Srbska dijaspora – deo sveukupnog srbskog bića

 Srbska dijaspora je virtuelna Srbija, odnosno druga Srbija rasejana širom planete. Kako je nastajala, nestajala i opstajala srbska dijaspora, objasnićemo u nastavku teksta.

Snagu srpske nacije čini, kako Matica sa ukupnim prirodnim i društvenim resursima i istorijskim nasleđima, tako i sveukupna biološko-umna energija i ekonomska moć srbskog naroda nezavisno na kome se delu planete nalazi. Upravo zbog toga, srpsku dijasporu treba i posmatrati kao integralni deo sveukupnog srbskog korpusa. Stepen njegove kohezije uvek je u srazmeri sa društveno-ekonomskim prilikama i politikom u Matici, odnosno sa snagom njenih konstitutivnih činilaca.

Uvodne napomene

Kroz vekove, od postanja pa do današnjih dana, Srbe prati sudbina stalnih ratova, deoba i seoba. U dugoj srbskoj istoriji nije pronađena nacionalna strategija sa kojom bi se obezbedio održiv mir, demografska stabilnost i sveopšti napredak.
Bivša nam zajednička država obuhvatala je gotovo polovicu Balkanskog poluostrava i brojala blizu polovicu njegovog ukupnog stanovništva. Više od polovine u njoj su imali Srbi, koji su u balkanskim razmerama najbrojniji narod, a njihova matična zemlja centralni deo Balkana i njegov kljuc. Balkansko poluostrvo je najpovoljnija prirodna veza između zapadne i srednje Evrope sa Bliskim istokom i Mediteranom. Spojna i tranzitna funkcija Balkana, određivala mu je trajne vrednosti geopolitičkog položaja, sto je značajno uticalo na istorijska zbivanja, određivala njegovu etno–demografsku složenost i kulturno–civilizacijsku stvarnost. U tako složenim uslovima srbski narod je na tromeđi civilizacija između tri carstva uz velike žrtve odigrao i ulogu Pijemonta Jugoslavije koja je nastala i nestala u dvadesetom veku.

Radi se o teritoriji koja ima veliko geopolitičko značenje, sa burnom istorijom punom dramatičnih obrta, gde su se sudarali interesi i uspostavljale granice civilizacija i interesnih sfera između Istoka i Zapada. U blizini je i povučena granica izmedju istočnog i zapadnog Rimskog carstva. Tu je kroz ceo srednji vek bilo poprište sukoba rimsko-nemačkih i vizantijskih careva. Tu je neposredno i linija raskola katoličke i pravoslavne crkve. Tu su se odigrali najsuroviji sukobi hrišćanstva i islama. Tu su geopolitičke interese imali – Turska, Austrija, Rusija, Nemačka, zatim Engleska, Francuska i u novije vreme Amerika.

Česti ratovi odnosili su sve prednosti povoljnog geografkog položaja koji je, prema pisanju našeg naučnika Jovana Cvijića, njihov i glavni uzrok. Da bi što slikovitije prikazao njegov značaj i stalne pretenzije velikih sila, Cvijić piše da su Srbi sagradili kuću na putu. Kako je moguće trajnije ostvariti njegove ,,osobine spajanja i prožimanja” i istovremeno očuvati teritorijalnu i biološku celovitost na ovako složenom i zamršenom balkanskom geopolitičkom čvorištu, pitanje je svih pitanja. Do sada nije pronađena strategija sa kojom bi se neutralisale aspiracije velikih sila. Kao što je i pomenuto, preko naše teritorije ukrštaju se putevi i sudaraju interesi Zapada i Istoka i sučeljavaju civilizacije, religije i kulture. To je ,,kapija’’, odnosno glavna strateška tačka preko koje imperijalne sile oduvek nastoje proširiti svoju hegemoniju. Nadalje, kroz Srbiju protiče Dunav u dužini preko 580 kilometara koji predstavlja hidrografsku i saobraćajnu kičmu Evrope. Kontrola toga vodnog puta je drugi važan motiv stalnih pretenzija i nasrtaja. Eto, to su neki od uzroka čestih nasrtaja i ratova, a povodi su izmišljani prema trenutnim potrebama. U najviše slučajeva zemlja je posle ratova rasparčavana, a narod podstican na svađe i podele kako bi se neutralisao srbski uticaj. U režiji zapadnih sila nedavno je demonstriran takav scenarij. Prvo su proterani Srbi iz Republike Srpske Krajine, a potom su otcepili Crnu Goru da Srbija ne bi imala izlazak na more. Kosovo i Metohiju su silom oteli, a Republici Srbskoj ne dozvoljavaju da se pripoji svojoj Matici. Sve su to posledice neizgrađene adekvatne nacionalne strategije. Vekovima nismo uspevali stvoriti trajnije strateško partnerstvo i prijateljstvo sa nekom evropskom silom da bi neutralisali stalne nasrtaje. Uvek smo nevolje sami podnosili. Istina, ponekada je Rusija bila uz nas, ali u principu kada je god nama bilo teško i Rusija je bila u teškoj situaciji.

Iz ratova smo uvek izlazili biološki desetkovani, raseljeni i ekonomski uništeni, pa je značajan deo preživele populacije tražio ekonomsku egzistenciju izvan svoje Matice. Tako je nastajala Srbska dijaspora. Nažalost, moramo konstatovati da je iseljena populacija od Kosovskog boja pa do kraja 19. veka potpuno odrođena (islamizacija, katoličenje, asimilacija) i nacionalno obesvešćena. Na to su uticali razni činioci u koje možemo ubrojati velike razdaljine i loše tadašnje komunikacije, kao i agresivno ponašanje domicilne politike, vere i kulture prema došljacima. Gubljenjem kontakta sa svojom Maticom, neminovno je dovodilo do asimilacije sa tamošnjim narodima.

Nastajanje Srpske dijaspore.

Od početka iseljavanja pa do današnjih dana beležena su samo masovna iseljavanja, a stihijska i pojedinačna iseljavanja ostajala su i ne primećena pa nisu ni zapisana. Zato ćemo se i u ovom tekstu fokusirati samo masovne talase iseljavanja.

1. I s e lj a v a nj a  p o s l e  K o s o v s k o g  b o j a.
Odma posle Kosovskog boja usledile su turske odmazde i veliki zulumi koji su naterali srbski narod na masovno iseljavanje. Taj egzodus trajao je desetinama godina, a naročito se intezivirao posle pada Smedereva i Srpske despotovine 1459 godine. Bežeći ispred zločina, Srbi su napuštali svoja ognjišta samo da bi sačuvali gole živote.

2. I s e lj a v a nj e 1690. g o d i n e.

Drugo masovno iseljavanje desilo se iz istovetnih razloga kao i prvo. Tada je Patrijarh Arsenije Treći Čarnojević 1690. godine godine, pred najezdom turskih zločina, poveo deo srbskog naroda na sever. Njegova namera nije bila da se tamo Srbi stalno nasele, već da se biološki sačuvaju i da otuda krenu u oslobađanje svojih ognjišta. Nažalost, turska moć je sve više jačala na Balkanu pa su tamo Srbi zauvek i ostali. Zadržali su se u severnim delovima današnje Vojvodine, a najviše u juznim delovima Mađarske, pretežno u regiji oko Sent Andreje. Od tada pa do današnjih dana, u toj regiji asimilirano je preko 98 odsto srbskog naroda.

3. I s e lj a v a nj e 1737. d o 1739. g o d i n e.

Posle Austrijsko-Turskog rata 1737. do 1739. godine – u kome su i Srbi učestvovali na strani Austrije u borbi protivu Turaka – usledila je turska odmazda. Pravili su stravične zločine nad srbskim narodom pa je to primoralo Srbe na novo iseljavanje iz svoje Matice. Tako dolazi do trećeg talasa masovnog iseljavanja pod vođstvom Patrijarha Arsenija Četvrtog.

4. I s e lj a v a nj e u XVIII v e k u  p o z n a t o  p o d  i m e n o m ,,P u t  n a  i s t o k”

Novo masovno iseljavanje Srba u XVIII veku, poznato pod imenom “Put na istok”, opet je prouzročeno turskim zlodelima. Zbog nepodnošljivih zločina, Srbi su porodično napuštali svoja ognjišta samo da bi sačuvali živote. Prvu grupu iseljenika predvodio je 1751. godine pukovnik Jovan Horvat, a drugu grupu 1752. godine general Jovan Šević i pukovnik Rajko Preradović. Naselili su se na prostore današnje Ukrajine i Rusije. I ovo je bio put bez povratka.
Seoba je bilo i posle Prvog Srbskog ustanka, ali se ne mogu okarakterisati kao masovna iseljavanja.

5. I s e lj a v a nj a  k r a j e m XIX  i  p o č e t k o m XX v e k a.

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka došlo je do petog masovnog iseljavanja Srba koje se razlikuje od pređašnjih, jer je usledilo isključivo iz ekonomskih razloga. Uglavnom, u ovom talasu Srbi su se iseljavali iz pasivnih Dinarskih predela – Hercegovine, Like, Bosanske Krajine i Crne Gore. Put ih je vodio u SAD, Kanadu i Južnu Ameriku.

6. I s e lj a v a nj e  z a  v r e m e  D r u g o g  s v e t s k o g  r a t a.
Novo masovno iseljavanje desilo se u toku Drugog svetskog rata i neposredno u poratnim godinama i to isključivo iz političkih razloga. Zbog neslaganja sa komunističkim režimom Srbi su se iseljavali u zapadne zemlje i tako je nastala brojna politička emigracija.

7. E k on o m s k a   e m i g r a c i j a  od 1960. d o 1990. g o d i n e.

Velika ekonomska emigracija usledila je u periodu od 1960. do 1990. godine kada su Srbi odlazili na privremeni rad i to pretežno u zemlje Zapadne Evrope.

8. I s e lj a v a nj e  o d 1991. d o 2000. g o d i n e.

Novo masovno iseljavanje desilo se, u periodu od 1991. do 2000. godine, zbog teškog života pod surovim sankcijama koje su uvedene našoj zemlji, kao i zbog bujanja građanskog rata na prostorima bivše SFRJ. U ovom talasu najviše se prisilno iselio Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tamo je, uz pomoć zapadnih sila, proveden pravi etnički inženjering od strane tamošnjeg većinskog naroda.

9. I s e lj a v a nj e  p o s l e 2000. g o d i n e.

Nažalost, zbog nemogućnosti obezbeđenja egzistencije, iseljavanje se nastavilo i posle promene vlasti i društvenoekonomskog sistema 2000. godine i ono još uvek traje. Uglavnom odlaze mladi i školovani stručnjaci čiji se odlazak intezivirao u poslednje tri godine. Stalno osipanje i gubljenje tog “biolosko-umnog blaga” ne može se ničim nadoknaditi. Ovakav odliv mladih i školovanih ljudi – u svetu poznat pod imenom “brain-drain”- katastrofalno će se odraziti na ekonomsko-tehnosloski oporavak i budućnost Srbije.

Kao što je već i pomenuto, naši iseljenici do kraja devetnaestog veka su asimilirani sa tamošnjim narodima gde su se i doselili, pa ovde možemo govoriti samo o dijaspori koju čine – ekonomska emigracija s kraja devetnaestog veka, politička emigracija iz Drugog svetskog rata, ekonomska emigracija posle šezdesesetih godina prošlog veka, zatim prisilno iseljeni Srbi iz Hrvatske i BiH od 1991. godine do kraja prošlog veka, kao i emigracija koja nastaje posle 2000. godine. Oni danas žive u više od 100 zemalja, a najviše ih ima u SAD, Kanadi, Australiji i zemljama zapadne Evrope. I pored toga što je Matica veoma malo uradila za dijasporu, naši iseljenici su u velikoj meri sačuvali svoju samobitnost – jezik i pismo, kulturu, veru i običaje.

Prema pisanju Slavka Vejnovića u knjizi “Srbi u dijaspori”, danas u rasejanju živi četiri miliona Srba koji su sačuvali svoju samobitnost. Slični su podatci i Srpske Pravoslavne Crkve, mada ima i nekih istraživača koji ukazuju da u rasejanju danas živi oko sedam miliona Srba koji su sačuvali svoju samobitnost i pripadnost svom narodu. Ipak, u ovom tekstu zadržaćemo se na podatcima Srpske Pravoslavne Crkve.

Danas Srbi u dijaspori imaju trojak status i to: status iseljenika – u SAD, Kanadi i Australiji, status nacionalnih manjina – u Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji i Hrvatskoj, (dok u Sloveniji i Albaniji nemaju ni status nacionalnih manjina) i status građana Srbije na privremenom radu u inostranstvu – pretežno u zemljama zapadne Evrope.
Pod dijasporu ne možemo podvesti Crnu goru, Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku, jer su to srpske zemlje koje su zasada odvojene od svoje Matice.

Odnosi Matice i dijaspore

Naši iseljenici su u prošlosti doživljavali razne progone, nepravde i ponižavanja od vlasti u Matici. Komunistički režim ih je smatrao narodnim neprijateljima i bilo im je onemogućeno da održavaju kontakte i saradnju sa obrazovnim, naučnim i kulturnim institucijama u Matici. Samo su potajnim vezama preko svoje rodbine održavali neku vrstu kontakata sa Maticom. Suprotno su se ponašale neke druge republike bivše SFRJ prema svojim iseljenicima. Zato je Srbska Pravoslavna Crkva, kao i mnogo puta kroz istoriju, stalno okupljala i sabirala svoje ,,stado”. Druženje i upoznavanje na Bogosluženjima jačalo je njihove želje da se bolje organizuju i više druže. Formirali su razna udruženja, klubove i kulturno-umetnička društva putem kojih su čuvali i na potomke prenosili – srbski jezik, kulturu i običaje. Tako su naši iseljenici, uz misiju Srpske Pravoslavne Crkve i svoje samoorganizovanje, čuvali i očuvali svoju samobitnost.

Tek posle raspada SFRJ, počeli su se otopljavati odnosi Matice prema Srbima u dijaspori. Formirano je i ministarstvo za Srbe van Srbije. Počele su se uspostavljati veze i kontakti sa udruženjima i klubovima naših iseljenika, a i oni su se počeli intezivnije interesovati za svoju Maticu. Neki od njih su posle 50 i više godina prvi put posetili svoja rodna ognjišta. Njihova nataložena žudnja prerasla je u velika očekivanja. Očekivali su da će odma biti izjednačeni sa građanima u Matici, odnosno da će dobti državljanstvo Srbije, pravo aktivnog i pasivnog glasa, povratak oduzete imovine i dr. Svoje želje pretočili su u zahteve i iste podneli Vladi Srbije. Medjutim, tadašnja vlast, verovatno zbog procene da neće moći kontrolisati biračko telo dijaspore, nije ispunila njihove zahteve, a istovremeno je od njih očekivala značajniju ekonomsku pomoć u tim sudbonosnim vremenima. Pošto zahtevi iseljenika nisu ispunjeni, nerealno je bilo i očekivati njihovu veću ekonomsku pomoć. Poznato je, da bez prava nema ni obaveza, pa su zato samo bratski odnosi ostali na nivou obostrano lepih zelja i očekivanja.

Tek donošenjem Mitrovdanskog Ustava, koji je Srbija donela 2006 godine, stvoreni su uslovi da naši iseljenici mogu dobiti državljanstvo i ostvariti druga građanska prava. Medjutim, treba napomenuti da nije napravljena ostala neophodna nadgradnja putem koje bi se regulisalo praktično ostvarivanje njihovih prava. Nisu napravljena zakonska akta sa kojima bi se propisale procedure i način ostvarivanja aktivnog i pasivnog prava glasa, organizacija i načina glasanja, kao i način ostvarivanja ostalih ustavnih prava. Nije zakonski precizirana ni kvota koju bi trebali imati iseljenici u institucijama vlasti. Od svega toga, zasada je ostavljena samo teorijska mogućnost iseljenicima da mogu glasati u diplomatskim predstavništvima u zemljama u kojima žive iako je poznato da to pravo ne može ostvariti na malom broju glasačkih mesta čak ni jedan promil iseljenika.

Matica bi morala posvetiti veću pažnju toj drugoj Srbiji, odnosno Srbima u rasejanju.

Dijaspora – integralni deo Matice.

Danas na našoj političkoj sceni postoje zagovaranja o dve Srbije unutar svoje suverene teritorije i to:

-,,Reformska”- kako sebe nazivaju zagovornici podela koje čine nevladine organizacije, vazalne političke stranke i grupe globalista i

-,,Retrogradna” – kako je zagovornici nazivaju, a koju spadaju državotvorne i patriotske političke stranke, udruženja, kulturne instititucije i nacionalnosvesni građani.

- Nadalje, postoje još i podele na ,,dobre Srbe’’ koji žive u Matici i one ,,loše’’ koji žive u rasejanju.

Ovakve i bilo kakve druge podele su veoma štetne i opasne po srbsko društvo i njegovu budućnost. Zato se treba stalno boriti protiv svih podela koje razjedinjuju srbski narod. U uvodnom delu teksta je rečeno šta su nam kroz istoriju podele donele.

 Bilo bi normalno da se govori samo o mestima u kojima Srbi žive, odnosno o Srbiji koja je Matica svih Srba i dijaspori koja je odrednica za Srbe koji žive u rasejanju. To znači da se razlike mogu praviti samo po mestima življenja Srba, a nikako se ne smeju deliti na one ,,dobre’’ Srbe koji žive u Matici i one ,,loše’’ koji žive u dijaspori. Nadalje, pogubno je deliti Srbe i po bilo kojim drugim osnovama kao npr. – ,,reformske’’ i retrogradne’’, republikance i monarhiste, četnike i partizane i …. Srbi, ma gde da žive i ma koje ideološke poglede imaju, oni čine sveukupni Srbski korpus. Iz pluralizma interesa, ideja i želja, treba demokratski iznalaziti najbolja rešenja za srpsku budućnost.

Zbog toga i smatramo da je dijaspora integralni deo Matice. Srbski korpus ne čini zbroj nekih teritorija ili državica, već objedinjena biološka i intelektualna energija Srba nezavisno gde oni žive. Na ovakvom objedinjavanju i stvaranju srpske kohezije treba stalno raditi. To ne može biti kratkoročni zadatak, već trajni proces. Prednosti ovakvog objedinjavanja se ogledaju u sledećem:

- Objedinjeni i ujedinjeni Srbi, postali bi respektabilan činilac u svetskoj zajednici.
- Proširio bi se uticaj Matice u svetskoj preraspodeli resursa i u preraspodeli globalnih političkih odnosa.
- Došlo bi do koncentracije iskustava i znanja, a pored toga privukao bi se i kapital, kao i visoke tehnologije u Maticu i
- Matica bi se stabilnije i brže razvijala.

Imajući u vidu da u dijaspori živi preko četiri miliona Srba među kojima je preko 300.000 visokoobrazovanih i više od 5.000 doktora nauka, odgovorni u Matici bi morali što hitnije započeti proces trajnog objedinjavanja sveukupnog Srbskog bića. To što Srbi žive u raznim zemljama sveta, predstavlja samo komparativnu prednost za Maticu. Najveći deo njih živi u zamljama koje su ekonomski i tehnološki razvijenije od Srbije i nama su potrebna njihova znanja i iskustva. Stvaranjem monolitnog Srbskog korpusa, stvorile bi se realne pretpostavke za ulaganje njihovog kapitala i unošenje savremenih tehnologija, kao i privlačenje ostalih investitora koji bi doprineli bržem oporavku i razvoju zemlje.
Konačno, 2009. godine donesen je Zakon o dijaspori, ali u istome nisu mnoge stvari regulisane pa se nameće potreba za njegovim izmenama i dopunama. U izmenama Zakona i u ostalima aktima trebalo bi jasno regulisati obaveze Matice prema dijaspori, kao i prava i obaveze naših građana u rasejanju prema Matici.

*P o d  o b a v e z a m a  M a t i c e  p o d r a z u m e v a  s e:

- Cprovesti popis Srba u dijaspori, napraviti bazu podataka i uvesti ih u biračke spiskove.
- Omogućiti našim iseljenicima da mogu glasati u mestima stanovanja i napraviti pravila po kojima će glasati – elektronski ili na neki drugo prihvatljiv način.
- Napraviti kvote koje će dijaspora imati u organima vlasti, kao i pravila po kojima će naši iseljenici predlagati svoje kandidate za organe vlasti u Matici.
- Uspostaviti najjednostavniji način izdavanja srbskih dokumenata svim našim iseljenicima.
- U saradnji sa klubovima i udruženjima u dijaspori, uspostaviti najefikasniji oblik organizovanja Srpske dijaspore.
- Uvesti pozitivnu diskriminaciju prema našim iseljenicima za izgradnju kuća i otvaranje proizvodnih pogona koji bi zapošljavali npr. preko 10 radnika.
- Regulisati način i organizaciju otvaranja škola za decu naših iseljenika kao i način na koji će se snabdevati sa udžbenicima.
- Predvideti način obezbeđivanja učitelja i nastavnika iz Matice za škole u dijaspori.
- Uspostaviti održiv sistem očuvanja srbskog jezika, kulture, vere i običaja kod naših iseljenika.
- Uz donošenje neophodnih zakonskih akata, trebalo bi izraditi nacionalnu straategiju koja bi obavezivala sve političare i vlade u Matici da izgrađuju jedinstvo u svesrbskom korpusu, nezavisno od zemlje u kojoj su rođeni i gde danas žive, kao i jedinstvo Srpske

Pravoslavne Crkve u Matici i dijaspori.

- Napraviti odriživ koncept pomaganja kulturno-umetničkih društava u dijaspori.
- Izraditi koncept međusobnog pomaganja i lobiranja za Srpske interese u svetu.
- Uspostaviti sistem održavanja stalnih veze između Matice i dojaspore.
- Makroekonomskom politikom Srbije, trebalo bi stalno graditi povoljan pravno- ekonomski ambijent koji će motivisati naše iseljenike da investiraju u svo