Tmušić Stepanov: Provereno: ruskog njet, ili kako nas je zapad „oslobodio“ od Rusa

U vremenu kada se ceo svet bilo iz ekonomskih, bilo iz političkih,  kulturoloških, verskih, ili istorijskih razloga, okreće putu koji vodi do Kapije Rusije, naša Srbijica poput Feme iz ''Pokondirene tikve'' u želji da se ''unterhaltuje'' po nemecki, kleči na otiraču pred vratima zapada, vratima poniženja, vratima koja se otvaraju kvakom zaborava, vratima iza kojih će zauvek lebdeti senke naših žrtava iz oba svetska rata, zatim žrtve ratova devedesetih godina prošlog veka, kada je na štetu srbskog naroda komadana Jugoslavija i žrtve bombardovanja iz 1999. godine. 

Da smo mi kao država ''osim sveta'', što bi rekao naš pametni narod, najslikovitije svedoči položaj  ruskog jezika u školstvu Srbije. Mesto ruskog jezika u školama Srbije je za bilo koje civilizovano društvo apsolutno neprihvatljivo, ali smo ga mi i te kako prihvatili. Ogromnom broju srpske dece se, pod izgovorom da je to zbog uticaja javnog mnjenja, uskraćuje mogućnost da se upoznaju sa velikom ruskom kulturom i civilizacijom. Očigledno je da su pojedine političke strukture sa zapada u Srbiji formirale javno mnjenje preko pojedinih političkih partija i nevladinih organizacija, papagajski ponavljajući da nam bez zapada nema života, da bez subkulture nema kulture, da bez lakih romana nema književnosti i ono što je najgore, neki strani jezici su neslužbeno proglašeni za ''moderne'', a ruski jezik je stavljen na najvišu policu u ormaru našeg školstva i kulture uopšte, na policu koja se zove ''da se ne baci'', ili ''može zatrebati''. Svi znamo da je stvarima sa te police, pre ili kasnije, jedini put – kanta za otpatke.

U svakoj ozbiljnoj državi, koja ima ozbiljno školstvo, koja vodi računa o svom podmlatku, u školskim programima takođe postoje ''izborni predmeti'', međutim njih određuje država, a učenik bira od onog što mu je ponuđeno. U našoj državi, pak izborni predmet, kada je strani jezik u pitanju, najčešće zavisi od političkih struktura, koje su naše školstvo dovele do najniže vaspitne stepenice i tačke na kojoj učenik u sistemu obrazovanja nije vaspitanik, nego mušterija koja je uvek u pravu, pa se tako u nastavu uvode jezici pod pritiskom ''javnog mnjenja'' a preko ''zainteresovanih roditelja''. Tako je, osim maternjeg – srbskog jezika, engleskog koji je ''ispod žita'' istisnuo ruski jezik kao prvi strani jezik, u škole uveden još jedan zapadni jezik (najčešće nemački) pa sedmogodišnjaci i desetogodišnjaci, koji još nemaju predstavu ni o svojoj naciji, o nacionalnim sistemima vrednosti, učeći prvo jedan, a za par godina još jedan zapadni jezik, usvajaju tuđe, neslovenske modele ponašanja i sisteme vrednosti, što je potpuni obrazovni, vaspitni i politički promašaj, i svojevrsni etnocid. 

Opšte je poznato da je nakon političkih promena vezanih za 5. oktobar 2000. nemački jezik u naše školstvo ušao na velika vrata i to na štetu – opet ruskog jezika. Kada su ta vrata postala tesna od 2007. godine je u osnovne škole uveden drugi strani jezik i ponovo se masovno uvodi nemački. Već iduće godine nemačka vlada, preko fondacije Hans Zajdel i organizacije (GTZ- organizacija za tehničku saradnju) u saradnji sa ministarstvom prosvete Srbije, MUP i Pedagoškog društva Srbije u okviru projekta ''Dobro došli u Nemačku''  otvoreno i bez uvijanja, organizuje putovanja srpske dece i omladine u Nemačku (primaju se samo aktivni studenti tj. politički opredeljeni za EU, a za ostale, 'leba nema). Dobrodošlica podrazumeva, kako se u dokumentima programa i navodi, ''bogat političko – obrazovni program'', a kakav je to program, najbolje je pokazao pre neki dan (13.2.2012.) ambasador Nemačke u Srbiji Volfram Mas. On je ''edukovao'' naše studente, učesnike projekta ''dobrodošli u Nemačku'' i naravno, umesto razvijanja ljubavi prema nemačkom jeziku, on je sadio i usađivao mržnju prema Rusiji. 

Ove školske godine je u srednje škole stigla generacija, koja je 2007. počela da uči nemački u osnovnoj. Ministar obrazovanja u već započetoj školskoj godini donosi odluku da reformiše prvi razred srednjih škola i da se drugi strani jezik radi po programu za petu godinu učenja, što je automatski značilo da je ruski jezik kao drugi jezik, tj. početni, (u gimnaziji i ekonomskoj školi) zbrisan iz prvog razreda srednje škole. Naravno da ga dogodine neće biti u drugom razredu, kroz dve godine u trećem i tako će školske 2014/2015. mesto ruskog jezika zauzeti nemački jezik, u Vojvodini skoro stopostotno (samo je ponegde francuski) i to baš na sedamdesetu godišnjicu pobede nad fašizmom! 

Nemci su očigledno najbolje naučili onu Staljinovu: ''Obrazovanje je oružje, čiji efekat delovanja zavisi od onoga, ko tim oružjem vlada i protiv koga je ono upereno.'', a potomci Brozovih generala i funkcionera i njihovi trabanti su bili idealan tim za provođenje ''reformi'' obrazovanja čiji je glavni cilj bio i ostao da se stvori to ''novo  srbsko biće''. 

Fondacija Hans Zajdel je krenula u akciju usrećivanja Srba, a naročito srpske dece, odmah, nakon uklanjanja Slobodana Miloševića. U škole je bukvalno uteran nemački jezik, naravno, na štetu ruskog. Tada su svi direktori škola, zamenjeni novim, žutim, kako bi jezik naroda čija je zastava crno-žuta, mogao nesmetano da uđe u školske učionice i đačke glave. Metodika uvođenja jezika je bila ''transparentna''. Ministarstvo je  biralo, to jest aminovalo izbor direktora, direktori su birali razredne starešine, starešine predlagali članove Saveta roditelja, a Savet roditelja je predlagao, ili podržavao, ili prećutkivao izbacivanje ruskog jezika i uvođenje nemačkog. Sve po propisu i po zakonu. Nekada se istina dešavalo da su direktori, koji su bili bliže vlasti, ili koji nisu imali opoziciju u kolektivu, preskakali i savet roditelja i bilo koje drugo telo i uvodili nemački. ''Deca su izabrala jezik'' – čujemo i čitamo ovih dana po medijima, ali se nije moglo čuti da to nije tačno, da đaci naprimer popune prijave i obeleže željeni jezik, a ono opet bude samo nemački. Roditelji uglavnom zamršeni u teškom životnom opstajanju u Srbiji nisu ni pridavali tome neki značaj. Jezici, koji su pored ruskog jezika ''otpali'' sa nastavne liste su samo kolateralna šteta. Cilj je bio isterati ruski. Zašto? E taj cilj je zacrtan i meta određena, mnogo ranije nego smo i sanjali. Srbija je pravo zamorče u ostvarivanju rusofobske politike zapada, čija je osovina Vašington – Vatikan – Berlin. 

Još 1945. godine dok se tenkovske i puščane cevi i cevi Kaćuša nisu bile ni ohladile, između Amerike i Nemaca potpisan je ugovor o saradnji u oblasti obaveštavanja i špijunaže. Nemačku stranu na ovom dogovaranju i ugovaranju je zastupao general Rajnhard Gelen komandant obaveštajnog odeljenja generalštaba Vermahta - sektor istok, a američku aktuelni šef obaveštajne službe SAD, Vilijam Donovan i budući prvi šef CIA-e Alen Dales. Ovaj drugi je poznat po izrazitoj mržnji prema Slovenima, Rusima posebno.

Nije mnogo ni bila, a tek sada više nije nikakva tajna da su dosijea nacista, hitlerovih obaveštajaca, spaljena posle rata (više od 250), kao i to da se iz dokumentima CIA-e, sa kojih je skinuta oznaka ''tajni'', može saznati da je SAD prigrlile mnogo više nacista, nego što se pretpostavljalo. Na hiljade ih je radilo za američku obaveštajnu službu. U jednom izveštaju nemačkih autora, pod nazivom ''Hitlerova senka'', se iznosi da je mreža hitlerove obaveštajne službe za Istočnu Evropu i arapske zemlje ostala netaknuta posle Drugog svetskog rata, a radilo se o nekoliko hiljada ljudi.

Balkan, naročito pravoslavni je uvek bio bolna meta nemačkih nacista i fašista, pa je tako i nakon drugog svetskog rata, Jugoslavija bila pod specijalnom lupom nemačke agenture, ali sve do 1962. godine, nemačka je samo ''gledala i slušala'', a od te godine, kada je došlo do sukoba u  vrhu KPJ, Nemci su ponovo prigrlili ustaške elemente u Hrvatskoj. Broj agenata BND u Jugoslaviji se značajno uvećava od 1966. godine, a da nisu samo gledali i slušali nego i vredno i pedantno – po nemački radili svedoči jedno od prvih političkih ''proleća'' na tlu Evrope – ''Hrvatsko proleće'' (1971.god), kada je država Jugoslavija poprilično destabilizovana, na štetu srbskog naroda. Kada je na čelo BND  došao  Klaus Kinkel (1980.),  posao razbijanja Jugoslavije je krenuo  punom parom. Da podsetim da je operacijama bombardovanja Beograda 1941. godine je komandovao feldmaršal Keselring, a NATO operacijama protiv Srba 1999. godine, je komandovao sin  Hitlerovog feldmaršala, Rajner Keselring.

Već pomenuta fondacija Hans Zajdel, nakon bombardovanja 1999. godine i uklanjanja Slobodana Miloševića, nogom otvara vrata Ministarstva prosvete i sporta i kroji tesan jelek za srpsku decu i profesore ruskog jezika. Nije zgoreg podsetiti se i činjenice da je američki Kongres je 1959. godine doneo zakon koji Ameriku proglašava zaštitnikom naroda koji žive u komunizmu. To nije sve: osim što je i uveden  praznik pod nazivom ''Nedelja pokorenih nacija'', ovaj zakon (PL 86-90) obavezuje Sjedinjene Američke Države da ''brinu o narodima pod komunističkim režimom''. Naravno da se sve ovo odnosilo pre svega na Rusiju.

Prvi zadatak fondacije Hans Zajdel, nakon uklanjanja S. Miloševića svakako nije bio da popravi 190 škola, koje su porušene tokom bombardovanja. Taj zadatak je obelodanio ministar prosvete Gašo Knežević, javno i pred TV kamerama: ''Profesori ruskog u Srbiji imaju 6 meseci da se prekvalifikuju u profesore engleskog jezika, ili neka idu. Nova vlast je rešila da raskine sa svim tragovima komunizma, a pošto u svakom profesoru ruskog jezika čuči mali komunista, ruski jezik mora biti ukinut''. Istina ovde se ne spominje nemački jezik, ali to je samo zato ''Da se Vlasi ne dosete''. Od marta 2003. godine fondacija Hans Zajdel dobija pojačanje iz Nemačke, svoju desnu ruku, u  vidu globalističke organizacije za tehničku saradnju GTZ d.o.o. (Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH). GTZ organizacija je u okviru projekta ''Reforma stručnog obrazovanja'' ušla 32 škole iz Srbije, u projektu učestvuju više od 1000 nastavnika i skoro 6000 učenika, u dokumentima GTZ je jasno napisano da je ciljna grupa projekta – mladi oba pola, uzrasta od 13 do 19 godina, to jest učenici dva poslednja razreda osnovnih i dva poslednja razreda srednjih škola, a regioni Beograd, Kragujevac, Zapadna Srbija, pre svega Užice i Sandžak, južna Srbija i Vojvodina, naročito Subotica, kao i članovi raznih etničkih grupacija i udruženja. Tako se ''spontano'' desilo da je trenutno nemački drugi starani jezik po zastupljenosti u našim školama.

Izbacivanje ruskog jezika iz srbskih škola i masovno uvođenje nemačkog, je samo jedan od vidova revizije rezultata drugog svetskog rata. Tačno je da nigde ne piše da je nemački nametnut đacima – a u ogromnom procentu je nametnut, niti piše da je ruski proteran – a proteran je. Sve je urađeno u rukavicama zapadne demokratije uz punu podršku medijskog genocida nad našim narodom.                    

Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, gospodin Aleksandar Vasiljjevič Konuzin je bio u pravu kada je prilikom uručenja ordena Svetog Save, rekao da ima saznanja da se ruski ukida u školama. Taj podatak on nije izmislio, nego ga dobija od profesora ruskog jezika ''na terenu'', kada boravi po Srbiji, a sada ga je dobio i od profesora, koji su bili na prijemu kod njega, a u toku velikog seminara ''Zimska škola ruskog jezika u Beogradu'' (od 10. do 13. februara). Na tom seminaru su profesori prihvatili  Apel za povratak ruskog jezika u škole Srbije, čiji je autor potpisnik ovih redova. Izjava ministra prosvete i nauke Žarka Obradovića da ''đaci biraju jezik'' ne odgovara činjeničnom stanju.

Očigledno je da ga njegovi saradnici netačno obaveštavaju, najblaže rečeno. Bilo bi dobro da je prvo upitao profesore ruskog jezika za pravo stanje stvari, pa da tek onda odgovori na tvrdnju ambasadora Rusije. Gospodin Konuzin je 10. januara ove godine govorio na otvaranju 50. Skupa slavista Srbije, koji je održan na Filološkom fakultetu u Beogradu. Govorio je o istom problemu, ali su mediji Srbije ignorisali ovaj skup, kao što ga je ignorisao i ministar Obradović, iako je obeležavan značajni jubilej međunarodno priznatog naučnog skupa. Poslao je svog zamenika Vesnu Filu, koja je na licu mesta demantovala samu sebe. U pokušaju da zataška istinu o nemačkom jeziku, rekla je da se jezici u našu nastavu uvode prema trenutnoj popularnosti, a koja se postiže preko TV serija, koje se  prikazuju u Srbiji. Zatim je preporučila Rusiji da u Srbiju šalje više TV serija, pa će kod dece i roditelja zainteresovanost za jezik porasti. Međutim nije  navela koje se to nemačke serije prikazuju kod nas, ili je možda imala na umu ''Otpisane'', ''Kozaru'', ''Bitku na Neretvi'', ''Prozvan je peti tri''?. 

Pametan svet pokušava da, ono što zbilja nije dobro, okrene  na onu stranu da ne bude gore, da loših posledica bude što manje, pa je ovo ipak bila prilika da se deca u ranom dobu, umesto sa destruktivnim i zatupljujućim crtanim filmovima sa zapada sretnu i sa pitomim ruskim bajkama i produhovljenim ruskim crtanim filmovima, da nauče prelepe ruske pesme, a da se kasnije upoznaju sa zajedničkim korenima našeg i ruskog naroda, sa najljudskijom književnošću na svetu, da čuju reč jednovernog, bratskog naroda i jedinog koji brani i može odbraniti Kosmet... 

Veliki ruski pisac, filozof i publicista Aleksandar Hercen je napisao roman pod naslovom ''Kto vinovat?'' (Ko je kriv?). Znamo odgovor napamet, a na pitanje ''Šta da se radi?'', što je takođe naslov romana drugog velikog Rusa, filozofa i književnog kritičara Nikolaja Černiševskog (''Čto delatь?''), profesori ruskog jezika odgovaraju da će se složno boriti za povratak ruskog jezika u škole Srbije i da se bore za ruski jezik, ne samo kako bi očuvali svoja radna mesta, nego zato što su svesni, koliko će srbska deca izgubiti, ako u toku školovanja ne budu imali priliku da barem dotaknu vrata riznice zvane ruska civilizacija, a što se protivnika ruskog jezika tiče njima poručujemo da u toj borbi nećemo učiniti ni jedan korak nazad, ili ti na ruskom ''Ni šagu nazad!''
Zašto?

Zato što je o ruskoj umetnosti, kulturi i njenim duhovnim visinama dovoljno reći, to jest ponoviti tvrdnju B. Asafjeva:

''Ako bi se iz svetskog slikarstva uklonilo rusko slikarstvo – svet bi potamneo.
Ako bi se iz svetske muzike uklonila ruska muzika – svet bi ogluveo.
Ako bi se iz svetske književnosti uklonila ruska književnost  - svet bi zanemeo.''

Radojka Tmušić Stepanov