Čuvaj se impotentnog

 Nema ništa opasnije nego izaći iz svoga teksta, ali, sa druge strane, niti išta dragocenije  nego izaći. Često, taman kad je najljepše, kad se začitam ili kad pišem  svejedno, često ne čekajući zadnju  stranicu ili rečenicu, ukrstim ruke na leđa, i preko praga.

Volim da osjetim trg, ulicu, gdegde ponešto  načujem, polemišem, protestujem. Ali, opet, podnoć, odnegde, vratim se u tekst. Možebiti i iznenada. Onda je i druga priča sa pričom. Ništa ne podrazumijevam nego čitam: mirni protesti. Da li je to moguće. Poredite ove dvije riječi. Dakle, nešto ovdje ne štima, da ne kažemo da je nelogično, ili, ako nastavimo dalje da pratimo, videćemo da je nemoguće. Povrh toga nešto mirno izaziva i dozu sumnje, ali pre svega ništa mirno ne postoji. Ako mirno nije priznao Heraklit, onda odustanimo. Mirni ne protestuje. I, što bi. Mirne proteste ne možete naći ni u ukrštenicama nekmoli u ozbiljnim tekstovima. Ono što je mirno zadovoljno je i šmrklja pod ponjavu. Protest je protest, mir potražite negdje drugdje, možda ponajprije kod tašte. Pošto nikada nijesam izgiravao teodula, neću da kažem da mir potražite u božjoj kući. (Zaista, u ovim sundulijama malo ima vjernika, ali lažova i sujevjernika ko šuškora). Nema ništa od mirnoga. Kad je i šta je stvorilo. Između mirnoga i impotentnoga uvijek je ležao znak jednakosti. Ako nije tako, zašto onda iza usklika: Vrijeme je!, stoji znak uzvika. Ali, šta znači i: vrijeme je! Da parafraziramo Zaratustru: kako oni koji nikad ne žive u pravo vrijeme da dočekaju pravo vrijeme. Odgovaramo: bogme, nikako. Dodajemo: ti nijesu ni rođeni. Ali kad će se roditi. Evo, neki kažu: vrijeme je da se rode. Mala korekcija. Neka se na vrijeme ne rode!

Mir je krava u detelini, napasla se i leži ispod oblakova sa mapom oblakova po leđima, i uživa  šarulja. Ako smo išta smislili i  ako išta hoćemo da mijenjamo, odmah  se mora poput tarabe ukloniti ovo  mirni, i, za sada, neka budu usamljeni –  protesti. Lijepo, gordo zvuči –  protesti! Oni će, akoboga, vremenom biti i nemirni, pa onda ukloniti i  onu drugu tarabu (protesti), malo još ponešto ispraviti i lektorisati, i dobićemo čisto i jasno –  nemiri. Ehej, bez nemira nema ništa. Ne mislim na one lirske nemire Iva  Andrića iako je ovo njegova godina, nego na pomalo epske nemire, ali  modernizovane, što Srbima, ruku na srce, teško ide za rukom. Osnovni  problem Srba, ne samo ovdje u  satrapiji, jeste nemodernost, što  će reći tekst. Tekst, ili onaj koji neće da čita, ili onaj koji sklepa, svejedno. Ne mislim samo na novi deseterac  i novokomponovane guslare. I  performans je impotentan, miran, ako  nečim ne razbije scenu, makar  oštrim, tankim, mlazićem, iz, šprica, ali  ako uzmemo šmrk, imali smo što  i dolaziti. Morate, blago babi, da nešto i osjetite, morate se malo i žrtvovati. Ko m... ne okvasi, ni ribe ne ulovi, ko žali olova, g... mu od lova. Kakav je to mirni lovac. To bi bio  nekakav fantastični lovac koji sve promaši što nanišani. Možda  je on i takav lovac, fantazije  su fantazije, tekst je maštarija, ali  što mu je ono ranac zategao. Svakako, ribilovac nađe mir u Platijama, pčelar u Zagaraču, lovac u Turjaku, i od njih ne tražite da dođu na trg, na proteste. Kako da protestuje pčelar. Radnik iz željezare protestuje, i ne treba ga stilizovati sa mirnim protestima. Ma, hajte, onda bi na takve proteste trebalo dolaziti natraške. Livac  i rudar da mirno protestuju. Nijesu to apotekarke i poslastičarke. Razumijem  da u stotoj, komunista-revolucionar traži mir u pecanju. Lovci i  ribolovci su usamljenici. Kao i  šahisti. Ali, mi, mi, idemo da protestujemo, i znak uzvika! Eto vama pecanja i Gorice, i trim stazica, a trg postoji (otkako je trgova – agora), da na njima nešto kažemo i tražimo.

Isto kao što je nemoguće da protesti budu mirni, nemoguće je da budu i legitimni (ništa nije legitimno, volio bih da mi neko pokaže išta legitimno, recimo, kakvi su to legitimni  brakovi i sl. gluposti), isto tako je i jasno da protesti nužno moraju biti politički, ukoliko su učesnici ma kakvih protesta ljudska bića, a ne nekakve druge grupe stvorenja. Malo, po, malo, nogu, pred, nogu, stigli smo i do političkih nemira, i  tako dalje... Politički protesti, što  da ne, šta tome fali. E, tu ste me našli, baš gdje ste me i ostavili. Nužnim načinom (filozofski rečnik), protesti moraju biti politički, da bi to znali  ne treba da konsultujemo Lešeka Kolakovskog. In suma, kad su protesti mirni mirna  je i vlast, i ona natenane odgovara, pomalo cinično: i mi baš istome stremimo, jeste, hvatanju lopova. Što se tiče inteligibilnosti (u prevodu: shvatili smo, razumjeli smo),onaj besramni odgovor  predsjednika vlade, ovdašnje! Samo, da li želimo da znamo šta je predsjednik  vlade rekao. Kazao je da, u stvari, ovakvi mirni mitinzi nijesu ni ogrebali zlo! Čak ni ranicu tom zlu nijesu napravili. Sad i sami zaključite: u ovom poslu (političkom), mogu da prođu  fukare, ološi, prevaranti, lažovi, ubice, ali, ej, ne mogu da prođu glupi. Halo, pristajete li na takvu etiketu.

Zaneo sam se, hteo sam  da kažem i ovo. In suma, sećate li se, bila je AB plišana (u prevodu  popišana) revolucija. Sad me strah  od, recimo, ME revolucije. Malo modifikovane, ali u srži iste.Poludeću od pravedene  i pozitivne CG, užasnem se od crnogorskog proljeća. Da li da Srbi opet budu pioni na tabli, a poslije  ćemo lako, i opet jovo nanovo, opet, in statu kvo ante, ni prava, ni radnih mjesta, ni jezika, in suma, ni truna  vlasti. Kud si bio – nigdje, šta  si (u)radio – ništa!  Lov lovio  po gori čarnoj, a ispalo, bio lovina...To da ćemo se poslije (iz)dogovarati, e  baš to neće moći. Prvo da se dogovorimo. Ne, ovo je prvo: Srbi su politički  narod ma gdje živeo i robovao, ma ko ga okupirao i progonio, svuda  imaju svoje ambasade,matice, partije, udruženja, društva, kulturne i političke  predstavnike, pa da sjednemo za bukovi sto podugački, da se dogovorimo šta  je šta, i kome koliko. Srba je u ovoj mučenici taman jedna trećina. I  ta jedna trećina puni budžet taman  toliko, i taman toliko hoće i  vlasti, što će reći da sa tim upravlja, to i da troši. Puniš budžet jebenom  javnom servisu da te pljuje. Dokle, aman za aman.  In suma, sjećamo se džemperaša  i prodavaca čestitki i zvečki po pločnicima, ali kad se dokopali vlasti, evo doveli nas na jamuru koju mi sami iskopali. Svjedok sam  najšarenijih komunističkih mimikrija. Dakle, prvo, valja inscenirati pa tek  onda intabulirati, oduvijek je tako ako  išta valja. Prevedeno na lijepi srbski jezik znači: smisli, pa zapiši. Obrnutim redom ne ide. Otvori se, pa uđi u  završnicu. Možda je to mogao samo Dikens. Druga je, pak, stvar čitanje odzadi, s kraja teksta, no to možete samo kad su u pitanju rečnici (Hazarski), i sl. Možda mi kakav čistunac prebacuje da samo tražim apsurde, nonsense, i tako dalje, ali, ne. Ili, budi podstanar  u svojoj kući, i još plaćaj kiriju. Ona vrsta podstanara koji samo smije  da uđe u kuću kad nema (bližnjih) ukućana, da malo prilegne dok su oni  negde u polju, ili u lovu, dok  pecaju, ali čim ih čuje da veselo dolaze, a, on, puf, pa kroz prozor. Ništa  od ME revolucije. Jedva sam preživio i AB. Jedva. Halo. Meni mirni protesti djeluju tako ravno kao da su smišljeni u policiji. Možda i nije tako, možda neka prezimena iz organizacionog odbora samo asociraju na DB, ali  da ne bude kako samo pravolinijski  razmišljam...

Halo, samo da neko ne uleti  sa lovom, izdijeli nekolike platice  i nekolika hvladna obročića, pa poslije, ko, je l ja protestovao, ja, ja se bunio, ja sam se za ovo borio, o, ne, pogriješili ste, šefe.