Politika SAD prema Kosovu je loša po Izrael

Snažna američka podrška nezavisnosti Kosova štetna je po izraelske interese. Pozicija Sjedinjenih Država zasniva se na stavu da rešenje dugoročnog konflikta stranama u sukobu mogu i treba da nametnu strane sile. Uz to, stvaranje nove države nastoji da dâ deo nacionalne teritorije nasilnoj etno-religijskoj manjini; uzalud su nade da će se ispunjavanjem ove želje dodvoriti islamskom svetu; zapravo daje novi podsticaj za rastući islamski uticaj u Evropi; i poriče činjenicu da su vođe, za koje se predpostavlja da su državne, ukaljane terorizmom, kriminalom i dobro dokumentovanim vezama sa globalnim džihadom. Što je najvažnije, izdaje cinično postmoderni prezir prema svim zahtevima zasnovanim na istorijskim pravima i duhovnom značaju za određenu zemlju i naciju.
U interesu Izraela je da ponovi svoju već izrečenu poziciju da svako rešenje za Kosovo treba da se zasniva na dogovoru obeju zavađenih strana. Povrh toga, izraelska Vlada treba da izjavi i kako neće priznati nikakvu samoproklamovanu „državu“, ukoliko njenu nezavisnost ne odobri Savet bezbednosti UN.

Pozadina

Postoji mali deo sporne zemlje, bogate istorijom, ali siromašne u svemu drugom, čijih dva miliona stanovnika, pretežno muslimana, želi da je pretvori u suverenu, međunarodno priznatu državu. Bez obzira što tu ambiciju podržavaju SAD, EU i veći deo međunarodne zajednice, takav jedan čin otvorio bi Pandorinu kutiju geopolitičkih, pravnih, moralnih i bezbednosnih problema i stvorio crnu rupu bezakonja, endemske korupcije i džihadskog terorizma.

Teritorija o kojoj je reč začudo nije na Bliskom Istoku, beć u Evropi. Status Kosova, južne srpske pokrajine (Kosovo i Metohija) ostaje sporan i osam godina nakon što je UN/NATO preuzeo kontrolu nad njom.

Očekuje se da će Vašington u najskorijoj budućnosti načiniti finalni korak u odvajanju Kosova od Srbije i uspostavljanju nezavisne muslimanske države. Četvoromesečna runda pregovora nastavlja se do 10. decembra uz posredovanje „trojke“ u sastavu SAD/EU/Rusija. Ti razgovori se pokazuju jednako neuspešnim u postizanju kompromisnog rešenja kao što su bili i napori Martija Ahtisarija, prethodnog posrednika UN. Gospodin Ahtisari je doneo plan, obelodanjen u februaru 2007, koji je trebalo da dozvoli nezavisnost Kosova mimo srpskog negodovanja. Samo je izvesnost ruskog veta u Savetu bezbednosti sprečila usvajanje plana.

Mala verovatnoća za postizanje dogovora na kraju pregovora predstavlja direktan rezultat obećanja nezavisnosti „na ovaj ili onaj način“ (rečima sekretarke SAD, Kondolize Rajs) koje je Vašington dao albanskim separatistima, što znači da Albanci nemaju nikakav podsticaj za postizanje kompromisa. Bušova administracija je, ništa manje nego li prethodna, svim srcem posvećena cilju kosovskih Albanaca. Pošto je put preko Saveta bezbednosti UN blokiran, izgledi za jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti i priznanje SAD nejasno se naziru krajem godine, uprkos odsustvu rezolucije Saveta bezbednosti UN koju treba obezbediti za tu vrstu priznavanja.
Vašington vrši pritisak na članice EU da prekinu sa utvrđenom politikom funkcionisanja u okviru UN i priključe mu se. Sjedinjene Države uzdaju se da će ključne „ne-saveznice“ EU – među najistaknutijim potencijalnim kandidatima Kanada, Turska i Izrael – slediti njihov primer i produžiti listu onih koji će priznati samoproklamovanu državu Kosovo.

Scenario jednostranog proglašenja nezavisnosti mogao bi se odigrati već 10. decembra, dana kada je trojka dužna da podnese izveštaj o rezultatima svojih napora Generalnom sekretaru UN. Sjedinjene Države su pretile da će priznati Kosovo nakon unilateralnog proglašenja nezavisnosti, ali na sreću ni proglašenje ni priznavanje nisu izvesni. Vašington se još može odvratiti od tog koraka ukoliko bude imao razloga da misli kako druge zemlje, osobito njegovi najbliži saveznici, neće slediti primer Sjedinjenih Država.

Iako to većini Izraelaca možda nije u prvi mah očigledno, odluka Jerusalima da li da sledi trag Vašingtona, ili ne, mogla bi biti jedan od odlučujućih faktora u daljem razvoju drame. Nada da su izraelski političari spremni da ispolje stepen trezvenosti i realističnosti koji nažalost nedostaje u Vašingtonu, i kažu „ne“ odvajanju Kosova od Srbije, može biti jedan od najuticajnijih faktora koji bi podstakli Vašington da se povuče sa ruba katastrofe na pomolu.

Implikacije po Izrael

Iako većina Izraelaca možda pre t postavlja da njihova zemlja ni na koji način ne učestvuje u ishodu kosovskog pitanja, ukoliko Vašington ostane na sadašnjem kursu, to će uistinu imati implikacije suprotno interesima Izraela i to višestruko:

1. Bio bi ustanovljen presedan po kome se konstantni politički i teritorijalni sporovi mogu rešiti nametanjem volje drugih zemalja, čak i ako jedna strana odbija predloženo rešenje pošto je ono u suprotnosti sa njenim suštinskim nacionalnim interesima. Iako se pitanje na koji bi način Izrael mogao doći do kompromisa sa palestinskim aspiracijama ka samoupravi oduprlo naporima za pronalaženje sporazuma kroz pregovore, niko ne predlaže da bi spolja nametnuto rešenje verovatno bilo u interesu Izraela.
2. Teorija po kojoj strane sile mogu dati deo suverene teritorije jedne države nasilnoj etničkoj ili verskoj manjini, dovela bi u pitanje ne samo Judeju i Samariju, koje i tako formalno nisu deo Izraela, već i oblasti poput Galileje i delova Negeva, gde nejevrejsko stanovništvo ima, ili eventualno može zadobiti, lokalnu većinu. Muslimanska populacija u Izraelu trenutno iznosi nešto više od 20 procenata, otprilike koliko i u Srbiji ako se računa i Kosovo. Ako albanski muslimani danas mogu zahtevati otcepljenje od Srbije, navodeći tobožnje zlostavljanje u prošlosti, zašto sutra to isto ne bi učinili i izraelski Arapi?
3. Plan Vašingtona da nadmudri Savet bezbednosti ne bi li izbegao moskovski veto, rezultirao bi time što bi ruski veto u Savetu bezbednosti izgubio vrednost. Takav čin bi po svoj prilici obezvredio moć veta kao takvu, barem što se tiče zaštite koju bi stalne članice pružale manjim državama. U svetlu činjenice koliko su puta antiizraelske rezolucije Saveta bezbednosti bile poništavane vetom Sjedinjenih Država, ugroziti moć veta ubuduće će biti štetno po Izrael per se.
4. Kao što su mnogi američki političari ukazivali, neskrivena motivacija za politiku SAD na Kosovu jeste ulagivanje islamskom svetu. Ovo saznanje nam otkriva neverovatnu naivnost u razumevanju uverenja džihadista, na koja ustupci nikad nisu ostavljale utisak. Dovoljno je baciti pogled na trud Amerikanaca u stvaranju palestinske države, uvođenju „demokratije“ u Iraku i Avganistanu, ili u pružanju pomoći Osami bin Ladenu i drugim mudžahedinima protiv Sovjetskog Saveza, pa uočiti vrednosti koje ima zahvalnost džihadista. Pobeda na Kosovu bi samo podstakla njihove zahteve za buduće ustupke bilo gde drugde.
5. Stvaranje druge islamske države na Balkanu (posle Bosne, koja se smatra muslimanskom zemljom mada veći deo stanovništva čine hrišćani), doprinelo bi daljem porastu islamskog uticaja u Evropi. Takav uticaj zasniva se na porastu muslimanskog prisustva u ključnim evropskim zemljama, što je već dalo svoj doprinos u tim zemljama u vidu rastućeg antiizraelskog raspoloženja u Americi, kao i nasilju prema Jevrejima u Evropi.
6. Pobornici nezavisnosti Kosova podsmevaju se srpskoj tvrdnji da Kosovo ne predstavlja samo jedan deo, već srce i dušu njihove zemlje - „srpski Jerusalim“. Takvo zanemarivanje odaje ciničan prezir prema suštinskoj strani života svake nacije, koji se mora zasnivati na opštem istorijskom priznavanju njenog moralnog i duhovnog identiteta, bez koga narod prestaje da bude narod i postaje nešto malo više od proizvoljne svetine. Ako od Srbije danas može da se otuđi njen Jerusalim, zašto sutra od Izraela ne bi moglo da se zahteva da „al-Kud“ bude prestonica nezavisne „Palestine“?
7. Zagovornici nezavisnosti Kosova previđaju ili glatko prelaze preko činjenice da su albanske vrhovne vođe na Kosovu ogrezle u terorizam i kriminal, sa pedigreom koji ukazuje na njima svojstvenu nemoć da ostvare stabilnu i civilizovanu vladavinu. Osim toga, današnja Priština i Podujevo podsećaju na Gazu i Ramalu; džamije koje finansira Saudijska Arabija, naoružani muškarci, kao i hrpe smeća pored puta.

Ne može se reći da će Izraelu biti lako da se usprotivi svom najbližem prijatelju i savezniku po pitanju koje mnogi Izraelci smatraju perifernim. Mada, treba imati na umu da dosledan stav Izraela prema Kosovu može biti faktor koji će odvratiti Vašington od ozbiljnih grešaka u proceni.

Uticaj Izraela

Postoje dve glavne oblasti u kojima Izrael može da ostvari pozitivan, a možda i odlučujući, doprinos.
Pre svega, izraelska vlada može javno i energično da formuliše svoj stav – protiv nametnutog rešenja. Kad je prošle godine srpski ministar inostranih poslova, Vuk Drašković, posetio Izrael, njegova tamošnja koleginica Cipi Livni jasno je iznela stav da se Izrael protivi nametnutom rešenju. To bi trebalo saopštiti i prilikom bilateralnih odnosa sa Vašingtonom i ostalim prestonicama, posebno u Evropi. Kao što bi bilo povoljno i da se delovanje Kneseta usmeri u pravcu takvog rešenja.

Na drugom mestu, ne treba potcenjivati uticaj izraelskog mišljenja na javnu politiku u Sjedinjenim Državama. Među američkim zagovornicima nezavisnosti Kosova ima mnogo iskrenih prijatelja i pristalica Izraela koji nisu upoznati s činjenicom da njihovo zalaganje može da ima negativne posledice po Izrael. Takvi zagovornici se mogu naći u medijima, u grupama javne politike i tink tenkovima, u pravobranilaštvu, i drugim uticajnim centrima koji izričito predstavljaju jevrejsku zajednicu u SAD, liberale, neokonzervativce i elemente hrišćanske zajednice.

Osim toga, izraelskom vojnom i odbrambenom iskustvu sa terorizmom odaje se veliko poštovanje u američkoj odbrani, obaveštajnoj službi, unutrašnjoj bezbednosti, kao i unutar i izvan vlade, i unutar oblasti izvršne i zakonodavne vlasti. Važno je da izraelski sagovornici sve ove kontakte u Sjedinjenim Državama obaveste da bi pogrešno rešenje za Kosovo imalo kontraproduktivan uticaj na Izrael.

Zaključak

Od rata 1999. godine koji je NATO vodio protiv Srbije, kosovsko pitanje je izbledelo na političkom horizontu američke i izraelske zajednice. To je zagovornicima nasilnog i protivzakonitog otcepljenja Kosova od Srbije dalo prostora da steknu prednost u formulaciji američke politike. To, međutim, ne znači da pogrešno vođena politika ne može da bude preinačena ukoliko relevantne perspektive, podrazumevajući tu i uticaj na Izrael, počnu da se primenjuju. Za dobrobit Izraela, ako ni zbog čega drugog, potrebno je da taj proces počne što je pre moguće.
Ovaj članak je zasnovan na predavanju „Problem na Kosovu“ sa konferencije Centra BESA, održane u septembru 2007. godine u Tel Avivu.