Istina o Kosovskom boju

 U celom petnaestom veku, Srbi su bili pobednici u bici na Kosovu, a od šesnaestog veka Srbi su poraženi. Kako je došlo do te promene?

Tu su nastupila razna tumačenja:

Eto, Srbi su otišli za veru Hristovu, da izginu hrabro, žrtveni jaganjci. Drugim rečima budale. I sad ispada mi slavimo poraz, i svi nam se smeju, kao mi slavimo poraz, mi smo jedini narod koji slavi poraz. To nije istina. Ja sam proučavao turske arhive, turske pisce koji su direktno bili protivnici, iako oni svi kriju, i jeste da je alahova vojska poražena, jer su oni muslimansku vojsku smatrali alahovom vojskom.

Ali, opis bitke njihov je veran. Prema tom opisu, svaki normalan čovek može da donese svoj zaključak, šta je bilo. Imam jedan podatak: Levo krilo turske armije je Vuk Branković satro, ne razbio, satro, uništio. I njegova oklopna konjica je došla iza leđa caru muratu i došla do turske komore. Svakome vojniku, normalnom istoričaru, je jasno, kad se tako nešto desi da je bitka završena za njih, da tu više nema spasa.

Drugo, imate stub koji je sin Lazarev postavio na Kosovu, i na kome je pisalo i piše da su zmiju zgazili i ubili i da je sudbina htela da čestiti knez Lazar padne u njihove ruke … A ja znam. Car Murat je bio ubijen, on nije bio pod šatorom, to je laž. To nije bila tradicija otomanske vojske. Zna se gde je bilo mesto padišahu. Na konju, u sredini ordije, okružen janjičarima a ispred njega red kamila, kao odbrambeni zid. I oko njega, paše i veziri savetnici, i kuriri, koji nose njegove naredbe vojsci.

Turski izvori kažu da ga je Miloš oborio kopljem sa konja i dokrajčio ga mačem belim kao mleko, valjda bio neki … u pitanju. I onda vi uporedite tu činjenicu, to oni kažu, sa onim što su nama pričali. I drugo nikada se nije desilo u istoriji ratova da je pobednik pobegao sa bojnog polja. Turci su pobegli sa bojnog polja. I oni opisuju paniku te noći kad su bežali prema Jedrenu. Nijedan turski ratnik nije ostao na teritoriji Srbije.

A kako se desilo da je Lazar uhvaćen? Kada je murat ubijen, ejup-beg ubijen, njega je Stevan Musić posekao i on je bio prestolonaslednik. Onda su veziri poslali naredbu u ime Murata, Bajazitu, da ide po rezervu, jer je Bajazit bio hrabar čovek i ratnik, a ako ostane u ratu poginuće i on. Ugasiće se dinastija, propadne carevina, propadne sve. Nego ga izvuku da ide po rezervu. I on odlazi, kada se vratio sa jednim odredom Čerkeza, usput susreće turske vojnike kako beže krvavi, i kažu sve je propalo. Onda on shvata da nije momenat da ide na bojište. Zaustavlja se i čeka da se Srbi raziđu da bi pokupio telo oca i brata. I čekao je do šest sati uveče.

Srbi su se razišli oko tri sata posle podne, kada su izvukli ranjenike. A Lazar otišao do Samodreže, sa malom pratnjom, da služi službu u zahvalnost Bogu za pobedu. Bajazit dođe, vidi nekoliko se ljudi, kako se muva oko Samodreže. On ode, opkoli, uhvati Lazara i pogubi ga. I pokupi se i pobegne za Jedrene. To je istina.

Tu bitku, koja je prema opisu turskih istoričara bila jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva, nije mogla vatikanska propaganda da proguta, da je to bila i srbska pobeda. Pa su onda, mic po mic, preko dubrovčana ubacivali: te Vuk Branković izdao, te ovaj izdao… Evo, ja, kod jednog franjevca sam našao, gde on kaže, da je i Miloš Obilić izdao, svi izdali. I Branković i Obilić i Vlatko Vuković, svi izdali. Moralo je, jer je to moralni … to je etika srbskog naroda, trebalo je to na neki način uprljati, srušiti. A onda verzija ubistva murata.

Zamislite, Vi, jednu stvar, komadant vojske u bici pod šatorom. Valjda u haremu?! Zamislite Vi takvu glupost, da se to proturi, pa se to prihvati zdravo za gotovo. To je bilo jedno moralno uzdignuće srbskog naroda, pa je to moralo uprljati nekim. Pa onda prve hronike, prvi pomeni, i kod nas i na strani govore o pobedi. I tek od 16 veka, kada smo mi bili pod okupacijom, a kada je na optužbe Grka bila ukinuta čak i Srbska patrijaršija, jer su Grci alarmirali turke, da je patrijaršija leglo antiturske delatnosti, i Turci nam ukinu patrijaršiju i nismo više imali ništa.

Onda su zamenili tu tezu o Kosovskom boju, onda su zamenili naziv ćirilica i glagoljica. Do 16 veka glagoljica se zove ćirilica, a to što se posle zvala ćirilica se zvala srbica. U 16 veku se menja, srbica se naziva ćirilica, a ćirilica glagoljica. U16 veku dolazi do tih ogromnih falsifikata i podmetanja, kada Srbije nije bilo. Kad su Turci videli da su prevareni od strane grka, onda je sulejman veličanstveni vratio Srbima Patrijaršiju. Vratio nama je turski sultan, Patrijaršiju, koju su nam ukinuli naši hrišćani, pravoslavci, i to nemojte da ispustite iz vida.Dva se carstva nikad ne mogu imati, Ako jedno hoćeš drugo moraš dati, K’o dve razne ptice u gnezdu jednome, Jedna se oseća na ognjištu svome, A druga je tuđin u našem odelu – Ti saznade ovo i javi na delu, Lazare, vojniče carstva Hristovoga, Proslavljen od Boga, jer umre za Boga. Dva se duha bore u čoveku svakom, Jedan je uzvišen a drugi je lakom, Jedan k zemlji vuče, drugi nebu želi, I tako se čovek na dva carstva deli – Na stradanje pođe k’o duh bestelesni Ti duh svlada zemni, prigrli nebesni Lazare, viteže carske besmrtnosti, Što duh lakom baci rad duha milosti. Dve se vojske biju na Kosovu Polju, Jedna nebo ište, druga zemlju bolju, Za varljive oči pobediće druga – Pobedilac druga, a prva joj sluga! Al´ oči večnosti drukčiji sud daju,

Poraz vojske neba u večnome sjaju, Ti zna ovu tajnu i ishod joj vide, Zato sad likuješ, a drugi se stide. Lazare besmrtni, savesti svom rodu, Sad si car na nebu, nekad knez narodu, Ti si savest srbska što na nebu blista, Što nikad za zemlju ne izdade Hrista, Blistaj care Lazo, u carstvu nebeskom, Svetli svome rodu na putu mu tesnom! Budi nauk rodu kad ga sumnja tlači – Od dva duha uvek Hristov duh je jači, Od dva carstva uvek Hristovo je bolje, To nas uči Lazar i Kosovo Polje. Testament kneza Lazara Dva testamenta naših vrhovnih gospodara stoje kao dva plamena što se ne gase. Jedno je testament Kneza Lazara, poslednjeg gospodara samostalne države srbske, u času kad će sila otomanska razbiti srbstvo. Drugo je testament Vladike Rada, najuzvišenijeg od svih gospodara srbskih zemalja, nastao takođe u vreme crno, u vreme osobito energičnog spremanja omer – pašina. Knez Lazar je umro kao svetac, Vladika Rade kao pesnik i mislilac. I jedan i drugi je sastavljao testament licem okrenut pravo u večnost, i dovršio ga bez uobičajenih svedoka i bez ičijih potpisa i jamčevina. Testament Kneza Lazara nije ni pisan, ni izgovoren. Narodna pesma naša kaže da je orao doneo u kljunu poruku o propasti Srba. Uoči toga dana, dana kobi i propasti, vladar stvarno nije imao više ništa od zemaljskih poseda, nikoju zemaljsku vlast.

Posle kosovske večere, Knez Lazar kao da je već krenuo bio sa zemlje, nalazio se na putu u onaj svet. Poslednjim silama svesti i slobodne volje izabrao je za sebe, i ostavio narodu u amanet, obraz i dušu, drugačije rečeno: carstvo nebesko iznad carstva zemaljskog. Taj Knežev testament, taj visoki momenat, zenit naše istorije imao je kontinuitet. Polako i podzemno stigao je da se dade osetiti u testamentu onoga kome je Kosovo ispunjavalo dušu, koji se nisko klanjao drugom velikom testatoru Kosova, Milošu Obiliću — dao se osetiti u testamentu Vladike Rada. Knez Lazar je rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda, dvadesetak kilometara jugoistočno od Prištine, u istočnom delu srbske oblasti Kosova i Metohije. Puno ime kneza Lazara je – Stefan Lazar Hrebeljanović. Stefan – po kralju Stefanu Dečanskom za vreme čije vladavine je Lazar rođen, i Hrebeljanović po ocu koji se zvao Pribac Hrebeljan. Lazarev otac je bio znameniti velikaš među srbskom vlastelom pa ga je kralj Stefan Dečanski postavio za upravnika (logoteta) utvrđenog srednjevekovnog grada Novog Brda, rudarskog naselja i važnog privrednog centra u ondašnjoj srbskoj državi. Pribac je imao dve kćeri i jednog sina. Udajom kćeri stekao je jake veze među ondašnjim plemstvom. Stariju, Draginju, udao je za vojskovođu Musu, gospodara gornjeg i srednjeg Ibra koji je stolovao u utvrđenom gradu Zvečanu.

Draginja i Musa rodili su sinove Stefana i Lazara, iz narodnih pesama poznati kao Braća Musići. Po smrti svoga muža, Draginja se, kao i mnoge kosovske udovice, zamonaši i dobi monaško ime Teodosija. Sa svojim sinovima podigla je manastir Presvete Bogorodice kog Brvenika, gde je i sahranjena. Mlađa Lazareva sestra bi udata za velikog župana i vojvodu hvostanskog Altomana, gospodara oblasti Hvosna, Peći i Dečana. Sa Altomanom ona dobi sina Ivaniša, koji kao carski srodnik i unuk despota Ivaniša bi sahranjen u crkvi manastira Dečana. Posebnu pažnju Pribac Hrebeljan je posvetio podizanju i vaspitavanju svoga sina jedinca Lazara. U hrišćanskoj duhovnoj pitomini nemanjićke srpske države, u kojoj su udareni temelji srbskog porodičnog i domaćinskog života, rastao je i jačao duhom mali Lazar, koji je po prirodi bio vredan, skroman, pobožan, čestite i milostive duše. Od svojih roditelja, naročito od svoje majke, vaspitavan je u pravoslavnoj hrišćanskoj veri i pobožnosti, kao što su vaspitavana sva deca u tadašnjoj Srbiji.

Sa materinim mlekom, zadojen je ljubavlju prema svojoj crkvi i prema otadžbini. Čiste naravi, bistroga uma, hrabrog i plemenitog srca, on mimo svojih vršnjaka napredovaše u svakom dobru i mudrosti na radost svojih roditelja i svih koji ga poznavahu. Zbog svoje darovitosti, bi zapažen od carskih ljudi koji trgovačkim i drugim poslovima dolažahu u Novo Brdo, i ovi izvestiše Cara Dušana o darovitom sinu upravnika Novog Brda. Tako Lazar steče carsku blagonaklonost. Ubrzo bi uzet na carski dvor u Skoplju, gde započe postepeno ulaziti u državne poslove.