Hvalite decu, ali umereno

Govorite im da su prekrasna, nadarena, izuzetna, a da ona u to zaista veruju. Ipak, ne preterujte ni sa pohvalama.

Komplimenti i neumerena podsticanja mogu da štete vašoj deci, kažu američki stručnjaci. Oni tvrde da suviše česte pohvale stvaraju decu okrenutu samo sebi, koja će da izrastu u sebičnjake i koja će patiti zbog neuspešnih veza, nedostatka emotivne topline, koja će nasilno da reaguju na kritike, biti neverna i nesposobna za empatiju.
Grupa američkih psihologa sa univerziteta u San Dijegu poduhvatila se obimnog posla da uz pomoć upitnika za procenu narcisoidnosti ispita više od 16.000 školske dece. Ovaj upitnik traži od ispitanika da ocene tvrdnje poput „mislim da sam poseban” ili „svetu bi bilo bolje kada bih ja vladala” i pokazao je da je broj narcisoidnih učenika danas, u odnosu na 1982. godinu s kojom je poređen, veći za trideset odsto. Deca su danas više usredsređena na sebe nego ranije generacije, a za to je kriv pokret jačanja samopouzdanja, za koji su se poslednjih dvadesetak godina zauzimali roditelji i učitelji.

Profesor ovog univerziteta Jean Twenge, autor knjige „Ja generacija: zašto su mladi Amerikanci samouvereniji, prodorniji – i jadniji nego ikad pre”, tvrdi kako je došlo vreme da prestanemo deci da govorimo da su posebna i da mogu da rade ili da postanu šta god požele. Umesto toga, imamo obavezu da im pomognemo da postave realnije ciljeve u životu.

Ipak, posledice suprotnog ekstremnog ponašanja – premalo pohvala, pokazivanja poštovanja i podsticaja mogu da budu podjednako štetne, ako ne i štetnije. Istraživanje na ovu temu pokazalo je da su ljudi s niskim nivoom samopoštovanja skloniji destruktivnom ponašanju, posebno bolestima zavisnosti, nasilju i kriminalu. Deca bez samopoštovanja neće imati ni samopouzdanja neophodnog za uspeh u životu, tvrde autori jedne druge studije. Ona će biti stidljiva i plašljiva, jer misle da nisu dovoljno dobra za preživljavanje u ovom svetu, ili će, kao drugu krajnost, iskazati sebičnost i arogantnost pošto njima žele da prikriju svoj strah.

U Hongkongu je objavljena studija koja se bavi upravo ovim problemom vaspitanja dece i u njoj je iznet podatak da je čak trideset odsto dece između osam i jedanaest godina bilo povređeno i uznemireno zbog negativnih kritika roditelja, a time i na najboljem putu da postanu nezadovoljni, agresivni i destruktivni ljudi.

Šta, dakle, preostaje roditeljima? Kao i uvek, ono što je najteže, da pronađu pravu meru i za pohvalu i za kritiku. Kada ih hvalite, hvalite ih kvalitetno, ne neprekidno. Težak zadatak roditelja sastoji se u tome da reše jednačinu sa mnogo nepoznatih kako bi deci pomogli da najpre otkriju, a zatim i prihvate svoje granice kako bi pronašli i način za razvijanje i postavljanje realnih ciljeve. Samopoštovanje jeste dobro, ali ako je podstaknuto u pogrešnom smeru može da bude štetno. Ključno je da naučite dete da bude dobronamerno i da posmatra svet iz svih perspektiva. To je istovremeno i najbolji način da izbegnete problem koji se javlja kada postoji mnogo praznog samopoštovanja, narcisoidnosti i nesposobnosti saosećanja sa drugim ljudima.

Svako dete ima svoje talente i mogućnosti koje treba podsticati, ali malo njih će postati slavno zbog toga. To nije razlog da bude i nesrećno, ili da se razboli od bolesti zavisnosti, ali, roditelji u tome moraju da pomognu svojoj deci. Naučite ih da većina ljudi nije slavna a da uprkos tome žive srećni i zadovoljni, zato što su pred sebe postavili realne ciljeve i zato što su mogli da ih ostvare. A mnogi ni te realne ciljeve ne mogu da dosegnu bez pomoći, pohvale i podrške roditelja.