Da li je Srbija zaboravila da su je bombardovali?

Pre 13 godina na mirnu evropsku državu sručile su se NATO bombe. Agresija NATO-a protiv Jugoslavije u martu-junu 1999. godine opravdavana tobože brigom o obespravljenom albanskom stanovništvu Kosova i Metohije, trajala je 78 dana.

Briga o Albancima bila je povod. U stvari Beograd su najsurovije kaznili za neželju da sarađuje sa NATO-om, da deli svoj suverenitet, menja dugogodišnjeg rukovodioca Slobodana Miloševića.

Agresija NATO-a nije postigla glavni cilj – svrgavanje Slobodana Miloševića, bila je sačuvana i armija. SAD su morale da razrade novu strategiju koja je, treba reći, odlično odradila. U tom cilju u oktobru 2000. godine SAD i Nemačka izvršile su specijalnu operaciju, kasnije tiražiranu u drugim zemljama pod nazivom „obojene revolucije“. Na vlast su došli ljudi koji su počeli aktivno da sarađuju na NATO-om, potpisali sa njim nekoliko sporazuma. Ipak želja Jugoslavije da stupi u tu organizaciju tada nije bila ispoljena. Šta više, 2010. godine u Minhenu ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić dao je izjavu da će Srbija i dalje čuvati neutralnost i neće se pridruživati vojnim ili odbrambenim savezima. Na taj način, na Balkanu samo Srbija je ostala Država koja nije težila da uđe u NATO. Ali to još nije značilo da je dati stav bio konačni. U srbskom društvu nastavljaju se vrlo žive diskusije povodom stupanja u NATO.

Stanovništvo Srbije u celini ne podržava ideju pridruživanja NATO-u. Isto se tiče i Crne Gore. Ipak, odvojivši se od Srbije 2006. godine, crnogorsko rukovodstvo otvoreno govori da nema alternative stupanju u NATO. U Avganistanu već služi ograničeni kontigent crnogorske vojske od 30 ljudi kao prvi ulog Crne Gore u posao njenog skorijeg pridruživanja NATO-u. U Srbiji se za sada direktno o tome ne govori, mada je ambasador SAD u Beogradu Meri Vorlik još 2010. izjavila da su za Srbiju vrata NATO-a uvek otvorena. Kakvu će odluku doneti Srbija? Da podsetio da je u septembru 2000. godine Beogradski okružni sud razmotrio krivično delo protiv Vilijama Kintona, Medlin Olbrajt, Vilijama Koena, Entonija Blera, Robina Kuka, Džordža Robertsona, Žaka Širaka, Jubera Vedrina, Alena Rišara, Henrika Šredera, Jozefa Fišera, Rudolfa Šarpinga, Havijara Solane i Veslija Klarka, proglasivši ih krivim za zločin protiv Jugoslavije, odredviši meru kažnjavanja zatvorskom kaznom u trajanju od 20 godina. Izgleda da su na to danas već zaboravili.

Za vreme nove tzv. demokratske vlasti u zemlji je pokrenuta kampanja propagande stupanja u NATO. Počela je aktivno da radi nevladina organizacija Forum bezbednosti koji finansira Zapad. Pristalice Alijanse predstavile su čak javnosti novi grb Srbije gde umesto tradicionalnog krsta sa četiri „s“ stoji NATO zvezda. Za vreme ministra odbrane Šutanovca započela je reforma vojske po NATO standardima, u cilju kasnijeg stupanja u NATO. Glavni reformator vojske bio je načelnik Generalštaba general-major Zdravko Ponoš i ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je svojevremeno završio kurseve FBR. U junu 2007. godine Šutanovac je rekao američkom ambasadoru u Beogradu da je njegova misija priprema srbskih oružanih snaga za stuapnje u NATO. U telegramu američkog činovnika od 7. maja 2009. godine objavljenom na sajtu Vikiliks, ističe se da ministar odbrane Šutanovac brižljivo radi na izmeni javnog mnjenja povodom NATO-a i SAD. Za Amerikance je bilo takođe vrlo važno što im je ministar odbrane obećao da srbska vojska nema ni planova ni interesa da se meša u poslove Kosova ni pri kakvom razvoju scenarija. Amerikanci su uvereni da se odnos Srbije prema NATO-u neće promeniti, čak ako u ministarstvu odbrane dođe do promena i pomeranja.

U telegrmu američkih diplomata ukazano je da se reforma srpske vojske sprovodi „u našim interesima“, a najvažnije dostignuće je „izmena stanja svesti srbskih oficira“. U Srbiji je predsednik Boris Tadić mnogo puta ponavljao da će se Srbija uvek držati neutralnosti i nikada neće planirati da stupi u NATO. Ipak u telegramima iz 2007. godine navode se njegove reči o tome da je „integracija Srbije u NATO prioritet broj jedan“. Pri tome nije bilo reči o nekoj formi saradnje, već o punopravnom članstvu. Upravo o tome govorio je Vuk Jeremić u Briselu 5. septembra 2007. godine za vreme prezentacije dokumenata o ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir. Sam dokument pripremili su Amerikanci. U saopštenju od 8. decmebra 2008. godine sa zatvorenog savetovanja rukovodstva NATO-a govorilo se: „Saveznici su sporili i po pitanju stupanja Srbije, pri tome Italija, Mađarska i Norveška predložile su da se pohvali Srbija za evroatlantski put kojim je Beograd počeo da ide, mada su SAD upozorile da bi to moglo da skrene pažnju javnosti na uzlazne evroatlantke težnje Beograda“. SAD aktivno pomažu da se u srbskom društvu stvara novi imidž NATO-a: ulažu novac u obuku novinara, predlažu specijalne grantove za radio i TV emisije, istupaju u velikim listovima, plaćaju naručene članke.

Tek publikacije Vikiliksa otvorile su oči na planove rukovodstva zemlje u pogledu NATO-a. U tome ga aktivno podržava Vašington. Debora Menuti, šef političkog departmana ambasade SAD u Srbiji podvukla je želju SAD da posredstvom Severnoatlantske alijanse upostavi potpunu kontrolu nad teritorijom Srbije. Mi ne tražimo od Srbije da zaboravi na događaje iz 1999. godine, rekla je gospođa Menuti. Ali meni se čini da nacionalni interesi Srbije u datom trenutku zahtevaju da se raskine sa prošlošću – preostali gnev ne treba da zaseni glavno pitanje – da li je Srbiji povoljnije da ostane van NATO-a ili da mu se pridruži.

Zašto se tako trude Amerikanci? Njihova glava briga je udaljavanje Srbije i Crne Gore od Rusije, garancije neprikosnovenosti postojećih, kao i svih potencijalnih vojnih baza na Balkanu, dobijanje hrabrog i poslušnog vojnika za najopasnije i najprljavije operacije Alijanse u čitavom svetu.

NATO je za Rusiju potencijalno opasna organiazcija koja preti nacionalnim interesima Rusije. Predsednik Dmitrij Medvedev među glavnim spoljnim pretnjama naveo je težnju da vojni potencijal NATO-a stekne globalne fukncije koje bi se relizovale mimo normi međunarodnog prava, da se vojna infrastruktura zemalja-članica NATO-a približi granicama Rusije, između ostalog putem proširivanja bloka. Zato stuapnje balkanskih zemalja u NATO primoraće i Srbiju, i Crnu Goru, i Makedoniju, i Republiku Srpsku u sastavu Bosne i Hercegovine da zauzmu antiruski stav. Ima nad čime da se zamislimo, mi slovenska braća.

Da podsetimo:

Ekonomski potencijal 19 najrazvijenijih zemalja sveta koje su učestvovale u ovoj akciji premašivao je jugoslovenski 679 puta. Napadima je podvrgnuta čitava teritorija Jugoslavije. U naletima je učestvovalo 1200 aviona, među njima 850 borbenih, koji su sa teritorije Italije, Nemačke, Velike Britanije, Turske, Francuske, Mađarske, kao i sa kontinentalnog dela SAD, po NATO podacima, izvela 35 000 vazdušnih napada. Delovanje avijacije podržavala je mornarička grupacija u sastavu tri nosača aviona, šest udarnih podmornica, dve krstarice, sedam razarača, 13 fregata. U Sredozemnom moru nalazila su se 4 velika desantna broda sa 10 000 marinaca. Avijacija NATO-a je nanela 2300 vazdušnih udara na 995 objekata. Po teritoriji Jugoslavije je izbačeno preko 3000 krstarećih raketa, oko 25000 tona (po nekim podacima 79000) eksploziva. U agresiji je poginulo 2000 civila, oko 7000 je ranjeno, 30% njih su deca. Materijalna šteta naneta Jugoslaviji iznela je preko 200 milijardi dolara.