su nas lišile slobode. Prirodno, u nama se ne rađa bunt protiv njih Tačnije, bunt se ponekad može pojaviti, ali on po pravilu uplivava u potpuno nenormalne forme - narkotika, samoubistva, itd. Ljudi ne shvataju protiv čega treba buntovati. Tako se polako navikavamo na našu tamnicu, i kada se potpuno priviknemo, kada nas svet postane potpuno izolovan i zatvoren, tada se spolja i dešava to kucanje ovana. Zato u nas zatvoreni svet spasiteljska komanda mora da se probija spolja, da bi nam omogućila da dišemo svež vazduh. Najtužnije je to što ta spasiteljska operacija, koju vrši Gospod Hristos na kraju istorije, može biti uspešna samo delimično, zato što Gospod Hristos moćno slama te zatvore koji su iznikli, kako se ne bi proizvoljno "tako desilo". Ali On nikada neće slamati vrata duše koja razumno nije htela da Ga primi. U tom smislu neretko govore da je Gospod Hristos - džentlmen, On nikada ne ulazi bez brave i saglasnosti domaćina. Takve zatvore Gospod ne može razrušiti silom. Ti zatvori, ističem, nisu socijalno-istorijski, već su oni unutar samog čoveka, sam čovek. Ovde Gospod odstupa od Svoje svemogućnosti i bira put nenasilja.

Proizilazi iz ovoga, može se smatrati, da ljudi (delimično proizvoljno, delimično neproizvoljno) grade takvo društvo u kojem gube najvažniju slobodu - slobodu da budu sa Bogom. I tada se Bog k njima probija, i probija se Sam, ali ako se pri tom pokaže da neko razumno hoće da ostane sirotim, on će takav i ostati. Upravo u tom smislu spasiteljska misija Gospoda Hrista ne može biti dovedena do kraja, do sveopsteg, apsolutnog, totalnog uspeha. Prosto zato što je, nakon bacanja spasonosnog obruča onome koji se davi, potrebno je da i on želi da se za njega uhvati. A ako je on samoubica, ne treba ni bacati - sve je beskorisno.

- Oce Andreje, za savremenog čoveka slike Apokalipse - strasni konjanici, Anđeli sa trubama - nikako ne idu sa realnim životom. U čemu je uzrok: u dubokom, sakrivenom simbolizmu apokaliptičnih slika ili u nečem drugom?

- Ja mislim da treba još malo da pričekamo. Tada će Apokalipsa, kao i cela Biblija, postati jasni. Stvar je u tome što Biblija i jeste knjiga Crkve. Pravoslavna Crkva - to je Hrišćanstvo perioda kasne antike. Pravoslavlje je formiralo svoje osnovne principe crkvenog života u periodu kada su Hrišćani živeli u neznabožačkom svetu. Zato je ono dovoljno dobro prilagođeno životu u manjini i paganskom okruženju. A zatim su Hrišćani postali većina i Crkva je zamrla u toj tvrđavi koju je sebi izgrađivala u vreme neznaboštva. I postalo je mnogo toga nejasnog u prošlosti, vise ili manje uspešnog u spoljašnjem

Znate, Pravoslavlje možemo uporediti sa kornjačom: ako pogledate tu životinju, odmah želite da zapitate: zašto te je Bog tako odvojio? Ali takvo pitanje se javlja samo zato što je kornjača u školskom uglu. A ako je posmatrate u prirodnoj sredini, onda će biti jasno: ako kornjača  ima tako debeo oklop, znači neko ima oštre zube. Eto tako, svakom čoveku koji prilazi Hrišćanstvu, javlja se primetan paradoks: Hrišćanstvo - to je religija ljubavi, i pritom to je jedinstvena dogmatska religija mira. Podvlačim: ne "jedna od", već prosto jedinstvena dogmatska religija mira. A stvar je u sledećem: pošto je Hrišćanska vest o ljubavi bila vest slobode, nju je u paganskim stereotipima bilo lako tajno izmeniti, lako tajno izokrenuti. I trebalo je da se zaštiti od tih lažnih izvrtanja. Uopšte, svaki tekst učestvuje u interpretaciji: svaki čitalac shvata i izvrće tekst po svome. Zato je Jevanđelje nužno moralo da se zaštiti Predanjem, da bi se svojevoljne, lazne interpretacije odbacile i da bi apostolsko shvatanje Hristovih reci, tj. shvatanje tih ljudi koji su bili sa Hristom i koje je On Sam učio, ne ugasne vekovima. S tim ciljem i nastaju dogmati, koji ne samo da utvrđuju nešto o Bogu, koliko odstranjuju tajne i jednolinijske koncepcije.

Tako se Pravoslavlje kao dogmatski sistem formiralo u prvim vekovima Hrišćanske vere, i zatim je ono u toj ljusci, u tom oklopu tako i živelo. I doživelo do našeg vremena. I odjednom se pokazalo da je sve to veoma aktuelno, zato što počinje nova era paganstva, kako je nazivaju - era Vodolije. Kada svet počinje da računa godine ne od Hristovog Rođenja, već po principu "godina plave svinje" ili "lepog bika" i pozdrav "Srećna Nova" će se transformisati u "Gadna Nova". Eto u ovo vreme se Pravoslavlje pokazuje svevremenim. I vise od toga, pravoslavni, koji su bili vise od svih prezirani i omrznuti što godina unazad, danas se pokazuju potrebniji svim ljudima. Evo zašto su prezirani: "Vi imate spoljašnju obrednost, vi ne propovedate Jevanđelje". A danas se pokazuje da nije dovoljno samo propovedati Jevanđelje, pokazuje se da je najvažnije dati samu tu "energijsku", ako hoćete, zaštitu, same te obrede i crkvena Tajinstva. Danas kada nas na svakom koraku okružuju neprijatelji, pokazuje se da blagodatni pokrov Tajinstva Crkve nije samo idiom. Pokazalo se da priziv ka Hristu posle Tajne Pričešća - "prodri u moje udove, u sav sastav, u utrobu, u srce", tj. napuni Sobom sve delove moga organizma, i moje duše - to nije prosto metafora, već uslov života čoveka u svetu, u kojem su sva gena i prah izašli ispod zemlje.

I u tom smislu postaje jasno zašto nam Otkrovenje ocrtava sliku koja veoma liči na epohu rane Hrišćanske Crkve, gde Hrišćana opet nema mnogo i njih opet gone, a okolo vlada paganska zver. I Pravoslavlje, na osnovu svoje neveštosti, pokazuje se u veoma pogodnoj poziciji u toj neznabožačkoj epohi, u koju se vraća istorija. Zbog toga ja mislim da će nam uskoro postati jasni ti zastrašujući simboli duhovne borbe dobra i zla iz knjige Otkrovenja. Pokazuje se da se ne treba boriti samo ljubaznom rečju. I dodatna reč propovedi pokazuje se ne kao mač inkvizitora ili krstonosca, nego upravo najblagodatnije "oružje" u rukama Hrista, u rukama Njegove Crkve. I tada će svi ti apokaliptični konjanici postati malo vise jasniji. Ipak, iza savremenih nagomilanih okultnih praksi stoji sasvim opredeljena realnost.

- Vi smatrate da će ti likovi postati jasniji, jer će se pretvoriti u realne životne slike?

- Potpuno tačno. Isto to mogu da kažem i o broju zveri - tri šestice

- Hteo bih da postavim konkretnije pitanje u vezi toga. Stvar je u tome da su stranice mnogih časopisa i novina, uključujući i pravoslavne, bile pune priča o strašnom kompjuteru nazvanom "Zver", koji se nalazi negde u Briselu; potvrde da šifrovani kod na robi iz zapadnih zemalja sadrži broj zveri, i na kraju, da će na ruku i na celo uskoro biti stavljani neki znaci Ili ga već negde stavljaju, u Čečeniji Koliko su opravdani tako istaknuti spoljašnji opažaji apokliptičnih znaka?

- Na to pitanje nemam jednoznačan odgovor. S jedne strane, po recima apostola Pavla, "idol u svetu je ništa". I zato je za Hrišćanina: "Ako je Bog s nama - ko je protiv nas?" Ti spoljašnji idolopoklonički i okultni znaci nad njim neće imati vlast. Ali, s druge strane, Pravoslavlje - to je religija s celokupnim viđenjem čoveka. Tu je duša neodvojiva od tela, unutrašnje neodvojivo od spoljašnjeg. Zato je sva Hrišćanska tradicija, posebno ranoHrišćanska, puna upozorenja: bojte se, bojte se čak da u spoljašnjem grešite.

Recimo, paganski sledbenici, državni činovnici, predlagali su Hrišćanima, koji, molim vas, srcem veruju u Gospoda Hrista, da jednostavno urade neki formalni gest žrtvoprinošenja pred statuom neznabožačkog boga, zvaničnog boga imperije. Hrišćani su odbijali da učine taj gest, po cenu da umru. Zato su glasovi o duhovnosti Hrišćanstva veoma preuveličani: Hrišćanstvo ceni kult i kultivira čak etikete spoljašnjih gestova. Mi znamo da i odeća čoveka govori o njegovom nastrojenju, o njegovim manirima. Pokazuje se da post može biti povezan sa iskrenošću, srdačnošću pokajanja, najunutrašnjijeg duhovnog dela. Zato nije isključeno da se neko "čudo" u ogledalu desi i ovde: da kroz materijalno dejstvo pronikne u dušu nešto strano, tuđe.

Ipak, ja mislim da ne treba tako jeftino ceniti svoju dušu. Odakle takva pretpostavka da ako čoveku budu stavili pečat u pasoš ili cak na ruku, da taj znak oduzima čoveku slobodu? Šta me može odvojiti od Hrista? Jednostavno, treba shvatiti, da nas ništa ne može odvojiti od života u Gospodu Isusu Hristu, ni sadašnje, ni dolazeće, ni načala, ni vlasti, ni anđeli, niko nas ne može odvojiti. I kakav će to pečat biti jači od Ljubavi Božje, jače od svih tih instanci koje je Apostol Pavle pobrojao? Sta se to odnosi na broj 666, ja ne vidim u njemu misteriju? Prosto zato što se taj broj dovodi do broja koji se pominje u Apokalipsi. Uopšte, zadatak proroka je uvek bio da otkriva volju Božju, da obznanjuje, a ne da krije. Taj nam se broj daje da bismo prepoznali antihrista, a ne zbog toga da bismo mu pomogli da se skriva. A što je do šifrovanih kodova, ja im ne bih pridavao toliko značaja, tim pre što sada ima mnogo veštačkih razgovora na tu temu

Vraćam se na pitanje o pečatu na ruci i čelu. Primećujem da je za pravoslavnu tradiciju karakteristično alegorijsko, duhovno shvatanje toga mesta u Otkrovenju. U Bibliji, uopšteno, desnica je tradicionalno ruka koja označava način delatnosti. A celo je način mišljenja čoveka. Zato, kada antihrist stavi ta dva pečata, on počinje da kontroliše način mišljenja čoveka i način njegove delatnosti. I to je potpuno logično, u tom smislu da antihrist kao zemaljski vladar uzima na sebe kontrolu nad socijalnim odnosima, a preko sistema masovnog informisanja i sistema obrazovanja on kontroliše ideologiju društva i samim tim utiče na razum ljudi.

Čovek mase poslednjih vremena biće vaspitan i formiran tako da za Gospoda Hrista u njegovom životu jednostavno neće biti mesta. To mu neće biti interesantno, zato sto, prvo, samo društvo neće postavljati pitanja o Hristu, a drugo, to društvo će tajno predlagati ubrzane odgovore na njih. Počevši od toga da je Gospod Hristos prosto veliki drevni iscelitelj, Kaspirovski prvog veka, ili je to jedan od onih sa druge planete koji nam doleću, a može biti jedan od mahatmi, no mi s tim nemamo ništa

Uostalom, to se odnosi i na mnoge pravoslavne, zato što u pravoslavnom svetu ponekad odgovor na pitanje "sta znaci biti Hrišćanin" poražava svojom primitivnošću Neretko danas vidimo ljude koji govore fraze tipa: "Ja sam ateista, ali sam pritom Rus, znači pravoslavan". Ili suprotno: "Ja sam pravoslavan, istina, ali sam, naravno, ateista". Naravno, takva redukcija Hrišćanstva k etnografiji ne vodi do Hrista, ali će ona biti veoma bliska zamislima antihrista. Čini mi se da o tome takođe postoji potvrda u Otkrovenju - u ljudskom društvu sazreće takav sistem međuljudskih odnosa, takav sistem ideologije, u kojem će biti teško čuti pitanje o Hristu, a još teze, čuvši ga, dati pravilan odgovor na njega U tom smislu nebo postaje sve dalje.

- A šta će biti sa strašnim kompjuterom "Zver", i uopšte sa kompjuterskim svetom. Sada, eto, postoji i "adski" internet?

- Vi znate, u literaturi su opisani svi ti "užasi", sa mnogo dovoljno smešnih obrta. S velikom razneženošću ja uvek čitam članke u kojem se kompjuter razobličava kao dete đavola. Naročito je prijatno čitati članak takve vrste u novini koja je na kompjuteru sređena, u brošuri koja je takođe na kompjuteru napravljena. To budi zdrav osećaj humora. A ako je ozbiljno, tad je sve stvar, kako sam govorio, u namerama, u tome kako sve to iskoristiti, u tom broju i kompjuterima

- Ipak, kako treba da se ponaša čovek koji iskreno ne želi da podlegne prelesti antihrista?

- Prvo je, naravno, potrebno udaljiti se od svih tehnika koje su povezane sa prodorom u čovečju dušu. Pre svega, ovde je reč o medicinskim tehnikama, tj. nikakva zombiranja, kodiranja, itd. Hemoterapija - da, hirurgija - da, tj. rad sa telom tamo gde vi ne dopuštate da u vašu podsvest uđe nečija druga podsvest. Kriterijum je taj: ne otkrivati svoju dušu otvorenu. To pretpostavlja izbegavanje svih mogućih meditativnih tehnika, tehnologija mantri, kontrole uma. Sve one imaju jedan cilj - da vas liše kontrole nad sopstvenom svesti. To je potrebno na sve načine odbacivati.

I pored toga, naravno, ja mislim ono što shvata svaki ozbiljan čovek - treba imati veliku distancu od sredstava javnog informisanja, ispitivati sebe: da li se ja menjam, moja ubeđenja, moj svet, moj jezik, prosto-naprosto u kopiju koju je stvorio televizor Ne tako davno na jednom od mojih predavanja za predavače moskovskih visokih škola (to su bili predavači humanitarnih disciplina: kulturolozi, filozofi...) jedna slušateljka mi je postavila pitanje: "Recite mi, zašto se dešava da bih s jednim sveštenikom htela da razgovaram, a drugi mi ne uliva poverenje?" I nisam uspeo da odgovorim, kad njena susetka kaže: "Ali to je energija! Shvataš, jedan ima dobru a drugi lošu!" I auditorijum je podržao taj stav. Šta je moguće konstatovati nego da se naša inteligencija toliko banalizovala kad ona tim nečovečnim žargonom karmi, aura i energija opisuje najkomplikovaniji svet ljudskih odnosa To je stvarno katastrofa: danas u Rusiji (i uopšte u celom zapadnom svetu) dolazi do smene jezika: nestaje jezik tradicionalne Hrišćansko-sredozemne kulture, a umesto njega dolazi žargon pseudo-istočno okultni: karma, čakra, astral, itd. U tom smislu, treba se truditi da ne prihvatamo te reči, već da koristimo svoje, svoj jezik, kako ne bismo počeli sebe osmišljavati u potpuno nečovečnim terminima Ljudi ne shvataju šta govore. Pri upoznavanju je moguće čuti: "Znaš, ja sam škorpion, a ti?" - "A ja sam pacov. Baš lepo."

Pritom ne treba zaboravljati, da je Pravoslavlje istočno Hrišćanstvo. I zato nije potrebno, doživljavajući naglo odvajanje od ateizma, odjednom tako oštro jurnuti na Daleki Istok, zato što ovde kod nas, takoreći pod nogama, a takođe i nad glavama, postoji takav svet, takvo duboko shvatanje čoveka, u kojem postoje sve te dubine koje raduju našu dušu kada se upoznajemo sa svetom istočne mudrosti, ali postoji i nešto o čemu je Istok hiljadama godina maštao da čuje, a što se prvi put čulo na obalama Jordana

- Oče Andreje, mi smo razgovarali o literaturi, u kojoj se prilično primitivno izlaze shvatanje Apokalipse i dešavanja vezana za kraj sveta. Da li biste mogli da navedete neke knjige koje, po vašem mišljenju, treba pročitati?

- Sto se tiče Otkrovenja, treba upamtiti da je to jedinstvena knjiga, koja se ne čita na bogosluženjima, što znači da nema bezuslovno autorizovanih tumačenja. Ali meni se čini da je, ulazeći u tu tematiku, korisno upoznati se sa pričama Luisa - "Poslednja bitka" iz njegovog ciklusa "Hronike Narniji" i "Raskid braka". Zatim Čestertonov roman "Kugla i Krst", plus antiutopijska klasika (Orvel, Zamjatin). U narednoj etapi to bi mogla biti "Tri razgovora" Vladimira Solovjeva, uključujući tu priču o antihristu. Iz savremene literature, naročito iz pravoslavne, ja bih toplo preporučio oca Serafima Rouza "Pravoslavlje i religija budućnosti"

- Oce Andreje, nekako je užasno teško razmišljati o kraju sveta

- A zašto vas toliko plaši to saznanje o kraju? Pa kraj - thelos na grčkom, "cilj" - ima značenje ne samo kraja, već i neke završenosti, ispunjenosti, postizanje nekog cilja. Zato, ako nastane istorijski kraj, to znaci da u istoriji postoji i smisao. Eto, ako u njoj ne bi postojao kraj, ona bi se shvatala, po recima Dostojevskog kao "đavolov vodvilj": neko beskonačno stremljenje koje nikuda ne vodi. Posto Hrišćanstvo utvrđuje kraj istorije, ono spasava ideju istorije, utvrđujući postojanje smisla u njoj. Zato, kada govorimo o kraju sveta, pretpostavljamo pozitivnost istorije. To nije istorijski nihilizam

Naravno, ja predobro shvatam da u Hrišćanskoj filozofiji istorije, kao uopšte u Hrišćanskom shvatanju čoveka, postoji veoma mnogo svetlih tačaka, ali i nekih protivurečnih i nejasnih Delimično, u Hrišćanstvu do kraja nije jasno postoji li u istoriji progres ili regres. Hrišćanin ima pravo da razmišlja i ovako i onako. Ali o Hrišćanstvu je moguće reći nešto što je jednom Čerčil rekao o demokratiji: "Demokratija je užasna stvar, ali je sve ostalo - gore". Hrišćanstvo je, s tačke gledišta filozofije, stvar, može biti, ne uvek pravolinijska, ne potpuno logična, možda ne potpuno ubedljiva, ali je sve ostalo gore, sve ostalo je nečovečnije.

- Da, ali u svojoj knjizi o antihristu vi pišete: "Hrišćanstvo je ubeđeno u svoj istorijski poraz". Sta nam ostaje da kažemo onima koji sumnjaju, sa čime prići čitaocima?

- S pitanjem: a šta čovek želi da dobije? Sta se bojao da izgubi, a šta je maštao da dobije? Ako čovek postavi za svoj cilj da dobije zemaljsku vlast i zemaljska zadovoljstva, onda će, povezavši se sa Pravoslavnom Crkvom, on, naravno, izgubiti sve. A ako čovek hoće da ugodi svojoj duši, tada znamo šta je Jevanđelje kaže: gore je čoveku ako ceo svet zadobije, a naudi svojoj duši. A zaštiti dušu je jedino moguće sasvim je nasitivši Večnošću, punoćom Bivstvovanja, punoćom Smisla, punoćom Radosti. I to je moguće, ja sam duboko ubeđen, jedino u Pravoslavlju. Zato mi cesto govorimo: nama je sve loše, nama je mnogo loše. (Mislim, svaki pravoslavni čovek će reci zajedno sa Visockom: "Ne, u Crkvi nije sve tako"). Veoma je teško, veoma je bolno biti pravoslavan, zato što kada zovemo u Pravoslavlje, mi zovemo ne na beskonačni banket života, ne na piknik na ivici civilizacije. Mi zovemo na boj. U tom boju ponekad buntuje tvoj sopstveni konj, ponekad napade ne zaustavljaš. No najtužnije je to što neke strele lete iza leđa, a pozadi, gde očekuješ podršku, najednom osećaš pustoš. Situacija je na osnovu pređašnjeg određena: s Hristom će duši biti neizdržljivo, ali bez Njega potpuno očajno.

- Znači nebo postaje sve dalje, ali njemu treba i dalje stremiti?

- Naravno. Ili, znate, čak ne sasvim tako. Nebo uvek postaje bliže, zato što nebo ima jednu zelju - da se kao kiša izlije na Zemlju. Ali ljudi neprekidno otvaraju svoje kišobrane i njima kolju nebo. Zašto se onda zalimo na nebo? Zatvori svoj kišobran.