RUSIJA U KRSTAŠKOM RATU PROTIV AMERIKE I NATO

 

Politički ideolog Aleksandar Geljevič Dugin (1962) za sebe kaže da je predstavnik patriotskog dela ruske političke misli i osnivač savremene ruske geopolitičke škole poznatije kao "neoevroazijantstvo". Njegovo delovanje dugo je povezivano sa nacionalističkim pokretima u najvećoj državi na svetu. Među istomišljenike jedno vreme je ubrajao i Eduarda Limonova, lidera zabranjene Nacional-boljševičke partije Rusije a danas je naklonjen bivšem premijeru Jevgeniju Primakovu i aktuelnom premijeru Vladimiru Putinu.

 

U martu Dugin je boravio u Beogradu gde je u okviru foruma o ulozi Rusije na Balkanu, održanom na Pravnom fakultetu, govorio o problemima geopolitike u novoj Evropi, mestu balkanskog regiona u toj geopolitici, interesima pravoslavlja i njegovim vrednosnim sistemima i kako će se u svemu tome razvijati odnosi između Evrope i Rusije.

 

Balkanmagazin: Po Vama, realna je pretpostavka da SAD na Balkanu namerno koriste albanski faktor kako bi u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj... izazivale konfliktne situacije, sve da bi sprečile izgradnju rusko-evropskih gasovoda i naftovoda, koji mogu umanjili zavisnost evropske zajednice od SAD?

 

Aleksandar Dugin: To je sasvim ispravan način razmišljanja. Balkanska kriza, srbska kriza, čiji je vrhunac priznavanje Kosova od strane Amerike, predstavlja tempiranu bombu protiv Evrope. Kada Srbi kažu da je sve to upereno protiv njih to je, naravno, tačno. Ali, treba imati u vidu da su Amerikanci ravnodušni i hladni ljudi. Oni ne mrze Srbe, oni samo obavljaju svoj posao: uništavaju evrokontinentalni identitet i na ovim prostorima stvaraju enklavu kriminalno-ekstremističkih, nacionalističkih, ultraislamističkih snaga oličenih u velikoj Albaniji. Oni to čine kako bi destabilizovali situaciju u čitavoj Evropi i sprečili približavanje Evrope Rusiji. Da bi nam to bilo jasno ne moramo biti ni paranoici niti verovati u civilizacijske zavere. Amerikanci formiraju model koji će poslužiti njihovoj globalnoj dominaciji po svaku cenu, u datom slučaju po cenu srbskih ili ruskih interesa.

 

Kako ocenjujete rusku politiku na Balkanu pre i posle Putina?

 

- Što se tiče politike pre Putina, sovjetski period je bio evroazijski period. Možda je bio loš ali, bio je evroazijski. Period Jeljcina je bio atlantski period. Tada je Rusija odlučila da preuzme zapadni politički model i da se odrekne svog identiteta. Posle Jeljcina počinje prelazak od atlantizma ka evroazijanstvu. To je bio suštinski preokret. Putin je za 180 stepeni okrenuo Rusiju u odnosu na Jeljcinovo vreme. Iako je na tom putu Putin učinio mnogo, ipak nije sve. Glavno što on nije učinio je to da datu situaciju nije doveo do tačke sa koje nema odstupanja. Ruski geopolitički identitet se promenio, što je, između ostalog, primetno i u odnosu Rusije prema Srbiji, prema Balkanu.

 

Identitet koji je bio 100 odsto atlantski sada je 50 odsto atlantski a 50 odsto evroazijski. Ta neodređenost je još prisutna. Možda će u vreme Medvedeva postati još izrazitija, možda će se nešto promeniti. To niko ne zna. U svakom slučaju, Putinova Rusija je postala 50 odsto evroazijska, a to je veoma mnogo, posebno ako se uzme u obzir da je pre toga bila stopostotno evroatlantska.

 

Zato možemo reći da postoji izvesna dvosmislenost Putinove Rusije.Ta je dvosmislenost delimično loša, a delimično dobra. Loša je utoliko što Putin ne podržava Srbiju u potpunosti, a dobra je što je ipak podržava. Na primer, da se u Jeljcinovo vreme u OUN glasalo o priznavanju nezavisnosti Kosova Jeljcin bi nakon izvesnog vremena priznao nezavisnost Kosova, što je sa Putinom nemoguće.

 

U Putinovo vreme je, dakle, došlo do zaokreta ali, ne za 180 nego za 90 stepeni. Ta politika se razlikuje i od sovjetske, koja je bila dobra ali nekako slaboumna i neefikasna, i od Jeljcinove politike, koja je bila čisto stoprocentno zlo. Taj period je bio poput "smutnog vremena", kada su ruski carevi-samozvanci pozivali Šveđane ili Litvance, nakon čega je uspostavljano dvovlašće. Sada se situacija suštinski poboljšala ali, to poboljšanje nije prevazišlo kritičan momenat. Zato Srbi moraju razumeti da je sada naša država na njihovoj strani 50, čak 60 odsto, dok je narod bio i ostao 100 odsto na srbskoj strani. To je veoma važno jer, kod nas se volja države ne podudara uvek sa voljom naroda. U teškim vremenima Rusija se odriče sopstvenih interesa zarad tuđih, i to je naš problem. Sada se situacija normalizuje, Rusija se ponaša mnogo doslednije. Ono što se sada dešava u rusko-srbskim odnosima daje veliku i osnovanu nadu da će se Rusija i ubuduće ponašati onako kako treba, i da će na taj način pomoći Srbiji.

 

 

 

Koliko ekonomska saradnja sa Rusijom u oblasti energetike može Srbiji nadoknaditi manjak investicija i ekonomsku saradnju sa Zapadom?

 

- Mislim da je današnji privredni i ekonomski potencijal Rusije više nego dovoljan da bi obnovio srpsku privredu. Srbija je pokazala da može opstati i u kritičnim uslovima blokade, jer je poljoprivredni sektor veoma razvijen. Srbija sama sebi može obezbediti minimum, a ruske investicije ovde mogu stvoriti uslove za procvat u ekonomskom smislu. Dovoljan je samo projekat "Gasproma" i svi će Srbi biti siti i bogati kao Rusi.

 

Jedan ste od vodećih proučavalaca tradicije i religije. Kako sa tog aspekta tumačite savremene odnose Istoka i Zapada?

 

- Pojmovi Istok i Zapad mnogo su više civilizacijski nego geografski. Zapad označava linijsko vreme, istoriju i modernu. Istok označava tradiciju, ciklično vreme i ličnost. Iz ovih definicija je jasno da je reč o asimetričnim pojmovima. Današnje vreme je, naravno, vreme pobede Zapada, sa njegovom paradigmom moderne, sa njegovom paradigmom linijskog vremena koje dostiže svoj vrhunac, a to je postmoderna.

 

Sada se između Istoka i Zapada (onog Zapada koji se nekada sukobljavao sa Istokom) odigrava veoma tanana tranzicija, odnosno prelazak. Nekada je to bio model: Zapad protiv Istoka, modernizacija tradicionalnog društva, kolonizacija. U ovom trenutku dešava se nešto veoma interesantno: od horizontalne opozicije dve civilizacije, Istok-Zapad, prelazimo na vertikalnu opoziciju Sever-Jug, globalni Sever i globalni Jug. Po mom mišljenju sada Zapad postaje Sever, to jest on više nije samo suprotnost Istoku već počinje da dominira u globalnim razmerama.

 

Pojavljuje se, dakle, neki globalni Zapad, koji se danas više ne naziva Zapad nego Sever. Smatram da je taj momenat prelaska od moderne na postmodernu, od civilizacije koja se bori sa ostacima tradicionalnog društva, to jest od Istoka na civilizaciju koja je već odnela pobedu i učvrstila svoju monopolarnu hegemoniju, u isto vreme prelazak od modela "Istok-Zapad" na model "Sever-Jug", i od modela moderne na model postmoderne, koji možemo nazvati Sever, i koji u planetarnim razmerama obuhvata, ustvari, sve ono što još nije postalo postmoderna, to jest sve ono što je u tom pogledu zaostalo. Tako nastaje veoma složena struktura: umesto horizontalne strukture Istok-Zapad dobijamo vertikalnu Sever-Jug. Dakle, Sever je ustvari Zapad ali u jednom razvijenijem stadijumu, to je nova paradigma. Po mom mišljenju upravo to predstavlja suštinu savremene geopolitičke, a istovremeno i filozofske problematike, budući da mnoge stvari koje se događaju u preseku ovih dveju paradigmi u potpunosti menjaju sve: menjaju strukturu politike, menjaju strukturu mišljenja, menjaju strukturu kulture. Reč je o promeni paradigmi koje određuju čovekovo bitisanje u sistemu međunarodnih odnosa. U drugoj polovini 20. veka između Istoka i Zapada postojao je balans. Nakon Drugog svetskog rata bio je Istok i Zapad i svi ostali - nesvrstani. Sada se na naše oči ruši struktura OUN, Istok i Zapad više nemaju onaj značaj koji su imali u drugoj polovini 20. veka, nastaje monopolarni, takozvani bogati Sever, gde Sjedinjene Američke Države i evroatlantske snage postaju jedini subjekt svetske politike. Svima ostalima dodeljena je uloga objekta: Istoku u celini, i Rusiji, i Srbiji, i svim drugim zemljama. Eto, tako po mom mišljenju danas izgleda naša međunarodna situacija.

 

Gde se nalazi Rusija u odnosu na SAD i Evropu?

 

- To je krupno i složeno pitanje. Rusija nije formirala svoj geopolitički identitet. Ja sam pobornik evroazijanstva, to jest pobornik ponovnog uspostavljanja izbalansiranog geopolitičkog modela u svetu u kome bi Rusija imala ulogu siromašnog Severa. To znači da bi Rusija bila avangarda svih onih naroda koji se ne slažu sa dominacijom SAD. Ovakav evroazijski model naš narod u potpunosti podržava, jer on logički proističe iz ruske istorije. U vreme komunizma i Sovjetskog Saveza u Rusiji je čak i modernizacija praćena antizapadnim parolama. Zato smatram da Rusija mora stati na čelo krstaškog pohoda siromašnog Juga protiv bogatog Severa. O tome je svojevremeno govorio Trubecki u članku "Evroazijanstvo", u knjizi "Evropa i čovečanstvo". Trubecki je postavio opoziciju Evropa-čovečanstvo, jer je tada Evropa bila bogati Sever, a svo ostalo čovečanstvo siromašni Jug. Današnja situacija je drugačija ali, ideja evroazijanstva i dalje je aktuelna. Rusi i danas moraju stati na čelo otpora globalnog Juga.

 

Iako više nismo tako siromašni, svesni smo da se ne možemo ubrojati u tu "zlatnu milijardu", u taj bogati Sever, koji će eksploatisati celu planetu. Moje mišljenje deli većina ruskog naroda i samo manjina ruske elite, jer ruska politička elita teži da postane deo bogatog Severa. U tome je protivrečnost savremene ruske politike.

 

Većina ruskog naroda, ipak, traži svoj sopstveni evroazijski put. Na pitanje "Da li je Rusija deo zapadne civilizacije ili je posebna evroazijska civilizacija?" tokom poslednjih 10 godina 71 do 73 odsto stanovništva stalno odgovara da Rusija predstavlja samostalnu civilizaciju, a to znači da je naše mesto u evroazijskom projektu. Međutim, ukoliko isto pitanje postavimo eliti mislim da će više od 75 odsto njih odgovoriti da je naše mesto zajedno sa Zapadom.

 

To je protivrečnost ruske politike, i tu dilemu zapažamo i u Putinovom ponašanju. Sam Putin smatra da je Rusija evropska zemlja, dok ruski narod smatra da je Rusija samostalna civilizacija.

 

Govoreći o Evropi, Vi koristite termine "atlantska", "kontinentalna", "stara" Evropa. Šta pod tim podrazumevate?

 

- Evropa ima dva identiteta. Prvi evropski identit je evroatlantski, i to je Evropa koja svoje vrednosti formira prema SAD i posmatra ih kao glavnog geopolitičkog sponzora, kao glavnu najmoćniju silu u vojnostrategijskom, u ekonomskom i u finansijskom smislu. To je, dakle, evroatlantska Evropa, koja se temelji na sličnosti evropskih i američkih vrednosti.

 

Postoji i evrokontinentalni identitet Evrope. Ta Evropa, u celini uzevši, takođe, prihvata američke vrednosti, ali shvata da su njeni sopstveni interesi drugačiji, i ekonomski, i politički pa čak i geopolitički interesi. Za tu kontinentalnu Evropu bilo bi veoma primamljivo da ima neposredan pristup energetskim resursima na Bliskom Istoku i u evroaziji.

 

Americi to, međuti, nikako ne odgovara. Amerika teži da kontroliše eksploataciju nafte i puteve njene dostave u Evropu sa Bliskog Istoka. Zato stvara "naftni kordon" u proamerički orijentisanim bivšim socijalističkim državama Istočne Evrope. Njihov zadatak je da blokiraju direktan pristup Evrope tim energetskim resursima. Evrokontinentalizam koji predstavlja drugi identitet Evrope ispoljavao se jedno vreme u poziciji Nemačke i Francuske odnosno Širaka i Šredera. Bila je jasno istaknuta ideja egalizma, ideja Evrope slobodne od američke kontrole.

 

Ta tendencija i dalje dominira u javnom mnjenju Francuske i Nemačke. Drugo je što su njihovi današnji politički lideri evroatlantisti koji svoju, apsolutno proameričku, politiku uvijaju u evropsku retoriku. Ove dve Evrope protivreče jedna drugoj. Atlantska Evropa akcenat stavlja na podudarnosti svojih interesa sa američkim, a kontinentalna Evropa ističe različitost interesa. Smatram da je to veoma važna formula. Radi se o tome da Evropa i savremena Rusija imaju različite sisteme vrednosti ali zajedničke interese, i obrnuto - Evropa i Amerika imaju jednake sisteme vrednosti ali različite interese. Upravo se na toj relaciji vodi borba za evropski identitet. Evroatlantisti naglašavaju sličnost vrednosti, a evrokontinentalisti razlike u interesima. Ukoliko je naglašenija razlika u interesima Amerike i Evrope kao samostalnog geopolitičkog subjekta, utoliko je Evropa bliža Rusiji, pri čemu nam mora biti jasno da je reč o dvema Evropama, o dva različita sistema vrednosti.

 

 

 

Kako komentarišete globalizaciju i geostrateški položaj Evrope?

 

- Šta je globalizacija? Ona predstavlja globalno širenje američkog modela, američkih interesa. Globalizacija je dakle monopolarna. Nema usaglašavanja mogućnosti i strateških interesa različitih subjekata. Globalizacija predstavlja imperijalističko ili neokolonijalno nametanje jednog modela.

 

Evropljani, na primer, kažu: "Ne razgovaramo sa onima koji ne prihvataju liberalnu demokratiju." Eto, to je smisao globalizacije. A šta ako nekoliko milijardi ljudi ne priznaje liberalnu demokratiju? Globalizacija je donekle fleksibilna. Od Rusa se uzima balalajka, od Afrikanaca ples, od Francuza racionalnost ili elegancija, od Srba se može uzeti, recimo, rakija... ali, u suštini, u procesu globalizacije potpuno su nevažni interesi Francuza, Afrikanaca, Srba ili Rusa.

 

Moramo biti svesni da smo, dokle god postoji monopolarna globalizacija, suočeni sa jednim oblikom imperijalizma i novog kolonijalizma, skrivenog pod plaštom dijaloga i demokratije. U to smo se mnogo puta mogli uveriti i tokom balkanske krize, i u Iraku, i u odnosu prema Srbiji i statusu Kosova. Amerikanci govore o globalizaciji, a u stvari zavode svoju globalnu diktaturu, u svetskim razmerama. Zato je veoma važno razumeti da su oni koji su za globalizaciju u stvari protiv istinske demokratije, protiv prava naroda, protiv prava čoveka, protiv izbalansiranog i pravednog sveta.

 

Pobornici globalizacije, među kojima su i neki filozofi, smatraju da je globalizacija moralna ali da je direktno suprotna socijalnoj pravdi. Ustvari, ona predstavlja antidemokratsku pojavu globalnih razmera. Mislim da je borba protiv globalizacije zadatak svakog pristojnog čoveka, svakog naroda koji drži do sebe. Treba joj se suprotstaviti u svim aspektima, dokle god ona predstavlja to što predstavlja danas. U teoriji možda postoji neka druga alterglobalizacija ali, ono sa čime se mi danas suočavamo je formiranje jedne globalne imperije, to je amerikanizacija, to je kolonijalizacija, to je imperijalizam.

 

Da li će treći svetski rat izbiti zbog nafte?

 

- Ne, treći svetski rat neće izbiti zbog nafte i, uopšte, ratovi ne izbijaju zbog nafte, već zato što se geopolitičke protivrečnosti do te mere zaoštravaju da se ne mogu rešiti drugačije osim ratom. Nafta ili gas su samo jedan od faktora, to nikada nije glavni uzrok. Mislim da sazrevaju uslovi za treći svetski rat i da on zaista može izbiti jer smo videli da je pred Drugi svetski rat Liga naroda izgubila funkciju, kao što je to sada slučaj sa OUN. Sudbina Organizacije ujedinjenih nacija ista je kao sudbina Lige naroda. OUN nema nikakav odgovor na kosovsku krizu jer Amerikanci ovu instituciju postepeno razgrađuju. Zaoštravaju se protivrečnosti između monopolarnog i potencijalno multipolarnog sveta. Monopolarni svet je ono što danas postoji, što je aktuelno. Multipolarni je ono čega danas nema ali, što bi moglo postojati. Da li će svet biti monopolaran ili multipolaran neće odlučiti reči, pozivi i obraćanja javnosti, koje ustvari i nema, to neće rešiti ni međunarodno pravo, koje uopšte ne funkcioniše. Sudbinu sveta rešiće treći svetski rat.

 

Koja je alternativa trećem svetskom ratu?

 

- Alternativa je početak "hladnog rata". I to što pre. Više se ne može postaviti pitanje: "Rat ili mir". Pitanje je samo: "hladni ili vreli rat". Ukoliko Rusija i njeni partneri budu imali dovoljno snage i mogućnosti da se sada snažno suprotstave Amerikancima mislim da "vrelog rata" neće biti, jer se niko neće sukobiti sa Rusijom koja poseduje nuklearno oružje. Biće uspostavljen bar privremeni paritet. Međutim, ako Rusija i druge zemlje multipolarnog kluba sada popuste Amerikancima i učine im ustupke, Amerikanci će započeti "vreli rat", jer se već spremaju za to, treniraju u Iraku, u Avganistanu, u Srbiji.

 

Sve te represivne, imperijalističke, agresivne sile poput KFOR-a mogu se zaustaviti samo silom. Zato mislim da bi Srbi nakon izbora trebali da zatraže formiranje ruskih vojnih baza. Treba od Rusije da zatraži "S300" i "S400" i da otpočne ponovno osvajanje svojih teritorija.

 

To bi, naravno, izazvalo konflikt i probleme ali, u suprotnom, problemi će biti još teži. Zamislimo da dva čoveka počinju da se tuku. Jedan bije a drugi još ne shvata da ga biju. Šta je u datom slučaju put do mira? Da li kada napadač prebije žrtvu do smrti ili kada se žrtva probudi i počne uzvraćati udarce?

 

Mislim da je upravo uzvraćanje udaraca šansa da se tuča prekine. Naravno, nije u pravoslavnom duhu tući drugog čoveka ali, tako je u životu: treba uzvratiti udarac. Dok Rusija ne stupi u snažan konflikt sa Sjedinjenim Državama - što je Vladimir Putin započeo svojim govorom u Minhenu - treba ići dalje, treba prosto izazivati Ameriku. Što se pre Rusija umeša, manja je šansa da dođe do trećeg svetskog rata. Ne treba smetnuti s uma da je epoha "hladnog rata" epoha najdugotrajnijeg mira u Evropi. Dakle, treba što pre stupiti u "hladni rat" i pokvariti odnose sa Zapadom.