Fijasko fukare

 Nije baš nekakav grijeh  domoći se belosvetskih sefova koje čuvaju  izukrštani laser zraci, i na osećaj,  instikt, talenat, na profinjenost tananog  zgloba i providnih prstiju potrefiti  šifru, i cak, onda sa nestvarnom lakoćom  obadvema kao da okrećete renoov volan  otvoriti teška vrata iza kojih  sija nepojamnim sjajem višekaratni  dijamant koji, eto, nekim volšebnim  putem dospio, recimo, u London, a  iskopalo ga crno roblje na istoku Afrike  za dnevnicu od pet dolara, još i  da im je dosta kad im crijeva  nijesu posukali po kopovima i žicama,  i sa jednom bocom kiseonika preroniti  Lamanš i iskrcati se u Normandiju,  ko bi danas požalio nekakvu banku  ako već i papkari znaju  da bankari oguliše sve što  vapije, pa onda na uglu Avenue Des Champs – Elysees  i Bulevara Kralja Petra Srbskog, ne razmišljati  o liberalnom kapitalizmu i EU kao novoj  tamnici naroda, nego, nekako, iz staklenog  solitera pokupiti, jednostavno okititi  ručicu zlatnim sa dijamantima Rolexom, i  šetajući nastaviti naniže najlak prema  Konkordu, pa prvom jedinicom ili dvojkom  metroom do De la Vil i nestani nekuda  ka Nasionu, i tako, tu čuj, tu ne čuj, naći  ćeš ujutru pustu vijest u Mondu pa se  natenane informiši; prosto, natajno, napuniti  se parfema i naušnica u Veneciji, usput  i obući novcato odijelo armani sa leptirom  svilenim, obavezno i cipele samo da ne  naletiš na papirne, doploviti i iskrcati  se na svoju obalu, i obradovati majku  što te čeka, nijesi miropomazan pa kašto  naobdan, napodnogu ti je do Budve i, s  obzirom da je dolje ljeti sve budzašto,  te proberi, ma koliko doneseš doneseš  ko gleda, kad čujem da neko ''voli'' Goga  a da nije platio ulaznicu u nekom tamo  musejuumu ne baš holandeskom, i unovčio  pticu sa crnim glasom iznad žitnog polja,  ili da je nestala Pikasova lepotica kojoj  oči iskočile na vrh glave jer je ugazila  u vrelu vodu, slatko se nasmešim i obavezno  naručim još jedan kapucino sa karamel-bombonom,  ali kad kradete svoj narod, još kad vam  je zakonom zagarantovano da, budući da  ste vlast!, za lupežluk nećete imati ama  baš nikakvih problema sa eventualnom  policijom i sl., ili ne daj bože tužilaštvom,  ili, pak, sa kakvim sudovima jer ste im  vi valjda pretpostavljeni, valjda vi sudite  o sudovima (naravno, o slobodi sudova  pričaćemo docnije, imamo kad), doći će  i te gluposti na red kad odlepršate negdje  u kakav Kuristan, elem, kad bez gaća poput  strašila ostaviš svoj narod, onda i nijesi  koji frajer, nego najobičnija beda. (U  ovom slučaju bedu nipošto ne pisati ijekavicom  – ijekavica je veličanstvena, epska...)  Beda je onaj koji krade svoju kuću a po  selu prodaje se za mangupa.

Ološ je, pak, nešto treće,  ološ nije striktno vezan recimo samo  za krađu, ološ može uopšte i da ne krade,  ološ je nešto pomiješano, nekakav  izam spravljen pomalo od svega ali  nasitno, ološ je ponešto skoro neopisivo,  ali, eto, ološ je, i neka je, i nekako  ćemo izdurati sa ološem zato što uglavnom  znamo šta mu je služilo kao  model, zato se i kaže ološ ko ološ. Možda,  fukara! Aferim, to je lijep izraz, odomaćio  se, još ga ustanovili Turci, i treba im  vjerovati, imali su kad procijeniti šta  je šta, nije šala 524 godine. Fukara je pun  izraz za neslovesno, djeluje kao formula,  naročito ovaj drugi dio riječi (kara),  ima trajne posledice i itekako se može  primijeniti na ovo donebesje što rekao  pesnik starog kova. Kad jedan narod sam  sebe porobi, kao što je slučaj u nas, tada  šikne korov fukare. Nigdje korovnjak fukare  nije tako arogantna kao ovdje. I nigdje  tako bolesnih nagona kao kod ovdašnje  fukare. Biva da neke osobine fukare, kao  i  neka društvena stanja koje formira  fukara, nikad nećete moći pojmiti niti  o toj groteski do kraja sve doznati, niti  ikakva istorija i sl. ne može istu potpuno  ispratiti. Sve fioke su na ovom zidu, a  fioka fukare sama, i na suprotnom. Ko je  u braku sa fukarom, koje je svat fukari,  kome je fukara kum, ko u kolo zaigra sa  fukarom, nema natrag. Iza fukare zemlja  ostane kao crne guke okamenjene lave. Bruka  koja ostaje iza fukare takve je da se  riječima ne da izraziti ni slovima zabilježiti.  Fukari ništa nije sveto, pa ni majčino  mlijeko. Eto, znam takvih i ''pjesnika''  da se ne misli kako se sve odnosi samo  na fukaru. Fukara ništa ne uči pošto se  sve unaprijed zna. Fukara je upravo i  blasfemični izdanak tzv. slobode kao  što je ovdašnja punih sedamdesetak godina.  Fukara nije proizvod znanja nego ovlašćenja.  Kojim riječima zabilježiti išta o fukari  koja sa ulice provalila u akademiju. Fukara  gaji mržnju, širi je, usredsređuje tako  i dotle da stvar završava i ubijanjem.  Fukara ne može da se nadosti. Nema gostoljubivijeg  podneblja za fukaru od ovoga. To je pravi  Mehico za fukaru. Pored tolikih drugih  muka, pa ipak najteže pada da ste tolike  godine živjeli sa fukarom, da vam je fukara  krojila kapu, ali teže i od težega jeste  što muka koju natovarila fukara nije  imala odjeka, nego su čak i bližnji bodrili  fukaru. Ma kakvi bodrili, stvarali i stvorili.  Na kraju, ovaj autor aktivira jednu činjenicu:  čini se da bi sada raznovrsna fukara rada  sa broda koji se nasukao.

Bojim se da ovdašnjoj fukari  ne smijemo pogledati u lice, jer  to lice, istovremeno,  moglo bi biti  i kakvo ogledalo. Ako je tako,  nikad se nećemo ratosiljati fukare,  onda kako fukari doakati.