Prestonica roštilja

Leskovac se nalazi u srcu prostrane leskovačke kotline, toliko plodne da će biljka i iz dugmeta da nikne, pa voće i povrće tu ima posebnu sočnost i slast. Okružen je vencem planina, čiji se obrisi plave u daljini, počev od Radana i Pasjače na zapadu, zelene Kukavice i visokog Čemernika na jugu, do Babičke gore, Seličevice i Suve planine na istoku.

I danas povezuje istok sa zapadom, a sever sa jugom Evrope i dalje Bliskim istokom, kao nekad, kad je bio na carskom drumu, kojim su putovali trgovački karavani i oni koji su nosili porez sultanu u Carigrad, zbog čega se još veruje da negde usput ima zakopanog blaga. Danas se autoputem od Beograda 280 km „preleti” za nepuna tri sata. Od Niša je udaljen 45 km, od Sofije i Skoplje oko 160 kilometara...

Pruga, sada međunarodna, stigla je ovde još 1886, a dok je građena, uz inženjera Svetozara Mašina u gradu na Veternici je boravila i njegova supruga Draga, potonja srpska kraljica, preudata za poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića.

Pogled sa Hisara

Ako prvi put posećujete Leskovac i očekujete gradić palanačkog tipa na jugu Srbije, iznenadićete se – prijatno. Ovaj grad koji su darivali i prodavali, ostavljali i osvajali, uzdizali i uništavali – tako da je imao zvezdane trenutke i bio sedište brojnih zanatlija, trgovaca, industrijalaca, bankara, a posle rata i decenije stagnacije – opet se ubrzano ulepšava. Murali su već osvanuli na mnogim fasadama, zahvaljujući akciji novih opštinskih vlasti grad je očišćen, uniformisani žuto-beli taksiji, kao u nekom uređenijem svetu, kruže ulicama... A sudeći upravo po nekim ulicama tipa avenije, u koje spada i Bulevar Oslobođenja, ili po velikom glavnom trgu, sa lepo uređenim parkom, stiče se utisak da je reč o mnogo većem gradu od ovog sa 78.000 stanovnika. Ali, da pustimo brojeve... U Leskovcu zaista ima šta da se vidi, pod uslovom da znate gde da tražite.
   
Ako želite da jednim pogledom obuhvatite grad – nema pogodnijeg ni lepšeg mesta od Hisara. Od parka Devet Jugovića do vrha vodi put duž kojeg su postavljene klupe i senice. Po lepom vremenu pogled s ovog brda puca u daljinu, a pošto se na Hisaru nalazi i etno-arheološki kompleks, jedan od najznačajnijih u Evropi, može se „baciti pogled” i u daleku prošlost. Tu su pronađeni ostaci iz poznog bronzanog doba. Najznačajniji nalaz je žezlo od nerđajućeg čistog gvožđa, prava retkost. Otkriveni su i zidovi sa tragovima rimskih opeka... Da upotpunite znanja iz arheologije, istorije, etnologije, i u kratkom vremenu vidite vredne predmete iz Leskovca i okoline, recimo iz 30 kilometara udaljenog Caričinog grada, koji je u 6. veku osnovao Justinijan Prvi, najbolje je da posetite Narodni muzej, u samom centru, gde je, pregledno i uredno, izloženo bar 13.000 predmeta, a još više ih je u depoima – arhiviranih po najvišim evropskim standardima. Nestrpljivi da grad upoznamo i iz prve ruke, Muzej smo napustili u društvu Ivane Ristić, zamenice direktora, šarmantne i svestrano obrazovane Leskovčanke – prave osobe da nas kroz malu šetnju uputi u mnoge tajne ovog grada.

Prva stanica – crkva „Odžaklija” u centru, koja je izgrađena na prevaru! Kako u tursko vreme „kaurima” nije bilo dopušteno da zidaju bogomolje, Leskovčani su ih slagali da grade konak za svog sveštenika, a da je tako „svedočilo” je ognjište sa odžakom. Turci su u to poverovali – i crkva je, završena 1812. godine, ostala i s odžakom i s imenom. Zanimljiva je i po specifičnom „ozvučenju” – u debele zidove od ćerpiča ugrađivani su zemljani lonci na razmaku od metra, grlića okrenutih ka unutrašnjosti. Lepa i skromna, jednobrodna, bez kupola i bilo čega upadljivog, ukrašena jedino tremom sa arkadama, u senci je velike „sestre” Saborne crkve Svete trojice, izgrađene 1931. To je očaravajuće ljupka, a ipak monumentalna građevina sa pet kupola koja mnoge podseća na Gračanicu, iako je njen idejni tvorac arhitekta Vasilij Androsov imao na umu da napravi spoj srpske srednjovekovne arhitekture.

Duhovitost pre svega
   
Sledeća „stanica” nam je Šop-Đokićeva kuća na Masarikovom trgu, stara oko 120 godina, predstavnica arhitekture 19. veka. Kad se uz škriputave naherene drvene stepenice popnete na prvi sprat, videćete u najvećoj prostoriji tavanicu u duborezu, što je prava retkost. Tu je sada sedište Turističke organizacije, koja čini velike napore da gostu grada ponudi mnogo više od nadaleko čuvenog roštilja. Leskovačko leto, multimedijalni festival na otvorenoj sceni u etno-kompleksu Šop-Đokić je jedan od njih.

Obavezno posetite i Gradsku kuću Bore Dimitrijevića Piksle, koja je bila i sedište turskog paše, a potom zgrada muzeja u okviru kojeg je i danas. Nalik je konaku kneginje Ljubice u Beogradu, s prelepim autentičnim nameštajem, što svedoči o želji dobrostojećih trgovaca 19. veka da pokažu šta mogu i imaju.

Procvat posle oslobođenja od Turaka 1878. nastao je zahvaljujući spretnosti i radinosti Leskovčana koji su pošli od onog što imaju – nadaleko čuvene konoplje. Prva fabrika gajtana za ukrašavanje narodnih nošnji osnovana je 1884. u Strojkovcu, iz čega se kasnije razvila ozbiljna tekstilna industrija, tako da je sredinom 19. veka imao 13 tekstilnih fabrika – zbog čega je prozvan malim Mančesterom.
Nadaleko poznatu industriju hemijskih i kozmetičkih proizvoda pokrenuo je Jovan Vlajčić osnivanjem pogona za izradu parfimerije i sapuna 1872. Nicale su i fabrike opeke, crepa, metalnih proizvoda, nameštaja... Industrijalci, koji su učili u hodu, svoje sinove su školovali u inostranstvu. Novi stil je najvidljiviji po palatama: Tonkićevoj, Teokarevićevoj, prelepoj kući Sotira Ilića, porodičnoj kući Vlajčića, u kojoj je sada Radio... Afinitet prema evropskoj kulturi danas neguje Društvo Srbija–Francuska, o čemu nam priča romanista dr Dušan Janjić, predsednik Društva koje organizuje revije francuskog filma, večeri šansona, izdaje dvojezični časopis, šalje mlade u Pariz da vide svet iz prve ruke...

Zahvaljujući prvaku Narodnog pozorišta glumcu Đorđu Tomiću, i njegovoj pasiji da sakuplja stare fotografije, razglednice i časopise na osnovu kojih je za TV Leskovac napravio serijal od 22 priče, saznajemo o mnogim živopisnim detaljima iz prošlosti, pa i onaj o Dragutinu Stamenkoviću Slavuju, vlasniku istoimenog bioskopa iz 1920. Dragi je imao čudan smisao za reklamu, pa je u vreme prikazivanja filma „Propast Pompeje“ po gradu prosipao pepeo, a za vreme projekcije „Drakule” u sali držao kovčeg sa upaljenim svećama. Kako ga je mesni advokat stalno zbog nečeg kritikovao i bojkotovao, Dragom je dosadilo pa je poslao Ciganče da pred njegovom kućom šeta magare koje je nosilo tablu s natpisom „S’m ja ne idem u bioskop kod Slavuja!”

Leskovčani se podsmevaju sebi, a još radije onom do sebe – uvek sa mnogo duha. Pisac Dobrivoje Kapisazović o tome kaže: „Stari Leskovčani, meraklije i gurmani, sve šaljdžije, sojterije i golemi podsmeždžije... U podsmehu i u šali i nadimke sebi dali...”

Nadimci za „cel život” bili su ne samo duhoviti, neobični, već i psihološki pronicljivi. Tu se moglo čuti da je Mita – Smejurija, i s njim Trajko Taralija, Mika Ćure, Dragi Bure, Toša Zucka, Mita Gucka, Gorča Plećka, Vane Cvećka, pa Rupica i Fajdica, uz to Glavosek i Krivorek...

Leskovačko „frljanje s padeži” i gutanje samoglasnika tipično za jug Srbije ušlo je u viceve, a na televizija ga „reklamira” i Đoša. Priznajemo, nismo ga baš mnogo čuli među Leskovčanima. Šteta. Jer autentični leskovački govor, deo prizrensko-timočkog dijalekta, ima i šarma i stila, iako je ponekad potreban i „prevodilac”.

Srpski Kolorado

Prevodilac nam nije bio potreban u razgovoru sa gradonačelnikom dr Vladanom Marinkovićem, od koga smo čuli da je zdravlje leskovačkog „Zdravlja”, bogu hvala, posle uspešne privatizacije, sada u sastavu „Aktavisa”, odlično, da je ovaj farmaceutski gigant dobio najsavremenije sertifikate kvaliteta, planira se i izgradnja novih postrojenja, a i dalje je kao donator sastavni deo sportskog i kulturnog života grada.
   
Pošto leskovačka opština spada u siromašnije, otvaranje novih radnih mesta postaje imperativ. Oživljavanje nekad moćne tekstilne industrije jedan je od prvih zadataka, čini se rešivih. Kapital iz Australije reanimirao je „Leteks” – očekuje se otvaranje 500 radnih mesta. I još hiljadu posle nove godine za potrebe kiparske kompanije koja je preuzela „Domaću radinost”. Ima interesenata i za Fabriku čarapa „Zele Veljković” koja je „obuvala” pola Jugoslavije.

U Leskovcu ima i volje i potencijala za brz oporavak. Ima mladih i obrazovanih ljudi, postoje dve više škole, Tehnološki fakultet... Iz sveta se vratio i genetičar dr Miodrag Stojković, priprema se otvaranje bolnice za veštačku oplodnju – dobar razlog da mnogi dođu u ovaj grad. Leskovac je poznat i kao sajamski centar, s neobičnom halom u obliku srpske šajkače!

Nemojte propustiti ni posetu kanjonu reke Vučjanke, koja zbog lepote s pravom može poneti epitet srpskog Kolorada. Tu, na padinama Kukavice, koristeći snagu plahovite Vučjanke, među vrletnim stenama, leti u moru zelenila, zimi ušuškana u beli „kaput”, smeštena je hidroelektrana Vučje, zbog čega je grad među prvim varošima dobio „sunce u stakletu”, kako je narod živopisno zvao električnu sijalicu. Mašine ove elektrane već sto godina rade kao švajcarski sat. Nemojte propustiti ni posetu Muzeju tekstila u vodenici u Strojkovcu, ni drevnoj rudarskoj crkvi čiji su temelji građeni u petom veku.

Razvoja turizma nema bez odgovarajućih puteva, hotela, restorana, kafića... U ovom slučaju put je odličan, dobrih kafana ima napretek, a zasad se može odsesti u hotelu „Beograd”, „Hajatu pet”, ili u nekom od privatnih pansiona kakav je i „Perla”, gde je, osim prijatnog ambijenta, i doručak po želji, čak i makrobiotički.

Iako se naša „mala šetnja” kroz grad i okolinu produžila u dvodnevni obilazak, propustili smo još mnogo toga, pa i Jašunjske manastire u kojima su, kako smo čuli, divne freske, što je dokaz da u Leskovcu ima šta da se vidi, zato – ne propustite da posetite ovaj grad!

Istorija i ime

Po legendi, ispod brda u blizini sadašnjeg grada nalazilo se jezero koje je presušilo. Vremenom je tu iznikla leska, po kojoj je naselje dobilo ime pre više od 600 godina. U vreme turske vladavine bilo je promenjeno u Hisar, od turske reči tvrđava.

U srednjem veku grad je bio poznat kao Dubočica. Istorija ovog kraja može se najsigurnije pratiti od 12. veka n. e. kada je srpski župan Stefan Nemanja od vizantijskog cara Manojla Prvog Komnina na poklon dobio Dubočicu. Iz vremena cara Dušana pojedina sela u Dubočici, pa i sam Leskovac, darivana su manastirima. Stefan Dušan je 1348. selo Leskovac poklonio manastiru Hilandaru. Dubočica je tokom 1374. ušla u sastav oblasti kojom je upravljao knez Lazar, a 1412. turski sultan Musa ostavio je pustoš u ovom kraju. Sve do 11. decembra 1877. grad je bio pod turskom vlašću i sedište nahije po imenu Dubočica.

Leskovačka „mućkalica” i „voz”

Kralj leskovačkog roštilja, kojem je posvetio čitav život, bio je Dragan Gligorijević – Dragi Bure. Roštilj majstor i legenda. Pripremao ga je i za kraljicu Elizabetu, i za Tita, bio pobednik u Montrealu u 1967. Recept za leskovački roštilj je majstorska tajna, patentiran je. Juneće meso s geografski određenim poreklom mora da odleži bar 24 sata, melje se kao za paštetu, dobro se umesi, da bi bilo elastično, a jedna od tajni je i dodavanje ledene vode. Za razliku od drugih, „Kad padne leskovački kevab, on odripne od zemlju, pa se vrne u tanjir!” Leskovački „voz” podrazumeva tri ćevapčića, malu pljeskavicu, vešalicu, kobasicu, džigericu u skrami i dobro začinjene ljute uštipke od mlevenog mesa. Prati ga niz sosova i salata ljutenica, ajvar, ili bar papričica.

Najbolju leskovačku mućkalicu koju smo ikad okusili, u ne baš kratkom životu, jeli smo u restoranu „Koliba” na izlasku iz Leskovca. Odličan roštilj jede se i u „Sandokanu”, „Vojvodićevom domu”, „Bavki”, na kioscima „Bibac” ili u centru u „Čavki”.

Roštiljijada koja traje nedelju dana sa više od 200.000 posetilaca ozbiljno konkuriše Guči, jer se u grad slegne more gurmana svih uzrasta kojima se sem ukusnog zalogaja nude i druge atrakcije – karneval, izbor za mis, koncerti, smotre folklora, posete muzejima...