Anđelković: Protekli i predstojeći „Boj u Drlupi“

POSVEĆENOST NARODU

Stvari su mogle da krenu i drugim tokom da je Karađorđe bio nalik velikom delu savremene srpske „elite“. Turci su bili ubeđeni da su dvadesetak dana ranije obavljenom „sečom knezova“ – likvidacijom brojnih uglednih Srba – za duže vreme onemogućili srbski oslobodilački pokret. Zato su se našli u čudu kada se naš narod masovno digao na oružje. U takvim okolnostima, želeći da amortizuju narodno nezadovoljstvo, hteli su da pregovaraju.

Sa namerom da obećanjima smiri situaciju – a ako se to pokaže nerealnim da munjevito pređe u ofanzivu – na oslobođenu teritoriju došao je Aganlija. Zloglasni dahija ponudio je „ukidanje“ nekih nameta koji su tištile narod. Ipak, svestan da srpske vođe nisu lakoverne kao njihovi „obični“ sunarodnici, sa njima je razgovarao na drugi način. Znao je da predvodnici ustanka dobro znaju da Turci kupuju vreme, pa je „eliti“ ponudio da za ličnu korist proda svoj narod.

Kako je to izgledalo možemo da vidimo na primeru aranžmana koji je nuđen Karađorđu. Aganlija mu je predložio da Turci za njega, u Austrijskom carstvu, kupe mnogo veće imanje od onog koje je imao u Topoli. Međutim, Đorđe nije pristao da postane prečanski spahija i proživi ostatak života u miru (ali i zaradi nadimak „Kupljeni“) već se odlučio da nastavi da ide nacionalno-oslobdilčakim putem. To je na kraju platio glavom, ali se zato većina Srba i dalje iskreno klanja njegovim senima.

TITOISTIČKE DAHIJE

S druge strane razne Draže Markoviće, koji su radi privilegija gazili po svojoj naciji, ništa neće oprati pred sudom istorije. Oni će ostati upamćeni kao titoističke poturice – čija duhovna deca za račun stranih mentora (nije bitno da li su oni iz Zagorja ili Amerike) i dalje rade sličan posao – koje su pristale da učestvuju u komadanju sopstvene zemlje. Jedno su bili srbski komunisti tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, koji su radi ideoloških iluzija i već usvojenog jugoslovenskog identiteta bili spremni da zapostave srpske interese, a drugo su oni. Prvi su grešili ali su stvarno verovali da prinose žrtvu radi jake i socijalnom pravdom ispunjene Jugoslavije. Drugi su svoj narod nipodaštavali onda kada je bilo jasno da Jugoslavija već uveliko biva konfederalizovana. 

Tako je ispalo da se Srbi nisu žrtvovali za nešto „veće“, čiji su deo, već u  korist naroda iz okruženja koji su prema našem neprijateljski nastrojeni. A baš to od nas ponovo očekuju razne moderne dahije tipa Sonje Biserko. Ništa se u pogledu težnji i aktivnosti antisrbskih snaga nije promenilo od, ponovo, 24. februara ali 1974. godine, kada je usvojen ustav SR Srbije, kojim je ona zaokružila svoju podelu na tri dela. Nije se od tada do danas izmenio ni, radikalno drugačiji od Karađorđevog, slugeranski odnos velikog dela moderne srpske političke i kulturne „elite“ prema moćnicima koji ne žele dobro našem narodu.

(ANTI)DRŽAVOTVORNA ELITA

Toliko o tome. Tek da se setimo – pošto smo proslavili dan državnosti moderne Srbije (Sretenje, 15. februar)  – državotvornog ali i nacionalno-destruktivnog simboličkog značaja još jednog datuma, 24. februara (1804. i 1974), i „elita“ povezanih sa njim. Srbska „elita“ sa početka 19. veka, ma koliko imala nedostataka, nije prodala svoj narod i zemlju radi lične koristi, već ga je odvažno povela u borbu za nacionalno-oslobođenje. Kuda su nas poveli nekadašnji miljenici Broza i Kardelja, a nastavljaju da vode „žuti neotitoisti“ – jasno je! Zar da poverujemo da se za naše nacionalne interese bore oni koji američkim diplomatama kažu da „neće biti prepreka naporima međunarodne zajednice da regionu donesu stabilnost čak i ako to uključuje neku formu nezavisnosti Kosova“?

Oni su, nažalost, baš ono što bi bili srbski lideri sa početka 19. veka da su se prodali Turcima. Imajmo to u vidu, ali i činjenicu da je prva pobeda za oslobođenje Srbije dobijena na širem području današnjeg Beograda (selo Drlupa je deo opštine Sopot). I nekadašnje i današnje poturice, i sa poslednjima (tj. predstavnicima „Anti Srbije“) te njihovim stranim gazdama povezana kvislinška vladajuća politička „elita“, na istom su mestu (a ne samo poslu). Otuda, baš tu moramo da dobijemo bitku za preporod Srbije, sa čime je nerazdvojno vezana i borba za promenu dominantnog obrasca mišljenja.

Posvećenost svom narodu i junaštvo – stvorili su modernu Srbiju. Samoživost i kukavičluk – prete da je unište! Ako prvo, razume se na način prilagođen okolnostima, ponovo ne usvojimo kao uslov bez koga se ne može biti deo „nacionalne elite“ – efekti svake pobede nad sadašnjim „poturicama“ biće  kratkoročni. Promena aktuelne vlasti – što svim silama valja podržati – šansa je da otpočne vrednosna obnova zemlje. Još ne možemo da povratio realnu kontrolu nad Kosovom ali nova vlast biće odmah u stanju da radi na afirmaciji patriotskog i moralnog odnosa prema državi i naciji. Na osnovu takvih dela treba da ocenjujemo njen rad.

(Izvor: Pečat br. 205. od 24. februara 2012)

POST SCRIPTUM: O NOVOJ FEBRUARSKOJ IZDAJI

Datumi nekad imaju čudan, našoj „ovostranoj“ logici nedokučiv, smisao. Na Vidovdan 1389. godine odigrala se  Kosovska bitka, koja je predstavljala uvod u propast srednjovekovne srpske državnosti. Istog datuma ali 1914. godine, srbski rodoljub Gavrilo Princip, ispalio je hice u austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je za Srbe oličavao okupatorsku vlast. Tako je otpočeo veliki rat za ujedinjenje srbskih (a nažalost i drugih jugoslovenskih) zemalja. Baš Vidovdan je bio dan kada je Nemačka 1919. godine potpisala Versajski ugovor, i njime priznala svoju objektivnu krivicu za početak Prvog svetskog rata. Takođe, 28. juna, usvojen je prvi Ustav Kraljevine SHS, što su mnogi naši preci doživeli kao završetak ostvarenja vekovnih težnji da svi Srbi žive u državi u kojoj su svoji na svome. No, plitkoumnost naše „elite“ dopustila je da se po nas nepovoljno odvijaju državno erozivni procesi, koji su malo po malo doveli do toga da je početkom 21. veka teritorija pod kontrolom Beograda manja nego pred Prvi svetski rat, odnosno da je srbski prostor ponovo raskomadan. U svemu tome ponovo svoje mesto ima Vidovdan.

28. juna 2001. godine, srbski kvislinzi su neprijateljima sopstvene zemlje izručili Slobodana Miloševića. Kakav god bio, i koliko god grešio, ipak je pokušao (makar i nedosledno) da se bori za srpske interese. Opet, oni koji su Miloševića nasledili na čelu države, sa časnim izuzecima, nisu ni probali da rade u prilog Srbije već su bezočno rasprodavali zemlju. Tako smo stigli tu gde smo, pa, nažalost, pričamo o istorijskom značaju 24. februara. O njemu sam pisao pre nego što je ponovo nastupio, a dodatno je njegov dubinski smisao potvrđen onim što se desilo na dan kada se na kioscima pojavio „Pečat“. Kao što su titoisti zabili mač u Srbiju tog datuma pre 38. godina usvajanjem Ustava kojim je Kosovo postalo država unutar države, tako je i današnja „Koalicija za uništavanje Srbije“, 24. februara zaokružila proces faktičkog priznanja kosovske kvazidržave. Od 2008. godine do pre neki dan dali su joj „žuti“  i njihovi partneri skoro sve što je Tači uz podršku Zapada tražio – od priznanja pasoša, tablica i diploma do pravih graničnih prelaza – da bi na dan o kome govorimo zaokružili paket poklona šiptarskim separatistima. Tadić, Dačić i Dnikić, darovali su im spoljnopolitički subjektivitet, što smo načelno očekivali, ali, dok sam pisao tekst za „Pečat“ o dešavanjima 24. februara, nisam ni pomišljao da će se to desiti baš tog datuma.

Sada Kosovo, ravnopravno sa ostatkom Srbije, na regionalnom nivou može da učestvuje u međunarodnim odnosima. Uskoro će taj model biti primenjen i u širim razmerama. Eto, to je nama dala Tadićeva „borba“ za Srpstvo. Takvog predsednika i njegove saradnike samo možemo da poželimo svojim neprijateljima. Ništa nam više od toga ne treba! Ipak, glave gore. Kolo sreće se okreće. Na Vidovdan, 24. februara, ili bilo koji datum kada smo patili, bilo je tokom nekih godina i srbskih pobeda, i nacionalne sreće. Tako će biti i u budućnosti. Srpstvo je kao ptica „Feniks“. Mnogo puta je „sagorevalo“ i ponovo se rađalo. Samo ne smemo da se demorališemo i dignemo ruke od sebe, i doći će iznova naše vreme.  Da bi se to što pre desilo, te da efekti pobede opet brzo ne bi nestali, krajnje je vreme da izvučemo pouke iz istorije i prekinemo da radimo protiv sebe. Neminovno je da će se, i pošto nam krene nabolje, periodično dešavati negativne pojave. Stvari će nekada sigurno ići na našu štetu ali ako sami ne budemo doprinosili nepovoljnim trendovima, oni ni slučajno neće imati takve razmere kao što je to sada, kada smo, zahvaljujući nezreloj pa i velikim delom izdajničkoj „eliti“, sami svoji najveći neprijatelji.
Piše: Dragomir Anđelković
Izvor: Vidovdan.org