Evropski paradoks

 U četvrtak 1. marta 2012. predsednik Republike Srbije Boris Tadić čestitao je građanima dobijanje kandidature za ulazak u Evropsku uniju negde oko 2025. godine. Doduše, on nije pominjao godinu ulaska, ali s obzirom da je kandidatura Hrvatske trajala devet godina, može se kao pouzdano uzeti da je to u našem slučaju duži proces. Možda ne višedecenijski kao kod Turske, ili trajno neodređen kao kod Makedonije, ali da je dug - to je sigurno.

Potrajaće čak i utvrđivanje datuma početka pregovora, u zavisnosti od ''dogovora Beograda i Prištine'', kako je to iste večeri saopštio evropski komesar za proširenje Štefan File. U prevodu: u zasvisnosti od toga koliko je Srbija spremna za ispunjavanje novih ultimatuma.

Pogodilo se da je uporedo sa Tadićevim pozivom na slavlje - kome se, inače, narod nije odazvao - objavljena i vest o najnovijim sukobima na severu Kosmeta. Formacija Evropske unije zvana Euleks pokušala je da prošvercuje nekog albanskog carinika na granični prelaz ispod Raške, na što su se meštani ''spontano okupili i sprečili ih da prođu''. Cilj Evropske unije je da pomeri granicu albanske ''države Kosovo'' sa Ibra 56 kilometara severno, tj. preko oblasti sa srbskim naseljima. Ona je to obećala Albancima, baš kao i negdašnja ''zajednica evropskih naroda'', i kao što su im obećavali komunisti još od doba Kominterne. Tzv. evropejci ne vole istorijske paralele, ali greh je ne podsetiti kako je komandant 2. kosovskog korpusa, major Žika Marković, o nemačkim obećanjima Albancima često izveštavao đenerala Dražu. U radiogramu od 29. aprila 1944. napisao je i sledeće: ''Bošnjaci i Arnauti i komunisti opet se spremaju da očiste srbski živalj sve do Raške''. A srbski narod iz ove oblasti je, kao i sada, danonoćno bio na položajima.

Elem, i sam proces sticanja kandidature trajao je 12 godina - znatno duže nego što je, prema rečima istih ovih političara, trebalo da traje cela priča oko ''ulaska u Evropu''.

S druge strane, kao pouzdan se može uzeti fakat da Evropska unija 2025. godine neće ni postojati u današnjoj formi - a možda ni uopšte - jer je već počeo proces njene deobe na svojevrsnu prvu i drugu ligu. Nama je, razume se, namenjena druga liga. Mi smo u njihovim očima zemlja jeftine radne snage i jeftinih sirovina, tj. mi smo njihova kolonija. Tako smo, u stvari, već ''ušli u Evropu''. Status Srbije malo se razlikuje od statusa Rumunije i Bugarske, koje su tamo i formalno. I Rumuni i Bugari imaju vize sa ograničenim rokom boravka u zemljama ''prve lige'' - ograničenim taman toliko da oni proberu ko im treba, a ko ne. I kod njih dolaze strane kompanije koje garantuju dugoročno siromaštvo stanovništva, deleće plate od po 250 evra mesečno.

Zanimljivo je da ovom prilikom Tadić nije govorio o silnim milijardama koje ćemo dobiti za džabe, kao što su to govorili njegovi prethodnici, od Đinđića pa dalje redom. Najavljujući ''bolje dane'', napomenuo je samo da je sticanje statusa kandidata ''važno za strane investicije, koje su fundamentalne za poboljšanje srpske ekonomije i standarda građana''.

Dakle, već znamo da to nije tačno. Bilo je mnogo stranih investicija, i kod nas, i u Bugarskoj, i u Rumuniji, tako da smo videli da stranci investiraju na Balkan pre svega zbog niskog standarda građana. Drugim rečima, oni beže iz svojih zemalja baš zato što je u njima standard relativno visok. Na primer, ''Fijat'' je u Torinu mora da plaća radnicima po 800 evra mesečno, pa je pobegao u Poljsku, gde im je plaćao po 500 evra, i najzad u Srbiju, gde im daje po 250 evra.

Standard naših građana i ne treba da bude briga stranih investitora, već naše države. Ali, našu državu vode osobe nesposobne da iniciraju razvoj proizvodnje, trgovine, turizma, poljoprivrede, filmske industrije - ma čega, a u globalu govoreći nesposobne da stvore povoljnu poslovnu klimu, u kojoj bi dobar deo građana sam rešio pitanje svog  standarda. Prethodnih 12 godine bile su više nego dovoljne za ovakav zaključak.

Tehnički, to je relativno jednostavna stvar i svodi se na kopiranje sistemskih rešenja iz razvijenih zemalja. Na primer, tamo je propisano koliko državnih činovnika treba uposliti na svakih 100.000 stanovnika. Međutim, broj državnih činovnika u Srbiji daleko je od svake norme i stalno se povećava. Trenutno ih je čak 540.000. Sa tolikom javnom potrošnjom ni jedna država ne bi mogla da obezbedi visok standard građana.

Tu dolazimo do sledećeg paradoksa: Evropska unija stalno traži od srbskih političara da smanje javnu potrošnju i specijalno broj činovnika. Oni uporno rade suprotno, a Evropska unija ih ipak podržava. Isti je slučaj i sa nekim drugim važnim sistemskim rešenjima, kao što su efikasni zakoni protiv korupcije i monopola, zakon o strankama, itd.

Zašto onda Evropska unija održava na vlasti političare koji je ne slušaju?

Preciznije rečeno, ona ih je, u saradnji sa Amerikom, i dovela na vlast u Srbiji, nastojeći potom na sve načine da im očuva fotelje. I ova kampanja oko statusa kandidata je zapravo samo deo predstojeće predizborne kampanje. Tu se krije još jedan paradoks: Evropska unija se kune u demokratiju, a ne dozvoljava drugima da sami biraju svoju vlast. Samim tim, ona krši niz ljudskih prava i sloboda, počev od slobode protoka informacija. Od građana Srbije kriju se štošta, a naročito stvarni bilans prema Evropskoj uniji (koliki je input kroz donacije, a koliki autput kroz profite banaka i drugih evropskih kompanija u Srbiji).

Evropska unija je u ljubavi sa vladajućom srbskom garniturom jer je ona sluša po pitanjima koja je zaista zanimaju, kao što su Kosmet i Republika Srbska, i uopšte tretman Srbije kao kolonije. (''Sloboda'', Čikago, 10. mart 2012)