Blago tebi Srbijo

Srbija je na putu ka Evropi stigla konačno do parafa koji joj obećava “svetlu budućnost”. O sutrašnjici, lepšoj nego u bajkama, putovanjima bez viza i pasoša, medu i mleku u Srbiji, budućoj  Zemlji Dembeliji, egzaltirano uskliču  ministri, poslanici i sve malobrojnije pristalice nekih vladajućih stranaka. A i kako se ne bi radovali kada smo, evo, pred vratima Evrope, u društvu zemalja gde pečene ševe padaju s neba. Tako, i otprilike u tom stilu, potpredsednik Božidar Đelić, ministar finansija Mirko Cvetković i grupa njihovih saradnika, klicahu u Knez Mihailovoj ulici pred “ozarenim” licima građana, koji će, koliko sutra, biti lišeni svih finansijskih i drugih problema koji ih godinama proganjaju.


Mnogi građani, međutim, koje godinama neumoljivo muči nemaština, siromaštvo,  glad, prazna i lažna obećanja, ne šetaju Knez Mihailovom ulicom već se iz dana u dana okupljaju ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici, gde mole, dvore, pa i prete blokadama ulica i puteva, ne bi li im država vrati neopravdano zakinuto,  povećala  plate od kojih se zbog svakodnevnih poskupljenja jedva, ili nikako, sastavlja kraj s krajem… Danima, na primer, drežde ispred zgrade Vlade Srbije ljudi koji su  na poziv države krvarili na Kosovu 1999. godine. S pravom ti ljudi traže da im se isplate neisplaćene dnevnice. Danima pregovaraju sa činovnicama odgovarajućih ministrarstava, od kojih osim obećanja u stilu “ne lipši magarče…” ne dobiše ništa do današnjih dana.

Masovno se ovih dana ispred zgrade u Nemanjinoj ulici okupljaju službenici sudskih, prosvetnih, zdravstvenih i drugih ustanova kojima je “dogorelo do nokata”, jer nisu u stanju da, osim “korice nasušnog hleba”, obezbede deci namirnice neophodne za golo preživljavanje. Otvoreno, pred kamerama, ljudi govore da im deca gladuju, da platama od prvog do prvog nisu u stanju da obezbede ni minimum potreba za životnu reprodukciju. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, defiluju ispred zgrade Vlade Republike Srbije ljudi koji, ako ovakvo stanje potraje, a svi su izgledi da hoće, neće biti u prilici da dočekaju “svetlu budućnost” koju nam garantuje paraf na Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom (EU).

Za razliku od građana kojima je obećana lepa  budućnost isto što i “šarena laža”, potpredsednika vlade Božidara Đelića ne napušta optimizam kada je bolje sutra u pitanju. On, opet egzaltirano, tvrdi i obećava, da će parafirani Sporazum biti potpisan najkasnije do kraja januara 2008. godine, a neće se dugo čekati i dan kada će Srbija postati pridruženi član Evropske unije. Koliko će vremena proteću do konačnog prijema, međutim, mudro se ćuti jer tu postoji jedno veliko “ali” od kojeg zavisi ne samo prijem, već se u pitanje dovodi i pridruženo članstvo. A to “ali” zove se general Ratko Mladić, odnosno saradnja sa Haškim tribunalom. Mada Evropa to decidirano tvrdi, potpredsednika Đelića ne napušta optimizam, jer samouvreno tvrdi da saradnja sa Hagom nije najveća prepreka za potpisivanje Sporazuma. Ispusti, međutim, da imenuje najveću prepreku, naglašavajući  da je, ipak, saradnja sa Tribunalom neophodan uslov sa potpisivanje sporazuma sa EU. Dodade, uz to, da uslov u vezi sa Haškim tribunalom neće nestati sve dok general Mladić ne bude izručen tom sudu. Izgleda da ni gospodinu potpredsedniku nije najjasnije kako stoje stvari sa eventualnim ulaskom Srbije u Evropu. Jer, jednom prilikom tvrdi da saradnja sa Hagom nije primarna, da bi neposredno posle toga potvrdio da je izručenja Mladića uslov svih uslova  za isticanje naše kandidature za prijem u EU. Opravdano se , s tim u vezi, postavlja pitanje šta će biti ako se ne otkrije skrovište Ratka Mladića i izostane njegovoi izručenje Haškom tribunalu, što inače iskreno priželjkuje većina srpskog naroda. Hoće li nas Evropa u tom slučaju izopštiti iz pripadnosti starom kontinentu i baciti u naručje prijateljskim zemljama Istoka? Malo je verovatna takva pretpostavka, posebno što nam sada i Evropa, posredstvom Olija Rena – jednog od svojih činovnika, upućuje komplimente za navodne napretke u radu na ispunjenju zahteva koji se odnose na primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Otkud ođednom tolika promena u oceni Olija Rena koji se, koliko do juče, ružno izražavao o Srbima i srpskom narodu?

Vratimo se, međutim, priči o “lepšoj sutrašnjici”. Srpski vlastodršci, naime, veoma često raznim parolama i floskulama nastoje da ljude ubede kako će uskoro iz prodavnica izlaziti sa prepunom “potrošačkom korpom”. Potrebno je samo još malo strpljenja. A to strpljenje traje evo više od sedam godina. Niko, međutim, više ne veruje u takve priče, jer je evidentna činjenica da sa današnjim stanjem životnog standarda većine Srba, nije moguće prekriti ni dno te “korpe”. Nemoguće je jer su u Srbiji najmanja primanja u regionu, uz najskuplje životne namirnice. Hleb, mleko i mlečni proizvodi, šećer, ulje i druge životne namirnice, skuplje su danas u Srbiji nego u drugim zemljama, a primanja višestruko manja. Rast cena u narednoj godini nagoveštava čak i guverner Narodne banke Srbije (NBS) Radomir Jelašić koji upozorava da će biti teško sačuvati stabilnost  cena u 2008. godini, jer Vlada Srbije namerava da odstupi od usvojenog Memoranduma o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici. Jelašić pored toga tvrdi da Vlada Srbije nije uvažila preporuke Međunarodnog monetarnog fonda o preporuci za očuvanje makrostabilnosti. Interesantno je, pri tome, da Božidar Đelić i Mirko Cvetković ne demantuju sadržaj njegove izjave, ali mu oštro zameraju što se, s tim u vezi, ne obraća direktno Vladi, već za to koristi medije. Upozoravaju ga, takođe, da je zadatak NBS da podržava politiku Vlade. Očigledno je, međutim, da je Jelašić ovog puta, za razliku od vremena kada se odlučivalo o njegovom ponovnom izboru, bio daleko blagonakloniji prema stavovima i odlukama Vlade. Nije jasno u ovom trenutku da li se radi o ličnom stavu Radovana Jelašića, ili iza toga možda stoje njegovi politički istomišljenici iz stranke kojoj on, kako je u više navrata isticao,  “ne pripada”.

Potpredsednik Đelić se ovih dana suočio i  sa prebacivanjima koja mu se upućuju zbog navodne podrške monopolskom položaju  “Delte” - trgovinskom gigantu Srbije. Prebacivanja dolaze iz Saveta za borbu protiv korupcije na čijem se čelu nalazi gospođa Verica Barać. Za monopolistički položaj optužuju se proizvođačke i trgovinske organizacije koje su, u stvari, uzročnici visokih cena osnovnih životnih namirnica u Srbiji. Potvrda postojanja monopolističkog položaja manifestuje se i kroz najavljivanje novih, viših, cena  hleba, mleka i mlečnih proizvoda. A da monopolisti čvrsto drže cene u svojim rukama, potkrepljuje se i činjenicom da su  srpski poljoprivredni proizvodi i prerađevine, najskuplji upravo u Srbiji. Jer, mleko, mlečni proizvodi, meso i mesne prerađevije, šećer, ulje, voće i povrće – proizvedeni u Srbiji, znatno su jevtiniji u susednim i drugim zemljama Evrope nego na domaćem tržištu.

Prebacvivanja da podržava monopoliste, Božidar Đelić osporava navodom da u svemu podržava napore Saveta za borbu protiv korupcije , jer je, kako reče, svojevremeno lično bio inicijator formiranja tog tela. “Niko”, zaključuje on, “nije iznad zakona, ni ja, ni predsednik Republike, ni predsednik Vlade, ni bilo koji član Saveta za borbu  protiv korupcije…” Hajde da mu verujemo, ali, imajući u vidu ono što građani misle i govore, ostaje nam samo da kažemo: “Blago tebi Srbijo!”.