Neman globalnog parazitizma

Vađenje nafte u zemljama Golfskog zaliva koštalo je, do nedavno, 5 dolara po barelu prema 15 dolara u Teksasu i Severnom moru. Na taj način je ostajala razlika više nego dovoljna da se pokriju dividende, troškovi administracije i zastupanja, razni drugi troškovi, korumpiranje političara i sve ostalo neophodno onome ko se bavi ovakvim poslovima.

Mnogo godina se nafta prodavala po ceni od 22 do 28 dolara po barelu. Ali, odnedavno, uz skoro nepromenjene troškove, cena „crnog zlata“ se brzo povećavala sve dok se nije udvostručila, pa i više od toga, isključivo putem špekulativnih aktivnosti. Pokušaćemo da pretpostavimo kako se koristi ovaj preostali deo zarade.

Da bi ukazali na redove veličina koji su u igri i omogućili bar približnu računicu, podsećamo da je godišnja proizvodnja 3,6 milijardi tona. Dakle, uzimajući u obzir prosečnu specifičnu težinu proizvoda (0,9) i zapreminu barela od oko 159 litara, povećanje cene od trideset na šezdeset dolara predstavlja veću zaradu od preko 700 milijardi dolara, odnosno 2 milijarde dolara dnevno!

Neko potpuno raspolaže tim i tako nastalim iznosima novca, neto i bez troškova, enormnim kako po vrednosti, tako i u procentima svetskog dohotka. U tom pogledau, legitimno je da se zapitamo ko prisvaja tu neizmernu moć. Dakle, imaju li je:

• takozvane kompanije „SEDAM SESTARA“, ODNOSNO MULTINACIONALNE KOMPANJIJE KOJE KONTROLIŠU SVETSKU NAFTNU TRGOVINU?
• „muslimanska braća“ ili arapska populacija uopšte?
• šeici i njihova rodbina?
• finansijske multinacionalne kompanije?
• neke velesile?
• oni koji brinu o debalansu američkog budžeta?
• banjke za finansiranje prodaje sa zakasnelim plaćanjem, što ubrzano osvaja Italiju i druge zemlje?

„Sedam sestara“ je dobro prolazilo i pre tog povećanja cena nafte. Nisu izvršile toliko velike i neuobičajene investicije koje bi takav priliv novca sigurno izazvao.

„Muslimanska braća“ i dalje napasaju koze i kamile, dok rođaci šeika vode lep život kao i ranije, bez nekih promena. Uostalom, da li smo se ikada zapitali kome se plaća nafta koja se sad vadi u Iraku posle njegove prisilne „demokratizacije“?

Profitna tržišta u koja investiraju finansijeri iz celog sveta su prostitucija, kriminal, korupcija i lihvarstvo. Niko od prva tri slučaja ne izgleda da je tražio ili dobio ovaj kapital, jer su već nabrekli od novca.

Što se tiče lihvarstva, popto su debelo zadužili državr da bi ih stavili pod svoju kontrolu, sada se putem takozvanih kredita „bez kamate“ nastoji da se zaduže i porodice. To se već desilo u Severnoj Americi, a ona je, na nesreću, model života koji će nam nametnuti u budućnosti. Šta to znači „bez kamate“? Nije valjda da su banke odjednom postale dobrotvorne ustanove? Po neumerenim troškovima na našim sopstvenim tekućim računima, to ne bi moglo da se zaključi. Dakle, postoje skrivene kamate koje mora da su i masne, sudeći bar po velikom propagandnom pritisku u korist „beskamatnih pozajmica.

Kao i države, kojima dajemo veliki deo kamata kako bi plaćale pasivne kamate, i mi ćemo biti prinuđeni da radimo da bi platili varijabilne kamate na porodične dugove. „Kupi sada a plati kroz godinu dana.“,“kupi i plaćaj na rate“, to su predlozi koji za sada pogađaju najneopreznije, koji će se naći u situaciji da ne mogu više da plate ratu čim se promeni eskontna stopa pa samim tim i pasivne kamate. Moraće da ustupe svoju kuću, već delimično plaćenu, da bi otplatili smanjene dugove koje nikada više neće moći da  vrate. U budućnosti će sistem moći da prisili mnoge na ta opasna rešenje: Amerika nas je već pretekla u tim oblicima trošenja i dugova. Novonastale zemlje biće one koje će zbog toga najviše trpetii neće se iz toga moći izvući. Nema ni reči o velikodušnim pozajmicama za „razvoj nerazvijenih“.

Za finansiranje tih operacija zaduživanja miliona potrošača potreban je ogroman kapital. Jedina međunarodna sila koja vrši globalne investicije dimenzija kakve razmatramoje Kina, a sa njom i još neke azijske zemlje. Dakle,moglo bi se pomisliti da se tu stiču ogromne sume stečene guljenjem kože svih naroda preko dupliranja cene nafte, što je proizvelo i proizvodiće prvorazredne ekonomske i ruštvene krize. Znamo da je Kina već postala stecište kapitala sakupljenog sa raznih berzi, od malih preduzetnika privučenih lakoćom zarade, kao i od socijalne zaštite SAD i Engleske. Ako stvari krenu loše, opet će novac da izgube štediše i penzioneri. Međutim, Kina i druge azijske zemlje još nemaju dovoljnu moć da kontrolišu naftno tržište i nemaju interesa da se povećaju cene nafte, naprotiv. Dakle, mora da se radi o nekim drugim kombinacijama.

Povećanje cene petroleja moglo bi da bude operacija za udvostručenje količine petrodolara u opticaju potrebnih da se finansira deficit balansa SAD. Emituje se novac u iznosu od 700 milijardi dolara, naročito pre eventualne katastrofalne devalvacije koja je, možda, već blizu. Takav novac nema nikakvu realnu garanciju, ali će, svejedno, da posluži da se smanji deficit SAD od pet milijardi dolara po radnom danu koji SAD morraju da pokriju pozajmicom. A preko tog duga se širi kupovina izvora bogatstava u celom svetu.

Druga hipoteza, još lošija, bila bi da neko bratstvo ili lobi, ili tako nešto, što kontroliše sume o kojima je reč, investira u Kini, uzimajući kao platno sredstvo proizvode po lokalnim cenama koji bi potom bili preprodati po zapadnim cenama To već rade, za sebe, mali proizvođači poput „Zanusija“, koji otpušta italijanske radnike i prebacuje proizvodnju u Kinu, sa namerom da tako proizvedene robe proda u Italiji. Tako se može razumeti razlog zbog koga izgleda da vlade, kontrolisane od finansijskih institucija i velike industrije, zanemaruju potrebu da brane rad i privredu u sopstvenim zemljama zakonima koji bi predvideli zaštitne carine. Zato bi političkoj klasi današnje Evrope bili preko potrebni inače toliko demonizovani nacionalizam i socijalizam.

Te operacije delokalizacije proizvodnje omogućavaju da se raspolaže proizvodima većeg kvaliteta od postojećeg u Evropi, jer su proizvedeni na postrojenjima koja su tek izgrađena, pa su vrlo moderna i sa visokom tehnologijom. Prošlo je vreme kada su Kinezi proizvodili materijale lošeg kvaliteta po maloj ceni. Uvoznici kupuju proizvode u bescenje, ali te cene ne važe za potrošače. Na taj način se može uvoziti, po tim cenama, više nego što su naše potrebe, što će izazvati predvidljive poremećaje unutar tržišta i zaposlenosti.

Ako se kineska proizvodnja prodaje Zapadu za 15 odsto naših cena, može se zamisliti vrtoglava zarada prodajnih mreža. Potpuno je nemoralno, a i vrlo opasno, da posrednici imaju veću zaradu od proizvođača. Ali, problem je ko će nam subvencionisati nabavke i potrebne resurse, pošto će, sa zatvorenim fabrikama, tok novca ići samo ka izlazu, jer nećemo imati ništa za izvoz. Mogli bismo da koristimo našu urođenu osobinu putujućih trgovaca, gde smo najbolji. Ali, možda ćemo, na kraju, morati da radimo dvanaest sati na dan u proizvodnji i da se zadovoljimo zdelom pirinča.

Ostaje da će Kinezi imati vrlo modernu opremu, već plaćenu i dimenzioniranu za svetsko tržište, ili bar za tržište od preko milijardu potrošača, i sposobnost distribucije koja će postati vrlo agresivna. Mi ćemo morati da sve to ponovo stvaramo, jer smo, u međuvremenu, zatvorili skoro sve naše fabrike zbog bankrotstva. Verovatno će nas do toga dovesti dupliranje cena nafte.

Jedini način da se izađe iz ove vrlo opasne situacije, koju stvaraju lutajući kapitali o kojima govorimo, jeste da se izazove neki rat pre nego što bude kasno. SAD već počinju da stvaraju trenja sa izmišljenim izgovorima imogu to sebi da dozvole, jer su veliki dužnici prema Kini u bveznicama američkog državnog tezora, pa bi samo zaradili, ako bi raskinuli sporazume, dakle, ne plaćajući više dugove, s time što bi umeđuvremenu skupile dovoljno kapitala da mogu da finansiraju sukob. Zahtev za isplatom američkih državnih obveznica mogao bi da dovede do devalvacije dolara ili nesolventnosti. Mi, Evropljani, pak, investiramo kapital i tehnologiju  i moći ćemo da igramo samo protiv sebe samih u slučaju konflikta: moraćemo da učestvujemo kao „savezničke“ trupe protiv protivnika sa velikim nuklearnim arsenalom i raketama, što bi dovelo do velikih razaranja na našoj teritoriji ili bar do toga da na sucenjuju s tolikom vojnom premoći. Na stranu što bi plodove eventualnog vojnog uspeha izvukle SAD, plodove iz tih stravičnih posledica, a ne Evropa, iako bi ona bila dovedena u tu situaciju da se sama bori, što je već, možda, detaljno planirano.

A da bi se rešili svi ti problemi dovoljno je zahtevati da budemo nezavisni i da se pobunimo protiv krupnog kapitala i njegovog brutalnog nametanja „slobodnog tržišta“. Upravo je takav krupni kapital  generator velikog srozavanja i nezaposlenosti. Morale bi bi biti privremeno uvedene zaštitne carine i sasečeni teški parazitski troškovi. Druga hitna mera bi bila da se proizvodne snage oslobode besmislenih i paralizujućih evropskih i nacionalnih propisa. Ali, vidim i naše preduzetnike: umišljaju da su finansijeri i kreću u poduhvate za koje im se čini da će im omogućiti velike i brze zarade, a koji će sigurno doneti nesreću nama!

Evropski političari ukazuju na Kinu kao na veliku priliku, a ekonomisti garantuju da, sa „Made in Itali“, možemo ući na tržište od milijardu potrošača. Međutim, Italiju su preplavili falsifikatori ekskluzivnih marki, jer u tim zemljama nema unutrašnjih i međunarodnih propisa u vezi sa tim. Dodajmo okrutno iskorišćavanje rada, posebno maloletničkog i ženskog, na koj ise ni jedan sindikat nikada nije požalio, dok naši radnici ostaju kod kuće, besposleni . u ime liberalnog tržišta i globalizacije.

Stručnjaci koji novu naftnu cenu pripisuju mehanizmima slobodnog tržišta nisu ni malo glupi. Oni, jednostavno, „paze šta govore“ jer rade za interese onih koji su ih, dobivši igru, već šezdesetih godina dovodili na  vlast, uvodili ih u tu farsu podređene vlasti, fasade vlasti, sa ciljem da se Evropi oduzme sloboda da vodi nezavisnu politiku. Posle  svega ovoga, zaključuje se da je povećanje cena nafte moglo da se izvrši samo posle vojen okupacije Iraka i potonje kontrole njegove proizvodnje. To povećanje služi da se plati pomenuti rat koji se i dalje nastavlja, ali, pre svega, da održi na nogama veliku građevinu dugova bez garancije, građevinu koju oličava američki trezor i međunarodni bankarski sistem, kao i da održi okvir totalnog rata protiv Evrope koji se nastavlja putem energetskog i ekonomskog gušenja. Na tom ogromnom dugu, koji je tamponiran udvostručavanjem cena nafte, visoke finansijske institucije zasnivaju stavljanje u svoje vlasništvo svih resursa planete.