Kada će tajkuni postati zadužbinari

„Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: prvi put kad ih nestane sa zemlje, drugi put kad propadne njihova zadužbina.” Kada je stvarao ovakvu poruku svom rodu i potomstvu, ostavljajući uz to i solidnu imovinu za svoju zadužbinu, Ivo Andrić nije ni mogao da nasluti da će se u ovo naše vreme umirati samo i isključivo jednom – gotovo da nema srpskih bogataša koji danas prave zadužbine, uprkos činjenici da nikada, kao što je to slučaj danas, nismo imali svoje predstavnike među najbogatijim ljudima na svetu.
Procenjuje se da danas u Srbiji ima 105 zadužbina i oko 500 fondova, ali samo manji broj ih je aktivno i sposobno da odgovori ciljevima zbog kojih su nastali. U Arhivu Srbije čuva se građa o 408 zadužbina. Iako ne postoji precizan spisak onih koji su zaveštali svoju imovinu i osnovali zadužbinu, procenjuje se da ih ima oko 800.

Univerzitet u Beogradu imao je 82, SANU 65, Matica srpska više od 80, „Privrednik” 94, a SPC 32 zadužbinara. Ovome bi se mogao pridodati i broj darodavaca Univerzitetu u Beogradu do 1939. godine, kojih je bilo 76.

– Obnova zadužbinarstva i filantropije je uslov da se Srbija pokrene, jer zadužbine stvaraju duh milosrđa, a bez toga Srbija neće moći da nađe sebe  – smatra Miroslav Majkl Đorđević, jedan od osnivača Zadužbine „Studenica” iz San Franciska, na čiju inicijativu je nedavno u Beogradu održana rasprava sa ciljem da se ovde reafirmiše duh zadužbinarstva.

– U doba komunističke vladavine Jugoslavijom zadužbinarstvo je postepeno zamiralo, budući da je imovina najvećeg broja zadužbina nacionalizovana, a samo manjem broju je bilo dopušteno da životari. Budući da je proglašeno buržoaskom pojavom, samim tim stavljeno je na listu nepoželjnih institucija – veli u svojoj analizi istoričar dr Radoš Ljušić, pokazujući kako se dogodilo da ovde zamre duh solidarnosti, milosrđa, patriotizma, prosvetiteljstva, svega što sobom nosi zadužbinarstvo.

Prvi posleratni prorektor tako je odmah uklonio iz hola Rektorata bistu kraljice Natalije, koja je uz Luku Ćelovića Trebinjca bila najveći dobrotvor Univerziteta u Beogradu. Zadužbina kralja Petra Prvog Karađorđevića na Oplencu već 13 godina vodi sudske postupke sa državom, ne bi li dokazala da je imovina u srcu Šumadije njihova. Danas se i Zadužbina Nikole Spasića spasava u poslednjem trenutku pod naletom privatizacije i ponovnog otimanja onoga što je poklonjeno narodu.

– Imovina Zadužbine Kralja Petra Prvog nikada nije nacionalizovana i konfiskovana, već je oduzeta na osnovu iskaza dva svedoka, o čemu Zadužbina ima sedam presuda u svoju korist. Ali uprkos tome, procesima nema kraja, a poštene i profesionalne sudije zbog toga stradaju – ilustruje Miladin Gavrilović kako se umesto duha zadužbinarstva u Srbiji ušančilo nešto sasvim suprotno milosrđu i filantropiji, koji su krasili Srbiju.

Analitičari smatraju da je „izliv socijalizma u mozak” i nepostojanje adekvatne zakonske regulative razlog što se Srbija danas nalazi daleko od tzv trećeg talasa zadužbinarstva, koji danas u svetu prati kompjutersku revoluciju. Već pet godina postoji model zakona o zadužbinama i fondovima, koji je urađen u nevladinoj organizaciji Centar za unapređivanje pravnih studija i prosleđen Vladi Srbije, ali je državi izgleda zgodnije da i dalje radi po starim navikama i zakonima.

Kolarčeva zadužbina, prema rečima Zorana Marjanovića, lane je, kroz poreze, vratila državi 10 odsto od svojih prihoda, što je oko 100.000 evra. I sve to uprkos preciznoj zakonskoj odredbi da se na imovinu izdvojenu za zadužbine porez – ne plaća.

U SAD postoji više od 60.000 zadužbina od kojih je 95 odsto privatnih.

„Sa svojih 35 milijardi dolara kapitala Zadužbina Bila Gejtsa, kojoj je Voren Bafet najavio dodavanje 44 milijardi dolara, odigraće u ovom vremenu onu ulogu koju je Rokfelerova fondacija imala na početku prošlog veka”, smatra Miroslav Đorđević. Male države kao Švedska i Danska nalaze se u samom vrhu po broju zadužbina, u Švedskoj je oko 25.000, a u Danskoj oko 15.000 ovih institucija.

– Čak i bogate i moćne nacije uviđaju da neke birokratske strukture, politički motivisane, nisu u stanju da pomognu ili rešavaju neke od osnovnih potreba društva. Rasprostranjenu nepravdu, siromaštvo, bolesti i nemogućnost obrazovanja, filantropi svojim novcem i ugledom kroz legalno organizovane zadužbine pokušavaju da promene i omoguće humanije odnose – veli Đorđević, najavljujući u ime dijaspore kampanju da se i u Srbiji pokrene novi krug organizovanog dobročinstva.

Preduslov za to je da se vrati konfiskovana i opljačkana imovina zadužbina i stvori jak lobi koji bi, uz promenu propisa, radio na utemeljenju  zadužbinarstva. Uz ovakav poziv išla bi i najava osnivanja neke zadužbine novcem iz dijaspore. U Beogradu nema nijedne zadužbine iza koje stoji imovina nekog našeg iseljenika. Ipak, čini se da će se u glavama onih u Srbiji koji imaju dovoljno novca na svojim računima najteže utemeljiti shvatanje da daruju svoje zato što hoće da pomognu, a ne zato što očekuju nešto za sebe.