Teheran - 2012: putovanje i povratak

Iran, njegova unutrašnja i spoljnopolitička situacija danas ne silazi s prvih strana različitih ruskih i inostranih medija. 2. marta u zemlji su održani parlamentarni izbori, koji su izazvali masu diskusija u međunarodnoj zajednici. Bilo je mnogo pretpostavki o tome kako i na šta može uticati sadašnja izborna kampanja. Dopisnik „Glasa Rusije“ Milena Faustova bila je u kratkoj poseti Teheranu i saznala je šta Iranci misle o izborima i kako se stranac oseća u ovoj islamskoj republici.

Upoznavanje s Iranom počelo je od posete ambasade ove republike u Moskvi. Bez obzira na to što su molba za putovanje i dokumenta za vizu bili predati mesec dana pre putovanja, dozvola za posetu ovoj zemlji u iranskom konzulatu je uspešno dobijena tek dan pred poletanje. U samoj ambasadi IRI ovo su objasnili jednostavno: ministarstvo kulture Irana – „Eršad“, koje odlučuje da li da se izda ili ne viza za rad, samo određuje rok boravka stranca u zemlji.

O iranskom dres-kodu za žene sam dosta toga čula i ranije. Za svaki slučaj još jednom su me upozorili da su marama na glavi i potpuno pokrivene ruke i noge – obavezni. Uzgred rečeno, na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, odakle poleće noćni let za Teheran žene obučene po iranskim zakonima mogle su se prebrojati na prste jedne ruke. Uglavnom su čak i žene poreklom iz Irana na ruskoj teritoriji bile ne samo bez marama, već i u prilično otvorenoj odeći za muslimanke. Njihov čudesan preobražaj u pristojne građanke republike dogodio se već u samom avionu nakon sletanja na teheranski aerodrom.

Na prvi pogled, ništa posebno čudno nije se dešavalo na teheranskom aerodromu. Pasoška kontrola, kao i u drugim zemljama, podelila je putnike u dolasku na Irance, državljane drugih zemalja i diplomate. Carinik je na jeziku farsi popunio neki papir, napisavši na njemu moje podatke iz pasoša i adresu hotela, udario je pečat da sam prešla granicu i pustio me je da idem kuda i svi. Neobično je bilo samo jedno – skoro da sam bila jedina žena bez pratnje. Sve ostale dame su na ovaj ili onaj način bile s nekim ili uz nekoga. Uostalom, u tri sata posle ponoći ova činjenica me nije zanimala. Došavši taksijem do hotela utonula sam u dubok san, imajući slabu predstavu o tome šta me očekuje sledeća dva dana.

DAN PRVI. ŠADI

Zvonjava hotelskog telefona prekinula je sanjivu tišinu sobe. Sat na zidu je pokazivao oko 8.30 po teheranskom vremenu. U Moskvi je to oko 9 sati ujutru. „Milena? Zovem se Šadi. Ja sam vaš prvodilac,“ – začuo se u slušalici prijatan ženski glas. „Za sat vremena treba da dođete u Eršad kako biste dobili zvaničnu akreditaciju zemlje za rad u Iranu. Tamo ćemo se naći.“ Stavivši maramu na glavu, koju sam imala pravo da skinem tek kad ostanem sama u hotelskoj sobi i ogrnuvši se u pončo tako da mi se ne vide ni ruke, ni noge, uputila sam se u Eršad. Bez obzira na to što je bio neradni dan – parlamentarni izbori su održani u petak, vrata ministarstva kulture su bila otvorena. Na prvom spratu je bilo vrlo živo. Nekoliko žena u hidžabama – specijalnim maramama koje pokrivaju glavu, i čadrama – svojevrsnim pokrivalima koja skrivaju figuru od glave do pete, uzeli su moj pasoš i dali mi da popunim nekoliko formulara na engleskom, da napišem koje obrazovanje posedujem, da navedem svoju moskovsku adresu i telefon koji ću koristiti u Teheranu. Sva akreditacija uz obaveznu fotografiju s maramom na glavi, trajala je oko dva sata.

Šadi se pojavila negde na polovini ove procedure. Mlada i aktivna odmah je počela da me bombarduje različitim pitanjima na uslovno-ruskom jeziku: ko sam, odakle sam, za koga radim, za koga planiram da glasam na predsedničkim izborima u Moskvi. Nešto kasnije kolege iz ukrajinske štampe koje sam slučajno srela u gradu, objasnile su mi da Šadi nije prosto prevodilac, kojeg mi je ljubazno obezbedila iranska strana, već radnik službe bezbednosti ove zemlje. Njen zadatak nije bio samo da me prati i da mi pomaže s prevodom, već i da prati šta pitam i fotografišem, o čemu razgovaram s kolegama. Svaki strani novinar je obavezno imao svoju „Šadi“. Pritom su muškarci imali saradnike muškog pola, a žene – ženskog. I zaista, moja pratilja je vrlo budno pratila šta fotografišem, koja pitanja želim da postavim u intervjuu, više puta se raspitivala šta i kako nameravam da prenesem o iranskim izborima Moskvi. Sumnjam čak i u to da je korigovala moja pitanja, koja sam ipak uspela da postavim na ulicama grada. Razgovori o opoziciji i budućnosti Irana posle izborne kampanje ovde nisu baš dobro došli. A svi sagovornici s kojima sam čudom uspela da porazgovaram, kao jedan su izražavali jedinstvenu poziciju partije-favorita Irana – „za jačanje duhovne vlasti uzemlji i proklamovanje islamskih vrednosti u društvu i svetu.“ Na pitanja o mogućem ratu s SAD i Izraelom odgovaraju nerado i pretežno patriotskim parolama: „nećemo dozvoliti“, „nećemo dopustiti“, „zgazićemo ih“, a o sankcijama Zapada – s podsmehom: kažu, mi smo im potrebniji nego oni nama. Pritom se svuda u gradu mogu videti veliki transparenti preko ulice na kojima je, kako mi je Šadi prevela, arapskim kitnjastim slovima napisano upozorenje o neminovnom ratu koji se nadvija nad celim iranskim narodom. U pozadini, zapadna reklama satova i automobila koja takođe još uvek ulepšava gradske ulice, izgleda više nego skromno, pa čak i neugledno.

Tek uveče sam uz pomoć lukavstva uspela da se oslobodim Šadi koja mi je više smetala nego što mi je pomagala, jer je njeno znanje jezika bilo na minimalnom nivou i kao prevodilac je bila vrlo slaba, a sve molbe za organizovanje intervjua doživljavala je s mučeničkim izrazom lica. Uostalom, to uopšte ne znači da je iranska služba bezbednosti prestala da me prati. Sledećeg jutra mi je Šadi s nevinim osmehom jasno i na prihvatljivom ruskom jeziku stavila do znanja da je odlično upoznata s kim i kako sam provela večernje sate. Potpuno neočekivano je bilo i to što nametnute usluge pratnje i navodnu pomoć u prevođenju iranska strana naplaćuje od stanaca. U mom slučaju „usluge“ Šadi su koštale 200 dolara na dan. Na ovu cenu me niko nije upozorio ni u Moskvi, ni u Teheranu. Prosto su me obavestili o toj činjenici, koja je bila tim pre nezgodna ako se ima u vidu da je moj pasoš bio kod Šadi i da mi je vraćen tek kad sam po računu platila 400 dolara za dva dana. U američkoj valuti. Uzgred rečeno, čim je agencija NNC za koju Šadi radi i preko koje ministarstvo za Kulturu izdaje zvaničnu akreditaciju stranim novinarima dobilo novac, moja pratilja me je, pozvavši se na masu posla, napustila. Bilo je jutro drugog dana mog boravka u Teheranu. Nije prošao čak ni dan od trenutka kad sam se upoznala s Šadi. Međutim, nisam mogla da ne dam novac koji je od mene tražen, iako me je sve to na određeni način šokiralo.

DAN DRUGI. GRAD

Nakon što me je Šadi žurno napustila ostavivši me samu negde u predgrađu Teherana nije mi preostalo ništa drugo do da pokušam da pronađem sunarodnike. Telefoniranje predstavnicima ruskog konzulata nije mi dalo skoro ništa – u Iranu je bio neradni dan, ambasada RF u republici je bila zatvorena. S mojim poznanicima – bivšim građanima Rusije u Teheranu takođe nisam imala sreće. Jedan od njih je ležao u bolnici, druga je telefonom rekla da i sama ima previše problema i predložila mi je da je ponovo nazovem za nedelju dana. Ruski pravoslavni hram – tradicionalno mesto susreta Iranaca koji govore ruski, bio je zatvoren. Preostali izbor je bio mali – da prosto šetam gradom. Skoro bez novca, jer sam poslednjim platila usluge Šadi, bez jezika, bez karte. Ipak, u pogledu bezbednosti sam se osećala prilično sigurno.

Bez obzira na to što sam bila bez pratnje na ulicama Teherana na mene apsolutno niko nije obraćao pažnju. Uostalom, u onom obličju u kojem žene tamo stalno idu, prilično je teško ugledati lepotu. Mogla sam da idem kuda hoću i da radim šta hoću. Istina, ukoliko to ne krši norme i zakone zemlje. Dva puta su mi prilazili ljudi u vojničkoj uniformi i proveravali moj fotoaparat. Objašnjavajući da se ovde nedaleko nalazi neki vojni objekat, pažljivo su proučili fotografije koje sam snimila. Nekoliko su zatražili da obrišem. Na jednima su bili iranski policajci u krupnom planu, na drugima – antiameričke parole i grafiti. Istina, ove druge sam posle uspela tajno da snimim ponovo.

Pošto nisam imala šta da radim sišla sam u teheranski metro. Relativno je mali u poređenju s moskovskim, izgleda prilično moderno, premda i monotono. Ima samo tri linije s oko dvadeset stanica na svakoj. Nikakve arhitektonske raskoši na stanicama, sve liče jedna na drugu. Markica košta oko jedan dolar. Vagoni izgledaju baš kao na Zapadu. Međutim, čovek ne može da uskoči u bilo koji od njih ako žuri. Svi su oni uslovno podeljeni na muške, mešovite i samo za žene. Uzgred rečeno, u nadzemnom javnom prevozu postoji ista takva podela. Na primer, žene moraju da se voze u zadnjem delu autobusa dok se muškarci voze samo napred. Damski vagoni u metrou nalaze se na početku i na kraju voza i zauzimaju otprilike jednu trećinu kompozicije. Sredina kompozicije je u potpunosti namenjena muškom stanovništvu i onim retkim gospođicama koje su u metro sišle u muškoj pratnji. Pošto sam bila sama krenula sam prema vagonima s upečatljivim natpisom na farsiju i na engleskom “women only”.

Broj žena u vagonu me je zapanjio. Osim toga što su sva sedišta bila zauzeta, dame su prilično zbijeno stajale, sedele, pa čak i ležale na podu. Između njih kroz vagon su se probijale trgovkinje s raznim sitnicama – od sunđera za pranje sudova do notesa i olovaka. Ugledavši moj fotoaparat žene su na sve moguće načine počele da viču i primorale su me da ga sakrijem u ruksak, a zatim su zahtevale od mene da pokažem sva moguća dokumenta: pasoš, akreditaciju, pisanu dozvolu za novinarski rad u njihovoj zemlji. Začudilo me je i to što su se na mnogim licima mogle videti široke trake flastera. Kako su mi kasnije objasnili, Iranke jako vole plastične operacije – da ispravljaju noseve i usavršavaju one crte lica koje nisu idealne. Pritom je opšta atmosfera bila vrlo teška. Mnoge dame su osim tradicionalnih hidžaba i čadri lica pokrivale medicinskim maskama. Neke su više volele kardinalnu borbu protiv infekcije – žvakale su beli luk. U mnogome sam upravo zbog toga  u Teheranu više volela da se vozim taksijem. Uzgred rečeno, o taksiju. U gradskim taksijima ne postoji jedinstvena tarifa ili neka obračunska kasa. Vozač sam određuje cenu vožnje. Ne zavisi sve samo od rastojanja – Teheran je vrlo veliki grad i kad na severu pada sneg može se desiti da na jugu sija sunce – već i od gužve i vremena koje se provede u kolima. Kad sam plaćala pružala sam vozačima svežanj novca i oni su birali novčanice koje su im se svidele. Nisam mogla da se snađem u iranskim rialima i tumanima. Na primer, za četrdset dolara dobila sam imponzantnu količinu novčanica koje nisam mogla da smestim u svoj skromni novčanik. Mit o tome da su vozači taksija najrazgovorniji ljudi na svetu je verovatno tačan samo kad su muškarci-turiste u pitanju. U mom slučaju više su voleli da ćute, retko i jednosložno odgovarajući na kišu mojih pitanja i s prekorom me gledajući u retrovizoru – obično sam sedela pozadi. U teheranskim gužvama, kad je već o tome reč, čovek može provesti veći deo dana. I nije problem samo u broju vozila na ulicama, već u čisto istočnjačkom načinu vožnje. Na semafore, nezavisno od toga da li rade ili ne, niko ne obraća pažnju. Ako postoji iole slobodno parče kolovoza vozači ga hitro zauzimaju. Na jedno takvo parče može da stane do deset „pametnjakovića“. Kao vozač sa stažem od preko deset godina ja sam se u svakoj sličnoj akrobaciji držala za sedište i zatvarala oči. Uzgred rečeno, na putevima su se „najdrskije“ ponašale upravo žene za volanom. Ne obraćajući pažnju ni na koga, one ne samo da su prolazile na crveno svetlo, već su vozile i u suprotnom pravcu, pa čak i u ulice u jednom pravcu koje se zovu „cigle“.

Uprkos raširenom mišljenju o ugnjetenim ženama na Istoku dame ovde imaju skoro neograničenu vlast. Ne samo zbog toga što da bi se oženili devojkom koja im se sviđa mladići od mladih godina počinju da štede novac – za mladu ovde treba platiti ogroman iznos, prilikom razvoda bivši muž ne samo da u potpunosti svojoj supruzi treba da isplati ceo ovaj porez, već mora i da je izdržava do sledećeg braka. Deca po zakonu o porodici u zemlji, ukoliko nisu bebe, takođe ostaju uz oca i muškarci su obavezni da ih izdržavaju. Dakle, slobodna, razvedena i skoro bogata Persijanka ne žuri uvek ponovo da se uda. Istina, savremene Iranke se i dalje bore za svoja prava, što ponekad nervira muško stanovništvo u zemlji. Saobraćajnu situaciju otežava i mnoštvo biciklista, koji se provlače na opasnom rastojanju između vozila. Jednog takvog smelog motociklistu smo ipak udarili. Pao je, ustao i stresavši prašinu s puta mog vozača je zasuo bujicom gnevnih reči. Istina, taksista mu nije ostao dužan. Poto su se svađale jedno četrdeset minuta obe strane su nezadovoljne, sele u svoja vozila i razišle se na razne strane. Nikakvih policajaca, pisanja aktova o saobraćajnoj nesreći i drugih birokratskih procedura. Istina, da je motociklista bio povređen, vozač bi ipak morao da plati takozvani porez na krv.

Putovanje u Teheran je poseta apsolutno drugačijem, danas u mnogome irealnom svetu. Grb Sovjetskog Saveza na ruskom konzulatu u gradu, koji je zabranjen za fotografisanje, osećaj da čoveka stalno neko prati, policajci, koji proveravaju dokumenta i fotoaparat, razgovori o senzorima i prisluškivačima na sve strane, misli o tome šta čovek sme da govori, a šta ne bi trebalo. Bez obzira na to što je alkohol u zemlji zabranjen, ima ga u skoro svakoj kući. Iranci odlično znaju gde i po kojoj ceni se može kupiti flaša okrepljujućeg napitka. Isto tako kao i gde se može naći žena lakog morala. Ima čitavih kvartala gde se može izabrati neka od služiteljki ljubavi. Istina, njihove usluge su za iranske prilike skupe – jer žene često rizikuju sopstveni život. Ako budu uhvaćene, kazna može da varira od javnog bičevanja do smrtne kazne. Pored prividne strogosti i surovosti šerijatskih zakona, čini se da su Iranci uspeli da pronađu tajne rupe u njima kako bi iskombinovali obavezno poštovanje islamskih običaja i vrlo svetovni način života. Između ostalog, to se tiče i žena, koje kako se ispostavilo, i puše, i piju alkohol i ponašaju se više nego slobodno, uprkos svim poznatim stereotipima. Istina, ništa od toga ne rade javno.

„Mis, oprostite, ali ovde je samo muški red,“ – blagi glas Iranca me je prenuo iz zamišljenosti. Teheranski međunarodni aerodrom. Tri sata po ponoći, napuštam Iran, vraćam se u Moskvu. U svoj svet. Iz sve snage želim da što pre skinem s glave maramu koja mi je dosadila. Zasebni ženski i muški redovi za pasošku kontrolu su neprobojni. Muškaraca tradicionalno ima više, ali žene se zbog nečega detaljnije pregledaju, prepipava se svaki nabor na odeći. Sa svim carinskim procedurama do početka leta mi ostaje tridesetak minuta. Avion je već skoro pun. Nijedna Iranka nije pokrivene glave.