Su čim ćete izaći pred Miloša?

 Kad su liberali i radikali, po sporazumu na Cveti 1886, trebalo da sastave 1887, tzv. saveznu vladu, radikali su doneli Jovanu Ristiću,

za novinar.de piše Slobodan Turlakov, 26.02.2012

***

koji je trebalo da bude predsednik vlade, imena kandidata za svoja četiri ministra, dakle, polovinu vlade, koja je onda brojala sa predsednikom, osam članova!. Bili su to: Sava Grujić, Petar Velimirović, Mihailo Vujić i Andra Nikolić. Ristić, pošto je pogledao dat mu spisak i malo oćutao, reče da je dosta nezgodno za ministra uzeti jednog profesora srednjeg zavoda (Andru Nikoića) i da bi bilo uglednije uzeti kog radikala, sa većim položajem u državnoj službi.

Ono što je u Srbiji bilo „dosta nezgodno“ 1887, dakle pre 117 i više godina, desilo se sada sasvim uputno. Naime, dobili smo, ne samo, za predsednika države, upravo jednog srednjoškolskog profesora. I ne samo što smo ga dobili, već se čovek pokaza kao sveznajući, u svim oblastima unutrašnjeg (javnog, privrednog, ekonomskog, obrazovnog i kulturnog…) i inostranog života, te nije čudo što je, tu skoro, jedan komesar EU, po odlasku iz Beograda, dozvolio sebi da izjavi: „blago Srbiji kad ima takvog predsednika“.

Doduše, mi smo se još ranije u tom smislu izjasnili, kad smo našeg predsednika kandidovali za Nobelovu nagrada za mir. Zar je šala, proputovati ko zna koliko puta zemljinim šarom, i sve sa grančicom mira (čudo, da nije nosio belog goluba!), pa još se ljubiti sa svima i svakim, muško ili žensko, žut ili crn, beo ili crvenkast, osećajući se svuda kao da je kod roda rođenog i u svojoj kući… pa zar to i takvo, iz dana u dan, špartanje po svetu, nije zasluživalo Nobelovu nagradu za mir!? Mi smo, rekoh, najavili kandidaturu, ali – ništa!

Ne vole nas, pa to ti je, iako je on lepo, jasno i glasno, izjavio da nije srbski predsednik, već samo i tek – prosrbski, ali ni to nije upalilo.

Uopšte, problem našeg prosrbskog predsednika je višestruko komplikovan. Uostalom, kao i ceo naš život posle 5. oktobra. Trebalo bi dosta vremena da prođe pa da se steknu uslovi, za istraživanje stasavanja onih prozapadnih „uličara“, kako su kroz razne zapadne kurseve, uspešno savladali metode brzog i efikasnog urušavanja jedne država, unošenjem u nju prave i zapadne demokratiju, na korist njenih donosilaca i njihovih finasijera i guratora. Doduše, trebalo ih je prvo rasrbiti i opseniti mogućim bogaćanjem, čije će posledice biti sve ono što je zapad odavde odnosio i odnosi.

U pogledu rasrbljavanja nije bio velikih problema, pošto je ono vršeno za sve vreme vladavine Titovih komunista. Srbski nacionalizam bio je najveće zlo, koji je u korenu sasecan, bez ikakvih nada za njegovo novo rađanje i razvoj. A onda, među tim „kursistima“ bilo je mnogo potomaka tih titoista, koji su vaspitanjem raskrstili sa svakim nacionalizmom, i kao takvi bili pogodni za zapadne regrutne komisije. Rušeći Miloševića, oni su rušili i sve ono što je kroz generacije stvarano, a u zamenu uspostavljali zapadnu demokratiju, na najbestijalnije načine, tako da je Srbija za vrlo kratko vreme postala gola „kao pištolj“, koji je bio u njihovim rukama.

I šta sad? Marks je rekao proleteri stupaju u revoluciju kad više nemaju šta da izgube. Ono što danas najviše imamo to su proleteri, ali bez revolucionarne svesti, i to ne samo zato što nema, kraj tolikih sindikata, ko da ih organizuje. Ostaje samo nada u Boga, ali Zapad se i tu umešao, i crkvu su razdelili po njihovom potrebama, pa je sad unutar crkve više „frakcija“, no što ima eparhija. A nada na španskom znači – ništa, a na ruskom – trebalo bi… Između „ništa“ i „trebalo bi“, nalazi se ogromna nepokretna masa Srba, koji kao da su pod anestezijom. Više ni kontejneri nisu uzdanica, jer ni u njih nema više šta da se baca.

Ipak, nešto se dešava. Napadao je sneg, ali sa jednom mizernom temeperaturom, koja je nekada znala i da se spušta na 30 i više ispod nule. I to još za vreme okupacije! Kada je bilo lakše naći lek, no bilo kakav ogrev. Pa smo živeli, i u školu i na posao išli. A „ovi“ sad jedva dočekali ovaj sitni i suvi sibirski sneg, pa proglasili moratorijum. Pola januara – praznični dani, kraj praznih astala! Doduše, tu je predizborna kampanja, sa svakojakim staro-novim dosetkama i obećanjima, koja će uznemiriti pučanstvo.

. Dok DS sve nade polaže u kandidaturu za evropskog kandidata, i to, u trenutku kad se i sama Evropa ljulja. Pa šta, ako se ona ljulja, mi smo već odavno navikli da se ljuljamo, čak im možemo pomoći, i ako i ona propadne, imaće razlog – svi smo propali, a ne samo Srbija. Dakle, sa te, evropske, strane može se očekivati u svakom pogledu pomoć, i zato svim silama držimo se proevropske alernative.

DSS neće u Evropu, ali hoće da sa njom trgujemo i pravimo investicione aranžmane. Ali, kad se Evropa sva zaokupila u spasavanju svojih, ne samo, trećerazrednih pulena, blizu je pameti da ne može biti ni trgovine, a ni investicionih ulaganja. Uostalom, DSS je bio na vlasti, i nije ostavio, što kaže Nušić, mirišljav trag. Sem Dinkića, koji je, zajedno sa Labusom, doveo Srbiju do prosjačkog štapa, a sad je ujedinjuje preko propalih regiona. Doduše, i od tih „štapova“ može da doći do neke fajdicu, mogu da posluže da se lakše i brže „ovi“ najure. Istina DSS je počeo najako da se budi, ali to im je predizbornom kampanjom nametnuto, pa tako: „Kud svi Turci tu i Mujo“.

O tzv. najvećoj stranci, naprednjacima, koja je nastala zaslugom onih koji nisu više hteli da budu „fligel ađutanti“ haškom sužnju, i oni bi što i DS, u Evropasku uniju, ali dostojanstveno i uspravna čela. Kako bi to ostvarili to se ne zna, ali ako se zna da sve ono što rade za svoju promociju, preko TV „Svet“ i lista „Pravda“, grdno košta, i da su počeli od pozitivne „nule“, pitanje je da li su od svojih sponzora sve to dobijali, dostojanstveno i uspravna čela. A ko plaća, taj traži i da mu se vrati, a to ne može drugačije nego kako su i „ovi“ radili. Tako da te priče, „mi smo uvek bili sa narodom“, nisu ni za mačku o rep. U svojoj agitaciji, korisnije bi im bilo da nasigurno obećaju narodu da će sve račune „ovih“ staviti na tapet, i iz stranih banaka podići ono što su opljačkali. A to nisu male pare. Strane investicije ne samo da se nesigurne, već su i pljačkaške, i ne treba njima mahati kao svojom izbornom perjanicom. Treba naći načina, kako besposlen narod uposliti na onom što je naše, a posebno kako naše ljude iz rasejanja dovesti natrag u zemlju. Za tako nešto potreban je kredibilitet, i radni i nacionalni i politički. A tog nužnog, nigde, ni od korova. Pa ni u SNS.

O radikalima se ništa ne može reći. Oni sami priznaju da bez Šešelja ne mogu, a sa jednom kartom, ma kako bila jaka i velika, izbori se ne dobijaju. Naposletku, čak i kad su imali 81 poslanika u tzv. Skupštini, nisu se iskazali svojim radnim i patriotskim inicijativama. Moram da priznam da mi je žao, već i zbog Šešelja, jer nije video, ni osetio ko mu čini i koliko mu čini okruženje.

Odista, nama su potrebni autoriteti. Što rekao Jovan Ristić, ja ne tražim popularnost, već autoritet. A ko kod nas ima autoriteta, ko je taj koji može da povede narod iz ambisa put plavog horizonta! Da nemaju plaćene medije, elektronske i štampane, te ih svaki dan i svaki čas oglašavaju i slikaju, i „ovi“ koji se smatraju poznatim i delotvornim, svejedno sa vlasti ili iz opozicije, ko bi znao za njih! Niko!

I sa čime idu na izbore? Da su socijalisti ostali ono što su bili, da nisu priznali nepostojeći poraz u prošlom ratu i tako se pridružili ovim golanferima, koji se nisu nigde iskazali kao branioci ispred napada onih istih zlotvora od 1941, danas bi mogli da pokažu svoje čiste ruke i svetao obraz narodu, koji bi posle gorkog iskustva sa „ovima“, možda i pošli sa i za socijalistima, nadajući se u prvom redu socijalnoj pravdi i izvesnijoj budućnosti. Ovako raskidajući definitivno sa prošlošću, oni su raskinuli i sa socijalizmom, ušli su u jaram DS-a, čak i sa mogućnošću fuzije sa njima! Tročlana vladajuća koalicija, pokazala se krajnje nemoćna i neefikasna, što ih i čini podjednako odgovornim za sve ono što je učinjeno pod njihovom vlašću.

Dačić je u jednom svom svetlom trenutku rekao, da se SPS borio sa oružjem u ruci za očuvanje Kosova, a sad i on priznaje da se u mnogo čemu Srbija nalazi u onoj krizi koja je karakterisala 90 – te godine! Što nije tačno. Kao što nije tačno ni ono što je Tadić rekao „da ima onih koji smatraju da se patriotizam iskazuje nasiljem, kao što je to bilo 90-tih godina“.

Gospodo, otvorimo karte, i igrajmo pošteno. Devedesete godine ako je bilo nasilja, ono je bilo upravljeno protiv Srba, koji su se, zadojeni probuđenim patriotizmom, borili protiv njega! Gde ste bili vi, demokrate, kad se branio srbski opstanak i u Bosni i na Kosovu.? Išli ste po zapadnim zemljama tražeći da se Srbija bombarduje sve dok ne padne Milošević! Drugim rečima, tražili ste da se vrši nasilje nad Srbima!

Devedesete godine bile su godine rigoroznih sankcija, nesagledive inflacije, obustavljanje industrijske proizvodnje… dakle, pretilo se sa svih strana opstanku i životu Srba. I ako današnjica liči na poslednju deceniju 20. veka, sramota je onih koji su ovu zemlju vodili poslednjih 11 godina, pa dakle i SPS–a.

Uostalom, neshvatljivo je, zašto radikali i socijalisti izbegavaju da priznaju da su bili zajedno u vladi, koju je Šešelj nazivao, vlada nacionalnog jedinstva. Ono je tada bilo potrebno, kao nasušni hleb, kao vazduh. I kamo sreće da su se svi okupili sa istim ciljem odbrane Srpstva i Srbije! Kao što bi i danas bilo potrebno, da se svi okupe oko jednog nacionalnog htenja, da svi zajedno, podjednakim zalaganjem i podjednakom iskrenošću, brane srpske nacionalne interese.

Istina, mnogo puta smo čuli i od Tadića i od Dačića i od Koštunice, tu rečenicu, ali ne celu i decidirano jasnu: Srbski nacionalni interesi. Već uvek i samo – nacionalni interesi. Nikad Srbi i Srpkinje, vazda – građani i građanke, kao da smo u Francuskoj revoluciji 1789. Ali oni su ipak došli do – Francuza i Francuskinja, a „ovi“ i tzv. opozicija oko njih, – nikad! Njima su, svima od reda, nacionalne manjine, koje sebe nazivaju po imenu svoje matica, preče i glavnije, jer se nadaju njihovim glasovima. Bedno! Dostojno – prezira!

I tako, na jednoj strani proletarizovani narod, na drugoj strani, stranke i partije koje su izdelile taj obezglavljeni narod, utrkujući se među sobom, ko će više da ga obmane i prevari. I uzme mu glas, sa kojim posle može da radi šta god hoće, a najpre i redovno protiv onoga koji im je dao svoj glas.

Ono što je danas nužno, i što koliko-toliko miriše na spas, jeste: da se sve stranke same od sebe raspuste i ukinu, kao što je Garašanin 1896, raspustio Naprednu stranku, i da se izvrši ponovna polarizacija među narodom, koja bi možda izrodila niz autoritativnih ljudi, čistih ruku, umno i radno sposobnih, bespogovornih patriota, koji bi mogli da organizuju narod na novim osnovama, na onim na koji su građeni srbski nacionalni ideali tokom čitavog 19. veka – sloboda, nezavisnost, samostalnost… i, posle svih kasnijih pogibeljnih iskustava, još i – jedinstvo, zajednički samopregor u obnovi i izgradnji zemlje. Amin.