Optuženi: Nikola Sarkozi

U Francuskoj su u jeku predsednički izbori. Nikoli Sarkoziju se upućuju optube sa svih strana, ali se on uporno bori i nema nameru da se preda. Štaviše, prema ispitivanjima javnog mnjenja Sarkozijev rejting je po prvi put od početka predsedničke kampanje u Francuskoj nadmašio onaj njegovog političkog rivala Fransoaa Olanda: dok je prvi osvojio 28,5%, drugi ima 27%.

Ali postoje podaci koji za aktuelnog predsednika nisu baš povoljni i koji su Sarkoa, kako ga Francuzi zovu, sigurno koštali živaca. Postala je široko poznata priča o nezakonitom transferu novca na račune fiktivnih firmi u inostranstvu u ime interesa stranke RPR (Udruženje za podršku republici - fr. Rassemblement pour la République, RPR), koja je 90-ih bila na vlasti. RPR-ov proteže bila je vlada na čelu sa premijerom i naravno ministrom finansija koji je tada bio Nikola Sarkozi. Uzgred rečeno, izgleda da su sredstva stizala od tajne trgovine oružjem.

Ovu radnu verziju je proverio ozbiljan novinar sa velikim stažem, glavni urednik najuglednijeg nedeljnikaLeNouvelObservateur Serž Rafi. On je takođe jedan od poznatih stručnjaka za izborne tehnologije, između ostalog je u poslednje vreme objavio biografije obojice kandidata, tj. Sarkozija i Olanda. Tokom svog opasnog istraživanja Rafi je intervjuisao glavnog optuženog, Žan-Marija Boavena koji se trenutno krije. Boaven je pokušao da ucenjuje Sarkozija tražeći u zamenu za ćutanje nekoliko miliona evra, nakon čega je njegov stan uneređen, računar provaljen, a njegov vlasnik se krije i strahuje za svoj život. Žan-Mari Boaven je radio u jednoj od kompanja koje su 1994. u Belgiji osnovalo Ministarstvo finansija Francuske. Takođe je registrovao fiktivnu firmu Hajne preko koje je navodno uplaćivan mito klijentima francuske vlade. Radi se o tome da se tokom tajne trgovine oružjem jedan deo novca koji je stizao na račune firmi posrednica a posle, prema verziji istrage, išao u džep vladajuće stranke, vraćao naručiocima. Navodno, kada taj deo jednom nije stigao, isporučioci su organizovali odmazdu – teroristički napad u Karačiju gde je poginulo 14 osoba, od kojih je 11 imalo francusko državljanstvo. Kompanija Hajne je posle registrovana pod drugim nazvom, Teknomar, a novac je i dalje stizao u potocima tajnim finansijskim cevovodom. Operacija je trajala oko 10 godina.

Uspeli smo da kontaktiramo glavnog urednika Le Nouvel Observateur Serža Rafija i zamolili ga da komentariše svoje istraživanje. Evo šta je ispričao.

Za razumevanje ovog francusko-francuskog predmeta potrebno je da se vrati na početak 90-ih, kada su se Francuzi po prvi put podelili na 2 tabora – pristalica Eduarda Baladura i Žaka Širaka. Tokom svih tih godina i jedan i drugi klan je bio spreman na sve da bi došao do vlasti. Upravo je tada odigrana bitka za upravljanje aparatom vladajuće partije RPR. Baladurijanci su izgubili. Dakle, Žak Širak, Baladurov tim je ostao bez sredstava. Onda je trebalo pronaći novac u ime politike, a tu nema alternativa: morali su da iskoriste ugovore o isporukama naoružanja, što je po definiciji najmanje transparentna vrsta međunarodnog biznisa jer automatski potpada pod oznaku „poverljivo“, a to je upravo ono što država koristi za svakakve aktivnosti.

Upravo je tada Nikola Sarkozi, koji je bio na čelu Ministarstva za budžet (finansije – A.A.) morao da pribegne trgovini oružjem u skladu sa ugovorima između Francuske Republike i nekih zemalja kao što su Saudijska Arabija, Pakistan, itd. Dakle, ugovore je naravno odobrilo službeno lice, Ministar koji se bavio realizacijom finansijske sheme preko registracije firme luksemburškog prava Hajne koja je distribuisala posrednička sredstva, a prema verziji francuske istrage i mito naručiocima koji se preko ofšor kompanija i fiktivnih avisoa vraćao na račune francuskih političkih partija i pojedinih javnih ličnosti. U tom trenutku slučaj Karači je ovaj korupcijski mehanizam 90-ih učinio javnim.

Što se tiče još jedne priče koja za Nikolu Sarkozija nije povoljna, one o mogućem finansiranju njegove predsedničke kampanje iz 2007. o trošku pukovnika Gadafija, Predsednik je umesto odgovara na pitanje novinarke Lorans Ferari verbalno napao sagovornicu i zatražio dokaze, tačnije kopije transfera novca. Takođe je rekao da se ne može verovati sinu diktatora kome su ruke krvave.

Mislim da s takvim pitanjima treba biti oprezan. Na primer, ja više volim da govorim o tome što pouzdano znam... Ovaj slučaj, dosije Zijada Takedina, libanskog posrednika koji je učestvovao u tajnom, nezakonitom finansiranju kampanje Nikole Sarkozija, zahteva veliku opreznost, jer, koliko je meni poznato, tu ne postoje nikakvi dokazi. U fascikli koja sadrži krivični predmet nalaze se izjave samo jedne, i to dosta sumnjive individue koja je imala sporednu ulogu. Upravo je taj čovek obelodanio tajnu francusko-libijsku operaciju. Ja, kad nešto ne znam zasigurno, otvoreno kažem: ne znam jer nisam upoznat sa okolnostima tog slučaja da bih tvrdio da je postojalo takvo finansiranje.

Pošto ne želimo da iznosimo vrednosne ocene, reći ćemo sledeće: dok je bio ministar finansija, aktuelni Predsednik nije bio samostalni igrač. Naravno da je imao podršku nadređenih lica, ali izgleda da su sredstva ipak stizala po narudžbini vladajuće stranke. Kako je jedan ministar finansija mogao da izbegne izvršavanje nalog svog nadređenog, premijera, pa i partijsku disciplinu? Dakle, ova priča, ma koliko je njena pozadina odbojna, najverovatnije ne spada u privatno-krivične, već u one političke. Što je bitno ako se na primer uporedi ponašanje predsednika-kandidata i potpuno privatni krivični predmet socijaliste Dominika Stros-Kana, koji je ili svedok ili optuženi u predmetu o podvođenju i isporukama droge.