Jedan predsednički govor ili bezuman strah upakovan u bezumnu nadu

 Uz muziku i svetla se – kao kakav guru multilevel prodaje – međ ‘publiku spustio Boris. Obožavaoci su klicali najuspešnijem prodavcu godine, idolu s kojim se gledalište lako identifikovalo, kao što je lako složiti se i sa parolom „Bolje je sto godina živeti kao milijunaš nego sedam dana u bijedi“ [1]. Najbliži svita je navijala kada su vođe navijača odnekud to dirigovale, pljeskala rasutim biserima baš kada je trebalo, i kidala se od smeha upravo kad je predsednik završio vic. [2] Da predsednik pre toga nije rekao kako je taj vic već ispričao i da ga sada ponavlja zbog publike, možda se i ne bi prepoznala gluma, da je u pitanju predstava. Ovako su glumci ispali loši, a predstava duga.

A takvo keženje, režanje, seirenje, likovanje i na kraju inaćenje graniči se sa dobrim ukusom (neko reče i sa govorom mržnje), i teško da me neko može demantovati da se u istoriji nošenja kravata (doduše ovde ih nisu nosili) desila slična zlurada razularenost usmerena ka neistomišljenicima, koja pritom nije bila spontana već pažljivo režirana.

Posle proklamacije optimizma, pa bezalternativnosti, potom i zastrašivanja katastrofom, nakon uvođenja realnosti i iskrenosti, nakon potrošenih obećanja, došao je red i na inat. Kao ogledalo bezidejnosti, kao nedostatak argumenata. Pa zar su toliko nemoćni da moraju potezati inat. Da li im je ponos toliko uvređen da se moraju braniti inatom. Pa zar u svom karakteru nemaju jaču pokretačku snagu od inata, nemaju li bolje obeležje srbskog mentaliteta za pokazati. Konačno, nemaju li većeg demokratskog kapaciteta od isukanja inata.

Inat, to je poruka

Ustvari, inat je bila najjasnija poruka upućena sa tog skupa. [2] Sve ostalo su bile samo parole i slogani, floskule i štosevi. Da su bar ta opšta mesta učinili duhovitiji, kao što to biva kod Alana Forda. Ovako, ništa novo, čak vam se na trenutak učini da su već postali opozicija, pa kinje vlast i govore šta u stvari treba uraditi ne bi li nas spasli.

Baš me zanima kako će svojim zapadnim prijateljima objasniti nama jasnu poruku. Možda će inat prevesti kao prkos, ali će ih onda prevariti. Možda će im ipak reći kako je to turska reč, pa neka pitaju Turke. To verovatno nije samo turcizam već i metod otpora otomanskoj imperiji nastajao tokom vekovnog ugnjetavanja. Kako li bi danas kroz prizmu inata izgledala demitologizacije istorije. Možda kao u onoj pitalici gde se sultan obraća Kraljeviću Marku: „Pošto bi se poturčio Marko?“, A ovaj mu odgovara: „Za inat, čestiti care“. Pitam se kakav zulum trpi naš predsednik, i od kojeg to dela naroda.

Pozivajući se na „racionalne argumente“ u njemu svojstveno proklamovanoj realnosti – Tadić priziva inat – iracionalno i besmisleno seirenje. Nedolično 01:00 predsedniku svih građana. Ko to i kako „postavlja nestvarne prepreke“? [2]. Nije li to ponovo potvrda iracionalnosti DS govornika kojima su čak i prepreke, ako ih ima, nestvarne. Možda im se priviđa i Marko kako ore drumove, a ozgor koridora ga posmatra Mrka Kesedžija.

Kakav je problem ako „ima i onih u Srbiji koji bi želeli da mi ne dostignemo taj cilj“ [2]. Ko ili šta žutima daje pravo da prisvajaju ili odvajaju narod kako im se htedne. Tamo gde su „otklonjene prepreke“ i postavljene fusnote, slavi se pobeda Putina. Tog se dela naroda polako odriču. A odriču se i onog koji drugačije misli, koji ima sopstvene standarde i svoje uslove. I kojima su ti standardi uslov za sticanje kandidature. Pa, ako EU prihvati uslove, možemo dalje razgovarati o učlanjenju. Ali ne, režim uslova nema i izgleda da onom drugom delu naroda, koji sumnjajući u „ispravan put“ nije „podneo najveći teret“, preostaje da trpi inat. Nečiju bahatost (netolerantnost), nečije deljenje (diskriminaciju). Ko im je kriv kad nisu umeli da prepoznaju „ljude koji imaju viziju“, put koji nema alternativu.

Oni što ne prezaju ni od čega

Usudite li se da mislite drugačije ili da kritikujete – rizikujete da budete ućutkani mesijanskom porukom: „Danas ima onih koji bi da pomalo zagade vazduh, da zatruju svaki izvor, da pomute radost koja se raširila po Srbiji“ [2]. Ko bi se od njegovih glumaca i statista posle ovoga usudio da mu šapne kako njegov Đelić nije bio u Maroku „u trenutku kada se objavljuje kandidatura Srbije“ [2], već da se u to vreme u emisiji javnog servisa uživo cmakala sa ljutom opozicionarke [3]. Ni ja se ne usuđujem da mu kažem, valjda će sam shvatiti da je slagao.

Pomalo se ne usuđujem, a pomalo se i plašim. Mislite da preterujem, da li sam do ovog reda preterivao?Na prvi pogled možda to zamršeno klupko izgleda nerazmrsivo. Mislite da sam ipak hrabriji? Možda, ali bih se uvek u ranim mladalačkim tučama uplašio onih kod kojih prepoznam bezuman strah. Takvi ne prezaju ni od čega. A ovi sa skupa samopodrške – su prestravljeni. Govore o snu koji im se najzad ostvario, a sve vreme misle na košmar koji ih može zadesiti ako klupko počne da se odmotava.

Prijatelji, Srbi, i vi koji to niste, znani i neznani, dajem vam pravo da glasate za koga god hoćete, da budete za koju god ideologiju želite, upravo onako kako se i sporimo i kako i vi meni dajete za pravo – bez inata. Na tome sam vam zahvalan, dragi prijatelji. I ponosan što vas imam.

Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti. [1]