Otvoreno pismo Žandarmeriji od momka koji je sinoć čuvao barikadu

 Dok ti čuvaš platu ja čuvam svoj dom. Sestru sam izgubio ali neću majku. Oca sam izgubio ali neću očevinu. Braniću i majku i ognjište dok sam živ dok ti braniš fotelju i novac a ja ti pravim problem kako kažeš.

Da li bi tu cev koju si sinoć upirao u mene iskoristio kada bi dobio naređenje? Kako možeš pred svoju decu znajući da si učestvovao da se oduzmu moja? Kako možeš naređenje da staviš ispred svog naroda, morala i pravde? Kako uopšte naređenje možeš da staviš ispred jednog poštenog i čestitog čoveka?

Moj otac je poginuo braneći otadžbinu kao tvoj kolega, policajac. Kada bi samo znao da mu je sina rođenog, njegov brat po dužnosti u odbrani mira i otadžbine, ugurao cevkom automata u šiptarsku zločinačku kvazi-republiku.

Ima li srca pod tom fantomkom? Čije je to srce?

Dok sebi smišljaš opravdanja misli i o tome kako si noćas izdao svoju decu, svog palog saborca, svoju otadžbinu kojoj si dao zakletvu, svoj narod koji si se zakleo da čuvaš. Praviš granicu između Srbije i njenog srca. Između nas Srba na Kosovu i vas Srba iz centralne Srbije. Dokle ide to. Ima li Boga u tebi?

Iskreno,

Milan sa barikada, momak koji brani očevinu